Dve zamke za Trampa

„Tukididova zamka“, koju je pominjao predsednik Kine Si Đinping, odnosi se na upozorenje starogrčkog istoričara da se kataklizmički rat može rasplamsati kada jedna uhodana sila (poput Sjedinjenih Država) postane suviše uplašena od sile u usponu (poput Kine). Ali, Tramp bi takođe trebalo da brine zbog „Kindlebergerove zamke“: Kine koja se čini suviše slabom, a ne suviše snažnom.

Čarls Kindleberger, intelektualni arhitekta Maršalovog plana koji je kasnije predavao na MIT-u, tvrdio je da je katastrofalnu deceniju tridesetih godina prošlog veka izazvalo to što su Britaniju kao globalnu silu zamenile SAD ne preuzevši, međutim, njenu ulogu pružaoca globalnih javnih dobara. Posledica je bila potonuće globalnog sistema u depresiju, genocid i svetski rat. Hoće li Kina danas, dok njena moć raste, pomoći pružanjem globalnih javnih dobara?

U domaćoj politici, vlade pružaju javna dobra kao što su policija ili čišćenje životne sredine, od čega svi građani imaju koristi i niko nije zakinut. Na globalnom nivou, javna dobra – kakva su stabilna klima, finansijska stabilnost ili sloboda mora – pružaju koalicije predvođene najvećim silama.

Male zemlje imaju malo motiva da plaćaju za takva globalna javna dobra. Pošto njihovi mali doprinosi ne donose veliku razliku bilo da od toga imaju koristi ili ne, za njih je racionalno da „voze besplatno“. Ali velike sile mogu videti efekat i osetiti koristi od svojih doprinosa. Dakle, za najveće zemlje je racionalno da budu predvodnici. Kada nisu, globalna javna dobra pružaju se ispod nivoa koji je potreban. Kada je Britanija postala suviše slaba da bi takvu ulogu igrala posle Prvog svetskog rata, izolacionistički orijentisane SAD nastavile su da voze besplatno, što je imalo katastrofalne posledice.

Neki posmatrači brinu da će, dok njena moć raste, Kina voziti besplatno umesto da doprinosi međunarodnom poretku koji ona nije stvarala. Do sada je bilans bio mešovit. Kina ima korist od sistema Ujedinjenih nacija, gde ima pravo veta u Savetu bezbednosti. Ona je sada drugi po veličini finansijer mirovnih snaga UN i učestvovala je u programima UN u vezi s ebolom i klimatskim promenama.

Kina je takođe imala koristi od multilateralnih ekonomskih institucija kao što su Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Kina je 2015. osnovala Azijsku banku za ulaganje u infrastrukturu koju su neki doživeli kao alternativu Svetskoj banci; ali nova institucija se drži međunarodnih propisa i sarađuje sa Svetskom bankom.

S druge strane, prošlogodišnje odbijanje Kine da prihvati presudu Stalnog arbitražnog suda u vezi s njenim teritorijalnim zahtevima u Južnom kineskom moru pokreće mučna pitanja. Dosadašnje, međutim, ponašanje Kine nije vodilo svrgavanju liberalnog svetskog poretka od kojeg ona ima vajde, već uvećanju njenog uticaja unutar tog poretka. Ali ako je Trampova politika pritisne i izoluje, hoće li Kina postati remetilački slobodni jahač koji svet gura u Kindlebergerovu zamku?

Tramp takođe mora da brine zbog slavnije Tukididove zamke: Kine koja izgleda prejaka, a ne preslaba. Ništa nije neizbežno u vezi s ovom zamkom, a njeni efekti često su preuveličavani. Na primer, politikolog Grejem Alison tvrdio je da je u 12 od 16 slučajeva od 1500. godine u kojima se uhodana sila konfrontirala sa silom u usponu izbio veliki rat.

Ali ove brojke nisu pouzdane jer nije jasno šta čini „slučaj“. Na primer, Britanija je bila dominantna svetska sila sredinom XIX veka, ali je dopustila Pruskoj da stvori novo moćno nemačko carstvo u srcu evropskog kontinenta. Naravno, Britanija se borila protiv Nemačke pola veka kasnije, 1914. godine, ali računa li se to kao jedan ili dva slučaja?

Prvi svetski rat nije prosto bio slučaj etablirane Britanije koja odgovara Nemačkoj u usponu. Pored uspona Nemačke, Prvi svetski rat uzrokovali su strah Nemačke od rastuće moći Rusije, strah od narastajućeg slovenskog nacionalizma u Austro-Ugarskoj u opadanju, kao i bezbroj drugih faktora koji su se razlikovali u odnosu na antičku Grčku.

Kada je reč o sadašnjim analogijama, današnja razlika u moći između SAD i Kine mnogo je veća nego što je bila razlika između Nemačke i Britanije 1914. Metafore mogu biti korisne kao uopštene predostrožnosti, ali postaju opasne kada donose osećaj istorijske neizbežnosti.

Čak i slučaj klasične Grčke nije tako jednostavan kakvim ga je Tukidid predstavljao. On je tvrdio da je uzrok drugog Peloponeskog rata bio uspon moći Atine i strah koji je on izazvao u Sparti. Ali istoričar na Jejlu Donald Kagan pokazao je da moć Atine zapravo nije rasla. Pre nego što je rat izbio 431. godine pre Hrista, ravnoteža snaga počela je da se ustaljuje. Političke greške Atine učinile su da Spartanci misle da bi rat bio vredan rizika.

Uspon Atine izazvao je prvi Peloponeski rat ranije u tom stoleću, ali je onda tridesetogodišnje primirje ugasilo vatru. Kagan tvrdi da je, da započne drugi, razorni rat, bilo potrebno da varnica padne na jedan od retkih komadića žara koji nisu bili dobro ugašeni i da se onda on uporno i snažno hladi lošim političkim izborima. Drugim rečima, rat nisu izazvale bezlične sile, već loše odluke u složenim okolnostima.

To je opasnost s kojom se Tramp danas suočava u Kini. On mora brinuti o Kini koja je u isto vreme preslaba i prejaka. Da bi postigao svoje ciljeve on mora izbeći Kindlebergerovu zamku, koliko i Tukididovu. Ali, iznad svega, on mora izbeći pogrešne računice, pogrešne percepcije i izvitopereno prosuđivanje koje unesrećuje ljudsku povest.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org