Goran Skrobonja: Bili smo deo sveta, ali to nismo umeli da iskoristimo

* Zašto ste odlučili da napišete jedan nežanrovski roman?

– Dugo sam razmišljao o tome da napišem knjigu koja bi se bavila vremenom kada je moja generacija sazrevala. Dakle, to je generacija s početka šezdesetih, a sazrevali smo tokom sedamdesetih i osamdesetih koje su bile na neki način opredeljujuće, ne samo za moju generaciju, nego i za generacije koje su došle kasnije, prevashodno kroz popularnu kulturu i muziku zato što su donele taj fenomen jugoslovenskog roka i novog talasa koji je po svom kvalitetu zaista bio ravan muzici koja se u to vreme stvarala u svetu. Mi smo toga nekako bili svesni, ali kad si mlad, ne obraćaš pažnju na metastvari, nego gledaš kako da u životu uživaš najviše što možeš. Moram da se ogradim – neki će reći da su te godine bile teške, ali to je makar za nas, odnosno za većinu moje generacije bilo zlatno doba.

* Ima mišljenja da se o osamdesetima govori patetično. Zbog čega je to tako?

– Ne znam, možda zbog tog nekog ‘žala za mlados’, odnosno zbog toga što ljudi prestanu da budu analitični i postanu vrlo emotivni kada govore o tom periodu svog života kao o zlatnoj mladosti, pa onda izgube meru u opisivanju i ocenjivanju, pišu panegirike ili nešto a priori odbacuju ako nije zaista tako. Inače, imam utisak da se o osamdesetima veoma malo piše, kao da je o njima sve bilo napisano u tadašnjim knjigama ili periodici, pogotovu rok periodici i sada više nema potrebe da se time bavimo. U međuvremenu su se izdešavale mnogo istorijski ozbiljnije i prelomnije stvari pa zato imamo puno knjiga o devedesetim godinama, imamo knjige o početku trećeg milenijuma, imamo gomilu knjiga koje govore o dalekoj prošlosti, i sam sam pisao takve. Ali, čini mi se da o osamdesetim godinama konkretno nije bilo nekog ozbiljnog pokušaja da se one prikažu, da se njima čovek vrati kroz realne i objektivne doživljaje koji su oslikali to vreme za one koji su u njemu učestvovali.

* U romanu opisujete kako je u to doba izgledao svakodnevni život. Po čemu ćete vi pamtiti osamdesete?

– Postoji lični i univerzalni plan koji govori o, čini mi se, šansi koju smo nepovratno izgubili. Bili smo deo sveta, ali to nismo umeli da iskoristimo. Jedan od ključnih momenata u knjizi bilo je naše učešće u Live Aidu, odnosno Yu rock misiji, i pesma „Za milion godina“. Moj izmišljeni glavni junak se tu pojavljuje kao protagonista i kroz njega sam hteo da iskažem taj osećaj da smo deo sveta i da više niko ne može odatle da nas otrgne, što je naravno bilo naivno, jer jednostavno nismo gledali šta se iza brda valja. Ali, nije to važilo samo za nas ovde u Beogradu, već za tu celu generaciju širom bivše Jugoslavije, a onda, kada su nam se desile devedesete, svi smo se čudili i češali po glavi pokušavajući da shvatimo šta se dešava i kud ode to naše mesto u svetu i ta naša velika uloga koju smo u sebi videli: predvodnici Istočne Evrope, spoj između Istoka i Zapada, nosioci modernih ideja, jezgro i centar kreativnosti na Balkanu. Sve se to izgubilo u onim crnim godinama koje su došle.

* Mislite li da se danas, iz ove perspektive, osamdesete zloupotrebljavaju?

– Nemam takav utisak, barem to ne primećujem. Možda nisam bio u prilici da nešto pročitam, vidim ili čujem. Uglavnom, koliko mogu da vidim kroz muzičku nostalgiju i kroz te silne ex-yu rok programe koji uglavnom puštaju muziku osamdesetih. Novi talas je ono što će ostati jedinstveno za ove prostore. To je istinski spajalo i Slovence i Hrvate i Makedonce i Bosance i Crnogorce i nas, dakle sve koji su punim srcem učestvovali u tom projektu. Možda smo negde podsvesno i slutili šta će se dogoditi, pa smo se trudili svim silama da pokažemo koliko smo zajedno i onda je na kraju to dovelo do onoga do čega obično dovede svaka preterana strast.

