Verujem da je Britanija imala najbolji od svih mogućih sporazuma sa Evropskom unijom, budući da je član zajedničkog tržišta, a nema evro, i da je obezbedila izvesni broj drugih izuzeća od pravila EU.
A ipak, to nije bilo dovoljno da spreči izborno telo Ujedinjenog Kraljevstva da glasa za napuštanje EU. Zašto je to tako?
Odgovor bi se mogao naći u anketama javnog mnjenja, koje su sprovedene nekoliko meseci uoči referenduma o bregzitu. Evropska migrantska kriza i debata o bregzitu su hranile jedna drugu. Kampanja za izlazak iz EU iskorišćavala je sve goru situaciju sa izbeglicama – čega su simbol zastrašujuće slike hiljada azilanata u Kaleu sa očajničkom željom da uđu u Britaniju po svaku cenu – da bi podsticala strah od „nekontrolisane“ imigracije iz drugih država-članica EU.
A evropske vlasti su odlagale donošenje važnih odluka o izbegličkoj politici da bi izbegle negativan uticaj na glasanje na britanskom referendumu, te su produžavale opstanak scena haosa poput one u Kaleu.
Odluka nemačke kancelarke Angele Merkel da izbeglicama širom otvori vrata svoje zemlje bio je inspirišući gest, ali nije bio dovoljno promišljen, jer se njime zapostavlja faktor privlačnosti. Iznenadni priliv azilanata poremetio je ljude u njihovim svakodnevnim životima širom EU.
Štaviše, zbog nedostatka adekvatne kontrole, nastala je panika, koja je sve obuzela – lokalno stanovništvo, nadležne za javnu bezbednost i same izbeglice. To je takođe prokrčilo put za brzi uspon ksenofobičnih i antievropskih partija, kao što je Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, koja je predvodila kampanju za izlazak iz EU, pošto izgleda da nacionalne vlade i evropske institucije nisu sposobne da upravljaju krizom.
Sada se katastrofalan scenario kojeg su se mnogi pribojavali materijalizovao, čineći proces dezintegracije EU praktično nepovratnim. Britaniji će zbog napuštanja EU na kraju možda biti relativno bolje nego drugim zemljama, a možda i neće, ali će njena privreda i narod biti izloženi značajnoj patnji gledano na kratke do srednjoročnih staza.
Funta je pala na najniži nivo u poslednjih više od trideset godina odmah nakon glasanja, a finansijska tržišta širom sveta će verovatno ostati u previranju dok se bude pregovaralo o dugom, komplikovanom procesu političkog i ekonomskog razvoda od EU. Posledice po realnu ekonomiju moći će da se porede samo s finansijskom krizom iz 2007-2008.
Proces će sigurno biti pun dodatne neizvesnosti i političkih rizika jer ono što je na zalogu nikada nije bila samo prava ili umišljena blagodet za Britaniju, već sam opstanak evropskog projekta. Bregzit će otvoriti „branu“ za druge antievropske snage u okvirima Unije. Zapravo, jedva da je ishod referenduma bio i saopšten kada je francuski Nacionalni front izdao zahtev za „fregzit“, dok je holandski populista Gert Vilders promovisao „negzit“.
Štaviše, možda ni samo Ujedinjeno Kraljevstvo ne preživi. Od Škotske, koja je velikom većinom glasova izrazila želju da ostane u EU, može se očekivati da ponovo pokuša da stekne nezavisnost, a neki zvaničnici Severne Irske, gde su birači takođe podržali ostanak, već su zahtevali ujedinjenje s Republikom Irskom.
Odgovor EU na Bregzit bi se mogao pokazati kao još jedan problem. Evropski lideri u nastojanju da odvrate druge države-članice da krenu istim putem će možda biti raspoloženi da Ujedinjenom Kraljevstvu ponude uslove, naročito one u vezi s pristupom evropskom jedinstvenom tržištu, koji će ublažiti bol odlaska. Budući da EU pruža Britaniji polovinu prometa od trgovine, uticaj na izvoznike bi mogao da bude razarajući (uprkos konkurentnijem deviznom kursu). A s obzirom da će tokom predstojećih godina finansijske institucije preraspodeliti svoje aktivnosti i osoblje u centre evrozone, grad London (i londonsko tržište nekretnina) neće biti pošteđen bola.
Ali bi posledice po Evropu mogle biti još gore. Tenzije između država-članica su došle do tačke pucanja, ne samo zbog izbeglica, već kao rezultat izuzetno nategnutih odnosa između zemalja kreditora i zemalja dužnika u evrozoni. Istovremeno, oslabljeni lideri u Francuskoj i Nemačkoj su sada direktno usredsređeni na probleme na domaćem tlu. Pad od deset odsto na berzi u Italiji nakon izglasavanja bregzita jasno ukazuje na podložnost zemlje potpunoj krizi bankarskog sektora, što bi već sledeće godine moglo da dovede na vlast populistički Pokret Pet zvezdica, kojem je pripala pozicija gradonačelnika Rima.
Ništa od ovoga ne sluti na dobro za ozbiljni program reforme evrozone, koji bi morao da uključi pravu bankarsku uniju, ograničenu fiskalnu uniju i mnogo jači mehanizam demokratske odgovornosti. A vreme nije na strani Evrope, pošto spoljni pritisci od onih poput Turske i Rusije, koje iskorišćavaju nesuglasice, produbljuju evropski unutrašnji politički razdor.
Eto gde smo danas. Cela Evropa, uključujući Britaniju, bi patila zbog gubitka zajedničkog tržišta i gubitka zajedničkih vrednosti, a čija je zaštita cilj EU. Ipak, EU se raspada i prestaje da zadovoljava potrebe i težnje svojih građana. Ona ide u pravcu haotične dezintegracije, zbog čega će Evropi biti gore nego što bi bilo da nije stvorena EU.
Ali ne smemo da odustajemo. Priznajem, EU je manjkava tvorevina. Nakon bregzita, svi mi koji verujemo u vrednosti i principe koje je EU osmišljena da podupre moramo da se udružimo da bismo je sačuvali, tako što ćemo izvršiti njenu detaljnu rekonstrukciju. Uveren sam da će nam se pridruživati sve više ljudi kako se posledice bregzita budu razvijale predstojećih nedelja i meseci.
Autor je predsedavajući Soros fonda za menadžment i fondacije Otvoreno društvo.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
