Obama je kriv, a ne Si

Gotovo dvonedeljno putovanje po Japanu, Južnoj Koreji, Kini, Vijetnamu i Filipinima je obuhvatalo pojedinačne razgovore sa državnicima tih zemalja i učešće na međunarodnim samitima, Foruma za ekonomsku saradnju u Aziji Pacifiku (APEC) i Udruženja zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN).

U razgovorima predsednika Trampa dominirala su pitanja nuklearnog programa Severne Koreje i trgovine, u kojoj SAD imaju ogroman deficit u razmeni sa gotovo svim zemljama regiona, ekonomski najdinamičnijeg u svetu. „Obavili smo ogroman posao“, rekao je Tramp, ističući kako je zemljama širom sveta poručeno da Vašington zahteva poboljšane uslove razmene, a on očekuje „da će plodovi našeg rada biti neverovatni“.

Ostala je, međutim, nedorečena tokom Trampovog gostovanja kod tradicionalnih saveznika SAD u Tokiju, Seulu i Manili, te u Pekingu, Da Nangu i Hanoju, u državama rivalima SAD u nedavnoj istoriji, jasna strategija zvaničnog Vašingtona u odnosu na Aziju i Pacifik. Region ima niz nerešenih problema od Avganistana, odnosa između Indije i Pakistana, prilika u Južnom Kineskom Moru, do Severne Koreje. Ogromno prostranstvo i najnaseljeniji kontinent je politički i diplomatski krhak, a vojno sve naoružaniji.

Od kraja Drugog svetskog rata SAD su bile dominantna sila u regionu koji su prve tri poratne decenije ophrvavali ratovi na Korejskom poluostrvu i u Vijetnamu. Usledile su četiri decenije stabilnosti i velikog ekonomskog napretka. Za sve vreme su svi predsednici SAD vodili politike veoma aktivnog prisustva u Aziji i Pacifiku.

Trampov prethodnik Barak Obama je povećao američki ulog u regionu sa „Osloncem za Aziju“, strategijom reorijentacije sa Bliskog istoka. Ona je predviđala da Vašington rasporedi u Aziji i Pacifiku 60 odsto najmoćnije pomorske sile. Tramp nije puno govorio kako se region uklapa u njegovu izolacionističku i ekonomski protekcionističku politiku „Prvo Amerika“ i koliko u regionu ostaje od Obaminog diplomatskog nasleđa. Odmah po stupanju na funkciju, povukao je SAD iz Transpacifičkog sporazuma (TPP) o slobodnoj trgovini, a umesto da sklapa šire koalicije u regionu, usredsredio se na bilateralne odnose. Pitanje je da li sledi strategija smanjivanja oslanjanja ili jačanja oslonca. Analitičari ne misle da se Tramp naročito udaljava od Obaminog plana.

Posmatrači u Hongkongu ne vide ni jasnu Trampovu poziciju u odnosu na Kinu. Očevici kažu da mnogo nosača aviona, ratnih brodova i borbenih letilica patrolira Istočnim I Južnim Kineskim morem.

Na Trampovom putovanju su gotovo tri dana boravka u Pekingu bili možda najvažniji. Tramp i predsednik Si Điping su se sreli tri puta za poslednjih devet meseci i izgleda uspostavili srdačne lične odnose. No oni predstavljaju dve najveće svetske privrede i dva pola u međunarodnoj politici, kao vodeća kapitalistička i glavna preostala zemlja socijalizma.

Trampovom posetom je predsednik Si pokazao rastuće poverenje u njegovu zemlju i ravnopravnost u odnosima sa SAD. Iskazujući izuzetnu dobrodošlicu i koristeći stratešku saradnju, Kina je izgladila sporna pitanja poput trgovine. „Ne može postojati važnije pitanje od odnosa SAD i Kine“, rekao je Tramp na početku samita.

Predsednik Si je tokom proteklih pet godina na čelu države i Komunističke partije Kine (KPK) vodio zemlju putem velikog napretka. To mu, posle novog i osnaženog mandata koji je dobio na prošlomesečnom 19. Nacionalnom kongresu KPK, omogućava da se usredsredi na izgradnju Kine u silu koja može da stoje rame uz rame sa SAD, ekonomski, vojno i kulturno, ocenjuje japanska publikacija Nikei.

Iako izvori bilateralnih neslaganja i dalje postoje, Sijeva osnovna strategija je izbegavanje direktnog sukoba. U tom cilju je i trgovinski paket vredan približno 250 milijardi dolara koji su dve strane potpisale u Pekingu.

Si je prilikom posete SAD 2013, rekao predsedniku Obami da je „ogroman Tihi okean dovoljno veliki za obe velike zemlje, Kinu i SAD“. To je bio poziv na „nov model odnosa između velikih sila“ sa Vašingtonom i Pekingom koji usmeravaju međunarodne odnose.

Obama je, ne samo odbio ideju, već je nastojao da ograniči Kinu, zabrinut da će ova isuviše ojačati. Otuda „rebalans“ spoljne politike SAD prema Istočnoj Aziji diplomatski i vojno i izgradnja zajedničkog stava sa saveznicima i zalaganje za TPP, iz koga je Kina bila isključena.

Tramp, ranije kritičar Kine u vezi trgovine i valuta, čini se da je „oslobodio“ Peking odgovornosti i posle samita krivicu pripisao „prethodnim administracijama“, misleći na Obamu. Pomirljivo je zahvalio Kini na naporima da obuzda severnokorejski nuklearni i raketni program. Kineski izvori govore i da su SAD sve zainteresovaniji za inicijativu „Pojas i put“, programe Pekinga za izgradnju ekonomskih koridora kroz Aziju prema Evropi, Istočnoj Africi i Bliskom istoku. Kako ocenjuje Ričard DŽavad Hajdarijan, profesor na univerzitetu De La Sale u Manili, Trampovo putovanje rečito govori o uzdizanju Kine kao stuba prosperiteta i stabilnosti u Aziji i Pacifiku.