* Mnogo mladih ljudi voli osamdesete i novi talas. Šta prema vašem mišljenju oni vide u tome?

– Razmišljao sam o tome. Pokušavao sam da nađem odgovor. Ta muzika ostaje na neki način evergrin za ove prostore. Muzika devedesetih je recimo takva da je ja gotovo uopšte ne pamtim. Neke inostrane muzičare bi možda i znao, ali domaće ne. Sa dvehiljaditim godinama je još gore i sa tim novim smerovima i pravcima koji su se razleteli sa DJ forama, rejvovima… Tu vrstu muzike ja neću nikad razumeti. Mislim da je to generacijska stvar. Interesantno je međutim to da je novi talas privlačan za one mlade koji bi danas trebalo da imaju neku svoju muziku i da u njoj uživaju i da na njoj grade nešto svoje. Ali to se ne dešava. Oni se bukvalno vraćaju muzici svojih roditelja. Sada je na sceni generacija onih kojima smo mi roditelji. Dakle, i oni se vraćaju toj muzici. Naravno, i mi smo ‘krivi’ zato što smo ih usmeravali na tu stranu. U knjizi sam i spomenuo da nikada neću zaboraviti taj momenat kada je na jednom rođendanu moje starije ćerke ona zatražila da ‘pustim nešto srpsko, na primer Azru’. Ta anegdota koja se zaista dogodila odražava na neki način pogled dece na muziku tog doba. A i zaista je tako bilo. Neću da kažem da je muzika Azre srpska, ali je između ostalog i srpska.

* Glavni junak knjige je veoma zanimljiv…

– Moj fiktivni junak Lazar Laki Pertronijević, frontmen popularne beogradske grupe Kalkuta koja je izdala dva veoma uspešna albuma i nekoliko singlova i posle se raspala, u ovom romanu u specifičnoj je ulozi sličnoj Forestu Gampu, dakle pojavljuje se na mestima i u događajima gde zapravo nije bio, ali služi kao lakmus papir za reakciju čitaoca na ono što želim da kažem. Laki je prisutan na koncertima u SKC-u, na Festivalu u Zagreb, na Yu rock misiji, u Opatiji, na radnim akcijama gde su svirali Čorba, Bajaga. Vrlo je aktivan učesnik i kroz ono što radi sazreva, postaje čovek, upoznaje svet, gubi ideale i dolazi na kraju tih osamdesetih godina do svojevrsne katarze koja se odlagala od njihovog samog početka kada je trebalo zapravo da se dogodi. Mislim da je to ključno težište celog romana. To je kraj njegove rokenrol priče i početak običnog života.

* Kada se osvrnete na osamdesete i ono što ste radili, kako ih vidite danas?

– To nije bilo uzalud. Sve nas je to ispunjavalo, davalo nam vrlo pozitivan ventil. Mi smo generacija koja nije išla na koncerte narodne muzike, nije išla na utakmice u ulozi huligana i razbijača. To je generacija koja je na tu vrstu popularne kulture, odnosno narodnjake, gledala sa izvesnim prezirom i s visine zato što je smatrala da je to isuviše lokalna pojava, a da mi kao sredina, ne samo Srbija nego i tadašnja Jugoslavija, zaslužujemo nešto mnogo kosmopolitičnije. Ta generacija je to pokušala da stvori i ostavila je trag za sobom koji nova generacija sasvim lako prati. Naša deca umeju da prepoznaju te zvuke, pojave i taj mentalni kod.

Lična karta

Naš sagovornik je objavio roman „Nakot“ (1993), kao i „Od šapata do vriska, priče strave i fantastike“ (1996), „Šilom u čelo, priče fantastike i strave“ (2000). Autor je i „Bleferskog vodiča za horor“ (1995) i koautor dela „La Rue – grafički roman“ (2000 – nagrada BEDECOUVERT za najbolji debitantski strip-album, 2000). Zastupljen je u „Antologiji nove srpske fantastike“. Priredio nekoliko antologija horor, odnosno SF književnosti. Prevodio Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i mnoge druge autore.