Ovo je Srbija

Stiže vest da je OSCE prihvatio da sufinansira najstariji i najambiciozniji projekat – seriju istorijskih čitanki CDRSEE (kuća za koju radim od kada sam okačio mikrofon o klin). Projekat je ovim dobio svog 28. donatora, biće da i valja. Knjige smo štampali na 8 jezika do sada, obučili oko 800 nastavnika istorije širom regiona, spremamo i stripovano izdanje, nove prevode… Upravo je započela i nova faza projekta u Srbiji, hajde da vidimo da li će ovoga puta Ministarstvo prosvete imati više sluha i pridružiti se. Ovo je bar vlada koja (makar na rečima) čezne za proevropskim gestovima, a ovaj je projekat pohvalio i Evropski parlament i Komisija…

Subota, 6. mart

Sunceeeeeee… Meteopata sam. Kada otvorim oči i vidim oblačno i tmurno, izbauljam iz kreveta. Jedva. Kada je sunčano, iskočim. Ma neka je sto puta zubato, samo neka ga ima! Jeste da sam sinoć zaglavio na preferansu sa Vojom i Nikolom (dao sam reč da o toku partija i ishodu neću pričati), ali sunceeee… Iskačem iz kreveta. Današnji dan je, suncu u čast, između mene i mene. Sorry dnevniče.

Nedelja, 7. mart

Jopet sunceeeee! Nedeljna prepodneva su jedan od onih razloga zbog kojih sam se nakon dvadesetak godina skitanja po svetu vratio u Beograd. Tamo negde od kraja osamdesetih, nedeljom u 11, moja se ekipa okuplja kraj zemunskog keja. Najpre smo ordinirali u Sent Andreji, ali od kada je ista krenula u renoviranje, prešli smo u Staru Carinarnicu. Nekada davno, neko je tom skupu nadenuo naziv „koordinacija“, te se zapati. Ekipa je novinarska, mahom radiobeogradska (ne brkati sa sličnom koordinacijom koju su u „Maderi“ početkom devedesetih započeli Miša Vasić, Milan Božić, Zoran Čicak i drugi), bistri se o politici, novinarstvu, ide razgovor kojekude. Koordinatori su se vremenom menjali, ali je „tvrdo jezgro“ ostalo isto: Đorđe Vlajić, Pera Lazić, Jakša Šćekić, Miroslav Žeravčić (jedini ne-novinarski uljez), Miki Mihailović, Slobodan Stupar i Nikola Mirkov (kada uzmognu), Aleksandar Vasović (kada ne čuva ćerku), Dušan Radulović (u poslednje vreme uglavnom odsutan). Nekada smo znali divaniti i o ženama i o još koječemu, ali biće da se polit-novinarska situacija „usložnila“ jer već nekolike godine samo o tome zborimo. Skokne se i do pijace, pazari za nedeljni ručak, ponekad stavimo ruke na leđa pa uz Dunav, mada sve ređe. Kao klinac sam sa društvom „čuvao ćošak“ Jevremove i 7. jula, danas, eto, čuvam kafanu. To se valjda zove „progres“. I tada sam, a i sada, uživao u najboljem društvu na svetu. Hvala mu što to jeste.

Ponedeljak, 8. mart

Joj, opet teretana. I Elektrodistribucija. Tek da me podseti na razloge zbog koji sam dvadesetak godina bio van Beograda. „Dobar dan, želeo bih da reklamiram januarski račun, više je nego duplo veći od decembarskog.“ „Proverite stanje na brojilu pa se javite ponovo.“ Proveravam. Javljam se ponovo. „Onda vam se ili pokvario strujomer ili se – znate, ovo je Srbija – neko od komšija prikačio i troši vašu struju“. „Hvala, znam gde živim, šta sada?“ „Dođite u Masarikovu da uplatite 770 dinara pa ćemo vam proveriti strujomer. Ako nije to, onda uzmite spisak ovlašćenih električara pa neka dođu da vide da li vam se neko prikačio“. „A zašto ja moram da dođem kod vas, što mi ne pridodate tih 770 dinara na sledeći račun? I zašto ovi vaši kada dođu da provere strujomer ne pogledaju i da li se neko prikačio?“ „Takav je propis.“ „Pa pobogu, ne postojim ja radi vas nego vi radi mene, zašto ne prilagodite propis vašim korisnicima?“ „Takav je propis“. Odem. Uplatim. Čak ni gužve nije bilo, a sa one strane šaltera ljubazna osoba. „A zašto ja nisam mogao da platim ovih 770 dinara vašem električaru kada dođe da pogleda strujomer?“ „Taman posla, da im još dajemo i pare u ruke“. Ovo je Srbija.

