Kosmodrama na lepom plavom Dunavu

… uz jedan bitan dodatak: grupa omladinaca, entuzijasta i preduzetnika se odmetnula, iznajmila jedan poluraspadnut pogon, nakačila gusarske zastave na stejdž i od njega stvorila srce alternativne scene u bečkoj prestonici, poznat kao Bečka arena.

U četvrtak su tu nastupili najhrabriji afroamerički muzičari na pop sceni danas: Stiven Braner, poznatiji kao Thundercat, i Stiven Elison, koji nastupa pod imenom Flying Lotus. Zapravo, posmatrajući njihove svirke baš iz konteksta boravka u Beču, možete doći do čudnih povezivanja i analogija. Na primer, slično svim izmima s početka prošlog veka, čija dela se mogu videti u trenutnoj postavci muzeja Albertina – tema je modernistička umetnost viđena kroz kolekciju Batliner – ova dva velika prijatelja i saradnika usuđuju se da radikalno pomeraju granice nasleđa svoje muzičke kulture danas, svako na svoj način.

Thundercat, na primer, vizuelno i muzički hoda linijom koja spaja Marvina Geja, DŽimija Hendriksa, Džordža Klintona, Stenlija Klarka, DŽordža Djuka i strip kulturu. Možda ovoga puta nije na binu poneo svetlosni mač iz Ratova zvezda, kao što je to učinio na dodeli Gremija, ali je stil bio ništa manje ubedljiv: sandale, šorc za tajlandski boks jarkih boja, crna majica sa drugim rukavima sa motivom lobanje, zaštitnim znakom Marvelovog Panišera, i pink dredovima. NJegova svirka povezuje najlepše du vap i soul napeve sa improvizacijom koja šeta slobodno od fusion-a do drum and bass-a, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja muzičara. Teme poput „Them Changes“ i „Heartbreaks + Setbacks“ sa poslednja dva albuma Drunk i Apocalypse izazvale su najveće oduševljenje kod publike u kojoj su preovlađivale šarene majice na bretele, kratke pantalone i šorcevi, tetovaže, lažne rejbanke….

Dok slušate Thundercata uživo, glavni utisak je da je na bini barem big band, a ne trojicu muzičara. Uz to, hrabrost njegove vizije leži u tome što nikada ne odlazi daleko s one strane sviračke samodovoljnosti. Drugim rečima, možda nećete razumeti baš sve, ali ćete sigurno uhvatiti sebe kako plešete i uz najsumanutija sola.

Flying Lotusu je, s druge strane, kosmičkom sudbinom palo u deo da nasleđe i ideje svoje ujne Elis Koltrejn proširi u formi elektronske muzike. Tako nam se dogodilo remek-delo Cosmogramma iz 2010. (i naziv upućuje na taj odnos sa čuvenom rođakom, jer je Elison pogrešno čuo kada je ona, opisujući nešto, rekla da se radi o „kosmičkoj drami“), i na tom talasu se dogodio ovaj nastup, izuzetni spoj vizuelnih projekcija na dva ogromna bima između kojih se nalazio muzičar i zvučnih udara koji vas ponekad bukvalno teraju da izmišljate nove plesne pokrete, na zadovoljstvo oko 2.000 posetilaca.

Remiks teme „Fallin“ iz serije Tvin Piks u prvom delu njegovog nastupa doveo je na kraju do katarzičnog vrištanja mase, koja se prepustila potpunom transu u temi „Zodiac Shit“ sa pomenute Cosmogramme, koja je usledila nedugo potom. Ne obazirući se na razliku između kosmičke spiritualne seanse i dobre žurke, Elison se do kraja koncerta rastrčao po bini, repovao (predstavio je par pesama koje snima pod pseudonimom Captain Murphy), a za kraj je ostavio i najjači adut, pesmu „Never Catch Me“ u kojoj je udružio snage sa još jednim velikim sabratom Kendrikom Lamarom.

Pored toga što će dobro protresti vaše kukove, nastupi Thundercata i Flying Lotusa nude i važnu pouku: svet će uvek biti ovakav i onakav, ali to nas ne sprečava da sanjamo najluđe snove na javi i tako gradimo branu za razne ludosti i gluposti koje nas okružuju, kao što sada već duži niz godina čine ova dva muzičara.