Gresi i odbrana liberala

Ostavku je podneo krajem 1972, kratko vreme pošto su to učinili čelnici Saveza komunista Srbije Marko Nikezići Latinka Perović. Pre dve godine objavio je knjigu „Odgovori – političke sukobice“, kojom reaguje na optužbe i neistine iznošene o njemu i ostalim liberalima od trenutka kad su uklonjeni iz politike. Sada je pred čitaocima svojevrsni nastavak, pod naslovom „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ (Službeni glasnik, Beograd 2012).

Sećanja su „odležala“ gotovo četiri decenije – više nego dovoljno da se odmeri svaka reč, ali i da se stekne uvid u svedočenja koja su u međuvremenu objavljena. A o liberalima, njihovom slomu i posledicama tog sloma objavljena je čitava biblioteka iz koje bi sadašnji političari – da im je do toga – imali šta da nauče. Ova knjiga govori o zbivanjima uoči ostavke i onome što je sledilo posle nje. Pošto je Čanadanovićzauzimao visoko mesto u tadašnjoj partijskoj hijerarhiji, njegov izveštaj o vremenu obračuna izuzetno je značajan za istraživače. Knjiga objašnjava čemu su težili liberali u Srbiji i Vojvodini, čime su se razlikovali od dogmatske garniture koja ih je pobedila i zbog čega su pobednici godinama posle obračuna plašili javnost baukom liberalizma.

Obračun s liberalima nije borba za vlast između dve grupe komunista, većborba protiv duha novog vremena, protiv modernizacije i evropeizacije Srbije. Pobedila je ona koja se zalagala za jačanje partijske kontrole nad državom, privredom i društvom. Liberali nisu bili protiv komunizma, još manje za višepartijski sistem. Autor piše: „Baš kao ni drugde u Srbiji i Jugoslaviji, ni u Vojvodini nije bilo političkog i ekonomskog liberalizma ni približno koliko je hajkano na nas koji smo označeni kao liberali. I koliko bi valjalo da ga je bilo. Obračun s liberalizmom bi, stoga, pre mogao da se uporedi sa satiranjem zametaka nego zrelih plodova.“ Zbog čega su ti zameci bili opasni po vladajuću partiju, može se objasniti sledećim stavovima Marka Nikezića iz 1969(!): „Vreme je za dolazak novih kadrova, radi brže obnove privrede. Mi većna vodećim mestima imamo više ljudi koji misle u proporcijama velike industrije, velikih poslova, u kategorijama evropskog tržišta. Čak i kad nemamo sva sredstva, ljudi koji tako gledaju su snaga promene. I ne treba se bojati reći da je to, u stvari, revolucija danas.“ Marko Peričin Kamenjar slikovito je objasnio u čemu su protivnici promena videli najveću opasnost: „Ne znam kako smo se mogli dotle izopačiti. Kod nas pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, i doktor nauka i sudija Vrhovnog suda, na odgovornom mestu, može da bude neko ko nije član Saveza komunista!“ (Uzgred: o tome koliko je obračun s liberalima bio temeljit svedoči i činjenica da ni danas nije moguće da nepartijac postane pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, a pogotovo ministar.)

Čanadanovićne pokušava da objasni zbog čega su se pobednici godinama iživljavali nad poraženima, iako ih ovi ne samo da nisu ugrožavali većnisu imali pravo na javnu reč. Da li je posredi ljudska zloba, ideološka zadrtost ili potreba da se uvek ima neprijatelja i krivca za sve što ne valja? Sudeći po sadržaju napada, oni koji su se smatrali čuvarima poretka nisu imali graditeljskih i stvaralačkih ideja. Nisu imali ni mašte, pa su neumorno ponavljali iste optužbe i iste fraze. Vođena je „beskompromisna i odlučujuća bitka“, „za socijalističku idejnost, za jačanje klasno-revolucionarne suštine u društvenim procesima, i neposredne vlasti radničke klase“. Liberali su u očima čuvara samoupravnog socijalizma i „vodeće uloge radničke klase“ bili: frakcionaši, elitisti, tehnokrati, čvrstorukaši, grupaši, oportunisti, kolebljivci, karijeristi, demagozi, klikaši… Samo do marta 1973. je kažnjeno, smenjeno sa rukovodeće funkcije ili dalo ostavku ukupno 500 članova SKV i rukovodećih ljudi. Veći deo javnosti nije razumeo o čemu se radi, ali je iz iskustva znao da su pobednici u pravu i da im se treba prikloniti.

