Poslednji otac osnivač Izraela

Bila je prikladno naslovljena „Poput Feniksa“ – do tada je Peres bio aktivan u izraelskoj politici i javnom životu više od 60 godina.

Peresova karijera je imala svoje uspone i padove. Dostizao je ogromne visine i doživljavao ponižavajuće neuspehe – i prošao kroz nekoliko inkarnacija. Stub izraelskog rukovodstva nacionalne bezbednosti posledično je postao vatreni mirotvorac, uvek održavajući odnos ljubav – mržnja sa izraelskom javnošću koja je uporno odbijala da ga izabere za premijera, ali ga je obožavala kada nije imao niti je težio pravoj vlasti.

Nepokolebljiv pred nedaćama, Peres je nastavio da gura vođen ambicijom i osećajem misije i potpomognut talentima i kreativnošću. Bio je samouki čovek, strasni čitalac i produktivni pisac, čovek koga je na svakih nekoliko godina pokretala i nadahnjivala nova ideja – nanonauka, ljudski mozak, ekonomski razvoj Bliskog istoka.

Takođe je bio vizionar i lukav političar, koji se nikada nije u potpunosti otarasio svojih istočnoevropskih korena. Kada je njegova težnja za moći i učešćem u političkom odlučivanju okončana 2007, dostigao je vrhunac u svojoj karijeri u javnosti, služeći kao predsednik do 2014. Rehabilitovao je tu instituciju pošto je nasledio nedostojnog prethodnika i postao popularan kod kuće i obožavan u inostranstvu kao nezvanični globalni starešina na međunarodnoj sceni, veoma traženi govornik na međunarodnim forumima i simbol Izraela koji teži miru, kao upečatljiva suprotnost njegovom svađalački raspoloženom premijeru Benjaminu Netanjahuu.

Peresova bogata i složena politička karijera je prošla kroz pet glavnih faza. Počeo je kao aktivista u Laburističkoj partiji i njenom omladinskom pokretu ranih 1940-ih. Do 1946. se smatralo da je na dovoljno visokoj poziciji da bi bio poslat u Evropu u okviru državne delegacije na prvi posleratni Cionistički kongres. Onda je počeo blisko da sarađuje s vodećim osnivačem Izraela Davidom Ben-Gurionom u Ministarstvu odbrane, uglavnom u nabavci, za vreme izraelskog rata za nezavisnost, da bi se na kraju uzdigao i postao generalni direktor ministarstva.

Na toj funkciji Peres je postao arhitekta odbrambene doktrine mlade države. Vodeći neku vrstu paralelnog Ministarstva spoljnih poslova, njegovo glavno dostignuće je bilo stvaranje bliskog savezništva i jake bezbednosne saradnje, uključujući i onu u vezi s nuklearnom tehnologijom, s Francuskom.

Godine 1959. Peres je ušao u politiku s punim radnim vremenom, podržavajući Ben-Guriona u njegovom sukobu sa starom gardom laburista. Kasnije je izabran u Kneset, izraelski parlament, i postao je zamenik ministra odbrane, a nakon toga i punopravni član Kabineta.

Njegova karijera je ušla u novu fazu 1974. kada je premijerka Golda Meir bila prisiljena da se povuče s funkcije nakon debakla u oktobru 1973. u kojem su egipatske snage Anvara Sadata uspešno prešle Suecki kanal. Peres je predstavio svoju kandidaturu, ali ga je tesno porazio Jicak Rabin. Rabin je kao nadoknadu Peresu dao poziciju ministra odbrane u svojoj vladi. Međutim, njihova trka 1974. je označila početak 21-godišnjeg žestokog rivalstva, koje je ublaživano saradnjom.

Peres je svog rivala dva puta zamenjivao – 1977. kada je Rabin bio prisiljen da se povuče i od 1995. do 1996. nakon što je Rabin ubijen. Takođe je bio premijer (i to veoma dobar) u Vladi nacionalnog jedinstva od 1984. do 1986; ali, uprkos pokušajima gotovo 30 godina, nikada nije dobio lični mandat od izraelskih birača za poziciju za kojom je najviše žudeo.

Godine 1979. Peres se preobrazio u lidera izraelskog mirovnog tabora, usredsređujući svoje napore 1980-ih na Jordan. Ali, iako je bio nadahnjujuće blizu mirovnom sporazumu 1987, kada je potpisao londonski ugovor s kraljem Huseinom, taj ugovor je bio mrtav i pre nego što je rođen. Članstvo Laburističke stranke je 1992. zaključilo da Peres ne može da pobedi na izborima i da šanse ima samo neki centrista poput Rabina.

Rabin je pobedio i nakon 15 godina se vratio na premijersku poziciju. Ovog puta je portfelj odbrane zadržao za sebe, a Peresu je dao Ministarstvo spoljnih poslova. Rabin je bio rešen u tome da on vodi mirovni proces i Peresu je dodelio marginalnu ulogu. Ali Peresu je Rabinov zamenik dao priliku da da javnu podršku pregovorima s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO) u Oslu, i uz Rabinov pristanak, postao je zadužen za razgovore, dovevši ih do uspešnog kraja u avgustu 1993.

Tu se pojavio i najvažniji primer konkurencije i saradnje koji su bili tipično obeležje odnosa Rabin-Peres. Bila je potrebna Peresova smelost i kreativnost da se zaključe sporazumi u Oslu; ali bez Rabinovog kredibiliteta i popularnosti kao čoveka iz vojske i bezbednosnog jastreba, izraelska javnost i politički establišment to ne bi prihvatili.

Nevoljna saradnja između Rabina i Peresa je nastavljena do 4. novembra 1995. kada je Rabina ubio desničarski ekstremista. Atentator je mogao da ubije i Peresa, ali je odlučio da je ciljanje Rabina efikasniji način da se osujeti mirovni proces. Nasledivši Rabina, Peres je pokušao da pregovara o mirovnom sporazumu sa Sirijom, ubrzo nakon Osla. Nije uspeo, raspisao je prevremene izbore, vodio je lošu kampanju i tesno izgubio od Netanjahua u maju 1996.

Sledećih deset godina za Peresa nisu bile srećan period. Od Ehuda Baraka je izgubio poziciju lidera laburista, pridružio se novoj Kadima partiji Arijela Šarona i njegovoj vladi i bio je predmet kritike i napada izraelske desnice, koja ga je krivila za sporazume iz Osla. Peres je počeo da potcenjuje Nobelovu nagradu za mir koju je dobio sa Jaserom Arafatom i Rabinom nakon Osla. Jaz između njegove popularnosti na međunarodnoj sceni i njegove pozicije u izraelskoj politici postao je izuzetno očigledan tokom tih godina; međutim, nestao je kada je postao predsednik 2007.

Peres je bio iskusan, nadareni lider, elokventan govornik i izvor ideja. Ali možda najvažnije, bio je izraelski lider koji ima viziju i poruku. To je bila tajna međunarodne popularnosti – ljudi očekuju od lidera Izraela, čoveka iz Jerusalima, da bude upravo taj tip vizionarske figure. Kada političko rukovodstvo zemlje ne ispuni to očekivanje, lider poput Peresa preuzima ulogu i stiče slavu.

Autor je bivši ambasador Izraela u Sjedinjenim Državama. Predsednik je Izraelskog instituta i viši savetnik na Univerzitetu Tel Aviv, Univerzitetu Njujork i Brukings institutu

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org