Razum i osećanost

Filozofija dosade objavljena 1999, inače je postala svetski bestseler što, naravno, govori o jednom vremenu – u kome teorija kulture i mentaliteta, jer su većina naslova ovog autora posvećeni fenomenologiji kulturnih fenomena – u kome tzv. „teorija kulture“ očigledno potiskuje tradicionalno shvatanje filozofije sa filozofskih katedri na Zapadu. Svensen je objavio i knjige Umetnost (2000), Čovek, moral i geni – kritika biologizma (2001), Šta je filozofija (2003), Istinito, dobro i lepo – uvod u filozofiju (kao koautor, 2004). Bilo bi dobro da je prevedena i njegova knjiga Šta je filozofija, kako bi ova promena kulturne paradigme i položaja same filozofije u našem dobu, možda, postala još očiglednija.

U svakom slučaju, i Svensenova Filozofija straha više nego jasno pokazuje da su nekada jasne granice između filozofije i kulture danas relativizovane i da su fenomeni kao što su dosada, moda ili strah, koji su nekada bili u drugom planu u odnosu na problem bića, istine ili dobra u savremenoj filozofiji, ili teoriji kulture dobili na legitimnosti i značaju i to u toj meri da se s razlogom postavlja pitanje da li je Svensenov pristup, uopšte, filozofski, ili je u pitanju, u osnovi, kulturološka analiza jednog, ili niza fenomena same kulture. Fenomena koji je, naravno, sporadično bio i predmet same filozofije i njene istorije.

Otuda se u Svensenovom štivu pominju sporadično i filozofi od Epikteta i Montenja do Hajdegera i Sartra, ali su oni ovde samo u propedeutičkoj funkciji, kao primeri za složenost samog fenomena, koji je u osnovi kulturološki. Tako je Svensenova „filozofija straha“, u stvari, jedna vrsta popularne filozofije, ili filozofske hrerstomatije, čiji je zadatak da ovu „filozofiju straha“ i njen osnovni problem: mogućnost racionalizacije jednog, u osnovi, iracionalnog fenomena, kao što je to odnos razuma i osećanja, u ovom slučaju, osećanja straha, koji je dosad bio privilegovano područje literature a ne filozofije, ovde artikuliše kao kulturni fenomen i tako formuliše jedno shvatanje kulture a ne filozofije same.

Zato je stvarni predmet Svensenove knjige kultura a ne filozofija straha. I to je naravno i adekvatniji naslov za ovaj esej. Filozofija ovde ima jedino, ili pretežno marketinšku ulogu, potvrđujući već pomenuto zapažanje o promeni uloge koju filozofija danas ima u savremenoj kulturi i obrazovanju. Odnosno, o promeni same paradigme u kulturi u kojoj filozofija odavno više nije nekadašnja „kraljica nauka“.

Najznačajnije stranice ovog eseja zato i nisu one posvećene filozofiji straha, recimo, Hajdegerovom pojmu „raspoloživosti“, ili Sartrovom aktivizmu, kada je strah u pitanju, iako su Svensenova razmatranja o prirodi straha i njegovog objekta, koji može biti realan, imaginaran ili intencionalan, jer podrazumeva primat tumačenja a ne referenta, ili „objekta“ straha – ponekad i filozofski zanimljiva. To da je strah u osnovi posledica naše imaginacije i tumačenja, da je pretežno imaginaran a ne realan, jer granice između realnosti i mašte, razuma i osećanja ne samo u stanju straha nikada nisu jasne, naročito u savremenoj medijskoj kulturi, koja manipuliše strahom – daje Svensenovoj analizi i aktuelnost, pored izrazite analitičnosti.

Svensen je, dakle, kulturolog koji analizira savremenu kulturu straha u kojoj je strah prisutan u toj meri da je, prema mišljenju samog Svensena, „na putu da postane navika“, pledirajući na kraju za „humanistički optimizam“, jer iako „ne živimo u najboljem od svih mogućih svetova, bilo je znatno gore, kao što je i bilo tokom najvećeg dela istorije čovečanstva“.

Ipak, Svensenova Filozofija straha je samo još jedan primer da u savremenoj filozofiji preovlađuje filozofska feljtonistika i žurnalizam sa „rupama u diskursu“, kako se izrazio Đani Vatimo.

To naravno ne znači da ne treba preporučiti ovu knjigu. Jer, ona i nije napisana za uski krug stručnjaka ili filozofa nego za daleko brojniji klub čitalaca.

Ipak, uz upozorenje da ovaj u osnovi analitički pristup, ako je već reč o filozofiji koja se nalazi u naslovu knjige, ne doseže do straha koji se nalazi u poretku ljudskog sveta, pošto ovaj pristup ne ide dalje niti to može od jedne kulturne konvencije.