U prva četiri poglavlja autor izlaže korene i suštinu sukoba. Taj deo knjige privući će pažnju istoričara, sociologa, ali i lingvista. Čanadanovićopširno navodi zapisnike sa sastanaka i izjave, uz neophodna objašnjenja, te povremeno kratke i britke komentare. Nema tu nikakvih pikanterija niti otkrića. Nema ni pokušaja da se (pre)uveliča sopstvena uloga, što čini većina memoarista. Nema, konačno, nijedne ružne reči o političkim protivnicima, ni mržnje prema progoniteljima.

Dva zaključna poglavlja opisuju konačni obračun. Pobeđene je mogao da napada i blati svako ko je želeo da se dodvori i pridruži pobednicima. „Svašta se smelo reći, ništa se nije moralo dokazati“, piše Čanadanović. Većod januara 1973. pa sve do juna 1990. oni su pod nadzorom političke policije – Službe državne bezbednosti. Angažuju se doušnici, prisluškuju se telefonski razgovori, kontroliše se svaki njihov korak. Vlast u svakom trenutku zna gde se nalaze, s kim se viđaju, o čemu razgovaraju. Tad im se većpripisuje i neprijateljska delatnost, koja se sastoji u tome da osuđuju kult Josipa Broza Tita i približavanje Jugoslavije Sovjetskom Savezu. U strogo poverljivoj informaciji koju je čelnik vojvođanskih komunista Dušan Alimpićposlao Titu 1974. godine ističe se: „Čanadanovićstoji na stanovištu da Zapad nikad neće napasti Jugoslaviju i da je jedina prava i realna opasnost, od koje se treba braniti, opasnost sa Istoka. Ovu su tezu redovno isticali M. Tepavac i M. Nikezić. U tom svetlu razvijaju tezu da je jugoslovensko društvo zahvatio određeni talas staljinizacije. (…) Mirko Čanadanovićupadljivo nastoji da u kontaktima koje ostvaruje istakne da u Beogradu redovno kontaktiraju Tepavac, Tikvicki, Latinka Perović, Marko Nikezići Đurica Jojkić, i da je Tepavac u čestom kontaktu sa Kočom Popovićem. (…) Tepavac ocenjuje da su liberali značajna snaga o kojoj će se morati voditi računa u periodu posle Tita. To bi moglo da znači da se liberali za taj period posebno pripremaju i organizuju…“

U smenjenim i potpuno potisnutim s javne scene liberalima opasnost je videlo ne samo jugoslovensko nego i bratsko sovjetsko rukovodstvo. Nije čudno da je opsežna informacija o „delovanju i ponašanju“ liberala sredinom sedamdesetih dostavljena Centralnom komitetu KPSS. Da li je to urađeno nekim od zvaničnih kanala ili su sovjetski obaveštajci došli do nje na drugi način – nije tema za ovu priliku.

Čanadanovićje sve do penzije radio kao lektor u izdavačkom odeljenju novosadskog „Dnevnika“; lektorisao je uglavnom zabavne romane. Tek na nekoliko stranica on opisuje ličnu dramu, pritiske na poslu i na članove porodice, nemogućnost da dobije pasoš radi odlaska na operaciju…

Knjiga „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ dragoceno je svedočanstvo o tome kako u jednopartijskom društvu funkcioniše piramida vlasti, čime partijsko-policijski aparat od vrha do dna opravdava svoje postojanje i kako manipuliše javnim mnjenjem. Liberali su verovali da Savez komunista može da postane partija pokreta, dinamika koja vuče napred. Njihovim slamanjem, ojačala je partija poretka.

Gušenje slobodne misli, strah od modernizacije i evropeizacije mogli su da dovedu samo do onoga do čega su i doveli – usporavanja privrednog rasta, sveukupnog zaostajanja, na kraju i raspada države. Samozvani istinski revolucionari, zaključuje Čanadanović, „konzervativnošću, podvalama, terorom neistina i partijsko-političkom diskriminacijom doprineli su da se u našem podneblju produži vek ideološkom dogmatizmu, neofobiji, partijskom protekcionizmu, jeziku mržnje i bezobzirnoj borbi za vlast“. Iako se rečeno odnosi na davne godine, čitalac koji ne pamti ono vreme na prvi pogled može da u tom zaključku prepozna – vreme današnje.