Utorak, 9. mart

Teretana še enkrat. Pošto se nalazi u Siminoj, ulici mog detinjstva, šetam polako od Višnjićeve ka Skadarliji. Na ćošku sa Dobračinom zastanem i protresem glavu sve zajedno sa kapom. Ne… nemoguće! Stojim i gledam u „kuću duhova“ kako smo je nekada zvali. Jedan od prvih testova muškosti u tom dečaštvu je bio da preskočimo ogradu i promuvamo se kroz ruinu prekrasne kuće, kroz baštu zaraslu u korov. Zamrznut stojim i gledam u fasadu koja podseća, doduše, na ono što nekada tu bejaše. No, na sličnu, betonsku fasadu je sada nalepljena grozota od staklene višespratnice. Na tabli piše: „Investitor Gospodin BORIVOJ VUKOBRAT“. „Autor (molim, „Autor“???) Gospodin MILAN PALIŠAŠKI“. Piše još i da je „početak“ (gradnje valjda) 15. juli 2008. i da je „završetak građenja: 15 meseci“ Ovo je Srbija. Kada već nemamo običaj da onakve zgrade očuvamo kakve su bile, kada već ne umemo da dovršimo u roku, kada već umemo da javno pokazujemo ne samo svoju sujetu već i polupismenost… hajdemo korak dalje! Umesto drvene table, može li jedan mermerni spomenik. Da unuci jednog dana znaju ko je grad darovao Kolarčevom zadužbinom, a ko ovom grdobom. Ne bi bilo loše ni uz broj „odobrenja za izgradnju“ staviti i ime i prezime onoga ko je odobrenje potpisao. Da unuci znaju.

Peti sprat zgrade do „Lovca“, kancelarije „Dan Graf-a“, novog partnera CDRSEE i ko-izdavača drugog izdanja naših istorijskih čitanki na srpskom jeziku. Potpisujemo ugovor, pored mene je Biljana Stupar, koja je – zato što je bila ko-izdavač prošlog izdanja – smenjena sa mesta direktora „Prosvetnog pregleda“ iako je u taj posao ušla uz saglasnost tadašnjeg Ministra prosvete. Čovek se predomislio po potrebi. Šta sadašnji ministar misli još ne znam, nadam se najboljem, ali znam da makar „Dan Graf“ od njega ne zavisi.

Sreda, 10. mart

Ja mislim da se onaj gore poigrava samo zato da bi od ovog dnevnika napravio meteorološki izveštaj! Sneg, pa ledena kiša pa zemljotres! U inat košavi i hladnoći, uzduž i popreko kroz Knez Miškovićevu, pardon, još uvek Knez Mihajlovu. Ispred Beoizloga u koji zavirujem da nađem poklone za skorašnji put u inostranstvo, razbaškarila se veeeeelika kugla. Majka država, željna da zbrine vaskoliki srpski rod, a u nemogućnosti da njenim propadnicima (nije greska u kucanju) ponudi radna mesta, plate i penzije, postavila ovde jednu lepu, veliku šarenu lažu. Reklamu za državnu lutriju, podstiče, valjda, razvoj privrede reklamirajući loto, lutriju, šta li već?! Usput, valjda, promoviše i sistem vrednosti kakav želi da vidi u Srbiji na putu ka EU. Jedan bucmast momak u mornarskoj majici sa ogromnim osmehom i uredno neobrijan kaže: „Ne moram da radim sledećih dvadeset godina. Ostvario sam srpski san“. Nemojte ljudi, nije pristojno!

Četvrtak, 11. mart

Generalni štrajk u Grčkoj, Ejup Ganić pušten uz kauciju a Vlada Srbije (pišu novine) „odlučna je da stavi tačku na sve nepravilnosti u raspolaganju državnim vilama i stanovima“. Štaviše, „Mirko Cvetković je naložio“Diposu“ (firmi koja brine o tim stanovima) da napravi popis svih objekata kojima raspolažu, kao i po kojoj ceni i kojim klijentima ih izdaju. Svi sporni ugovori biće revidirani, a novo rukovodstvo „Diposa“ već je usvojilo plan rada za naredni period i utvrdilo tržišne cene zakupa državnih kvadrata“. Ukoliko me znanje srpskog jezika još služi, gore napisano znači: Do sada NIJE postojao popis nekretnina kojima raspolaže „Dipos“, a ni cenovnik ni spisak klijenata. Sporni ugovori postoje (doduše, biće revidirani) a vredni trudbenici „Diposa“, ljubi ih majka, VEĆ su usvojili plan rada za „naredni period“ (uh, kako mi je laknulo kada sam video da je plan VEĆ usvojen) i utvrdili tržišne cene zakupa državnih kvadrata, što će reći da su do sada nekretnine davane u zakup bez ikakove spoznaje o tome kakve su tržišne cene. Može li neko ovde da odgovara? Opcije su: a) Novine i novinari jer pišu laži i gluposti b) Neko iz vlade, bilo koje, od bilo kada, za bilo šta c) Neko iz „Diposa“, bilo koje postavke od bilo kada za bilo šta d) Biciklisti. Zaokružite tačan odgovor i pošaljite onom bucmastom u mornarskoj majici, možda ostvarite srpski san.

Autor je izvršni direktor CDRSEE – Centar za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi, nevladine organizacije sa sedištem u Solunu