„Zaboga, mislite na decu“: O Đilasovom predlogu zabrane društvenih mreža za mlađe od 16 godina

Sećam se kao da je juče bilo kada sam za Mundijal 2002. godine odigrao svoj prvi tiket u lokalnoj kladionici. Imao sam jedanaest godina. U međuvremenu je donet zakon koji deci brani da se klade – ali i dan-danas ima dece koja čekaju ispred kladionice da im neki punoletni komšija uplati tiket za koji su zajednički odvojili novac od džeparca.

Roditelji su nas slali u nabavku, pa i do trafike po cigarete – a onda je neko doneo zakon da maloletnici ne mogu da kupuju cigarete. Prošetajte gradom i pogledajte grupice tinejdžera koji pućkaju svoje vejpove – da li mislite da je problem zaista rešen?

Nije predlog Dragana Đilasa o zabrani društvenih mreža za mlade u Srbiji u načelu loš, ali znamo li koliki bi bili efekti takve zabrane? Slični zakoni su nedavno usvojeni u Australiji, Velikoj Britaniji, a o njima se polemiše u mnogim evropskim zemljama, pa je, je li, logično da se i mi koji se, makar deklarativno, klackamo na putu ka EU bavimo ovom temom.

Međutim, kao što ni razmere štetnog uticaja ekrana u najranijem uzrastu ne možemo da znamo dok današnje bebe ne odrastu, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo ni da bi ovakve zakonske zabrane učinile čudo za mentalno zdravlje naših najmlađih.

U genijalnoj animiranoj seriji „Simpsonovi“ lik Helen Lavdžoj zabrinuto viče „A šta je sa decom? Hoće li neko, molim vas, misliti na decu?“ i to je verovatno najpoznatiji primer ove fraze i logičke greške u popularnoj kulturi.

Stručnjaci „Mislite na decu“ opisuju kao korisnu taktiku u debatama koja se koristi kako bi prestala rasprava o nekoj temi. Njome se poziva na emocije i samim tim obesmišljava svaka dalja polemika – pa bi i ovo moje pisanije bilo besmisleno jer bi se moglo protumačiti da sam monstrum kom nije stalo do mentalnog zdravlja dece.

Stvar je u tome da nam dosadašnje iskustvo uglavnom govori da svaka zabrana samo razvija kreativnost da bi se ona zaobišla. Čak i kad platforme blokiraju naloge influenserima koji krše njihova pravila korišćenja – oni se, zajedno sa publikom koja ih prati, presele na drugu platformu na kojoj su pravila slobodnija. Problem i dalje postoji, ali na nekom drugom mestu. U krajnjoj liniji, nisu ni sve droge legalne, pa ih mladi i dalje kupuju i koriste.

A da možda za promenu probamo da razgovaramo sa decom o tome šta gledaju, koga prate i zašto im se baš to dopada? Možda ćemo baš tako, gradeći poverenje, uticati bolje na njihovo mentalno zdravlje od bilo koje predložene zabrane koja bi samo stvorila generaciju još boljih lažova.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.