U svetu, ali i u regionu sa poslednjim primerom u Bosni i Hercegovini, društvene mreže sve više imaju uticaja na organizovanje socijalnih protesta i pokretanje različitih društvenih grupa. Na Fejsbuku i Tviteru nezadovoljne grupe razmenjuju mišljenja, organizuju protestna okupljanja, revolucije, pozivaju na akcije… U Srbiji, međutim, takav vid organizovanja još nije dovoljno razvijen da bi se uopšte moglo i uzeti u razmatranje merenje uticaja socijalnih mreža i interneta. To ne rade efikasno ni same sindikalne organizacije, a kamoli neorganizovane grupe, odnosno pojedinci istih stavova.
Za početak, sami sindikati, smatraju pojedini, nisu toliko organizovani ni u tradicionalnim formama komunikacije, a društvene mreže samo su pokazatelj sindikalne (ne)organizovanosti u Srbiji. Ipak, oni kažu da se trude, „šeruju“ redovno svoje pozive i apele, ali čini se da im to baš i ne polazi za rukom. Ili barem tako ne izgleda. S druge strane, stručnjaci smatraju da se društvene mreže kod nas, inače, ne koriste u dovoljnoj meri za aktivizam građana, već ih većina koristi za sasvim trivijalne stvari, među kojima samopromocija.
Sociolog Srećko Mihailović ističe za Radnik da sindikati veoma slabo koriste društvene mreže, ali i da je veoma nizak nivo sajtova sindikalnih centrala. Prema njegovim rečima, to koliko koriste socijalne mreže i kakvi su im sajtovi pravi je pokazatelj stanja sindikalizma u nas. Njihovi sajtovi su, dodaje, neaktivni, neažurni i prilično prazni, „čast izuzecima“.
– Prisutnost sindikata na društvenim mrežama indikator je slabosti samih sindikata. Oni su nemoćni i slabi, a slabe su i veze između sindikalnog članstva i sindikalnog rukovodstva. To sve slabo funkcioniše. Sindikalni rukovodioci pravdaju se time da postoji odsustvo zainteresovanosti članstva za takav vid komunikacije. Ne verujem da je to tačno. Većina onih koji su učlanjeni u sindikate su zaposleni u javnom sektoru, prosečno i iznadprosečno obrazovani, te ne verujem da oni ne znaju i ne žele da koriste internet, napominje Mihailović.
Stručnjak za nove medije i saradnik u nastavi na Fakultetu političkih nauka Marko Nedeljković objašnjava za Radnik da treba razlikovati uticaj društvenih mreža na popularnost, bez obzira na to da li se radi o nekom sadržaju, ličnosti, kompaniji ili proizvodu, i uticaj na aktivizam građana. U prvom slučaju su, kaže on, praktično dovoljni samo klikovi korisnika da bi govorili o nekom uticaju, a o tome najbolje svedoče osobe i sadržaji koji nikada bez društvenih mreža ne bi dospeli u medije i „zaslužili“ pažnju javnosti.
– S druge strane je uticaj na aktivizam građana, a to podrazumeva uticaj na njihovo organizovanje, proteste i konkretne akcije, čiji je krajnji cilj neka promena nabolje. Tu više nije dovoljan samo klik, već je neophodno da se neka minimalna akcija u virtuelnoj sferi pretoči u mnogo ozbiljniju akciju u stvarnom svetu. U Srbiji je za sada mnogo vidljiviji uticaj društvenih mreža na popularnost nego na građanski aktivizam, pa će grupe koje se bore za promene uporište još morati da traže u stvarnom, a ne virtuelnom svetu, navodi Nedeljković.
Uticaj društvenih mreža na organizovanje građana, proteste i sindikate u Srbiji, prema oceni Nedeljkovića, za sada je vrlo ograničen „jer smo kao nacija postali pomalo apatični i lenji.“
– O tome najbolje svedoče primeri grupa koje su na društvenim mrežama okupljale više desetina hiljada članova, a kada dođe vreme za okupljanja i akcije u stvarnom svetu, odazove se najčešće tek nekoliko desetina ili u najboljem slučaju nekoliko stotina njih, dodaje naš sagovornik.
S druge strane, predsednica Sekcije mladih Saveza samostalnih sindikata Srbije Bojana Bijelović Bosanac objašnjava za Radnik da se društvene mreže koriste sve više za informisanje članstva i šire javnosti o sindikalnim stavovima, pojedinačnim aktivnostima i njihovim ciljevima, kao i za razmenu mišljenja.
– U toku sindikalne borbe u Srbiji, na primer, protiv izmena Zakona o radu društvene mreže su intenzivnije nego ranije bile platforma za diskusiju i okupljanje zainteresovanih i članstva na skupovima, tribinama i drugim akcijama. Vođena je svojevrsna kampanja za informisanje javnosti putem video-snimaka, infografika i drugih instrumenata. Kampanja i umrežavanje istovremeno su doveli i do približavanja sindikata i civilnog sektora, pa i povezivanja i strateških partnerstava, ističe Bijelović Bosanac.
Ona dodaje da su i protesti radnika pojedinih preduzeća detaljno preneti, praćeni, pa i podržavani preko Fejsbuka zbog toga što radnici ne mogu preko štampanih i elektronskih medija da predstave svoje probleme. Preko društvenih mreža sindikati postaju dostupni i onima koji nisu članovi, a mogu dobiti odgovore na konkretna pitanja i uspostaviti direktnu komunikaciju, ocenjuje naša sagovornica.
– Zbog blokade u medijima sve više sindikata i sindikalnih organizacija prisutno je na mrežama kako bi informacije učinili dostupnim širem krugu. I dalje je veći broj mladih sindikalaca svakodnevno prisutan na društvenim mrežama, tu im se informacije mogu učiniti dostupnim u slobodno vreme, stoga im se na ovaj način približavaju odluke i stavovi o važnim pitanjima. Ipak, društvene mreže uz sve svoje prednosti ne mogu zameniti živu reč, stoga se najznačajnije povezivanje, umrežavanje i jačanje sindikalnih ideja odvija upravo kroz aktivnosti objavljene na mrežama, naglašava Bijelović Bosanac.
Komunikacija sa regionom
„Preko društvenih mreža komunicira se i sa sindikatima u regionu, Evropi i svetu, pruža podrška, potpisuju peticije i razmenjuju iskustva. U regionu bivše Jugoslavije na društvenim mrežama posebno su aktivni Savez samostalnih sindikata Hrvatske i Savez slobodnih sindikata Slovenije, koji su veći broj učesnika na protestima i aktivnostima organizovali upravo komuniciranjem preko profila na Fejsbuku“, navodi Bojana Bijelović Bosanac, predsednica Sekcije mladih SSSS.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
