Stvari koje odu u ozbiljnu biografiju ne odu u džep

U novom ostvarenju Momčilovića igraju: Radoslav Milenković, Bojan Žirović, Nataša Ninković, Anita Mančić, Ljubomir Bandović, Branislav Trifunović, Milica Mihajlović, Bojan Lazarov, Nikola Đuričko, Mirjana Karanović, Aleksandar Đurica, Miloš Samolov, Nikola Kojo, a glavna uloga poverena je sarajevskom glumcu Emiru Hadžihafizbegoviću.

– Film koji smo uradili je posledica jednog uspešnog scenarija Miroslava Momčilovića, za koga mislim da je zajedno s Dušanom Spasojevićem i Srđanom Koljevićem jedan od vodećih scenarista u regiji. Volim sve što je Momčilović napisao i režirao i kada mi je ponudio da igram glavnu ulogu u filmu „Smrt čoveka na Balkanu“, odmah sam prihvatio. To je estetski neobičan film, jer je rađen u jednom kadru. Sama činjenica da se za film interesuju razni festivali – idemo u Karlove Vari, Cinema City u Novom Sadu, Sopot, Sarajevo – govori da film vrijedi, jer još nije ni promoviran kako treba. To je priča o trivijalizaciji života. Kako je ljudski život postao najjeftinija stvar. Radnja prati događaje u stanu kompozitora nakon što se on ubije. Naime, komšije upadaju u stan i umjesto da se o tom čoveku pobrinu kako dolikuje, nastaje groteska. Kako ko dolazi: od komšija, preko hitne pomoći, do forenzičara, svi donose svoje probleme i frustracije i niko se prema smrti tog čoveka ne odnosi onako kako bi trebalo. Mislim da je film jako zanimljiv – kaže za Danas Hadžihafizbegović.

Koliko je bilo zahtevno raditi na filmu koji se snima samo iz jednog kadra?

– Da bismo napravili taj film, uvežbali smo ga kao predstavu. On je urađen u jednom kadru, ali smo ga snimali devet dana. Filmska kamera je zapravo ta veb-kamera koju uključi Nikola Kojo, koji igra kompozitora, pre nego što se ubije. Da bismo spajali neke sekvence, kako bi izgledalo kao da smo sve radili odjednom, u određenim trenucima svi smo morali da napustimo prostor. Slika te sobe u kojoj smo radili ostala bi zamrznuta, a onda bismo sutra ušli i nastavili tamo gde smo stali. Volio bih da cijela ova ekipa koja je radila na filmu napravi pozorišnu predstavu. Trebalo bi nam neke scenografije i još možda desetak proba, pa da napravimo pravi pozorišni hit.

Film je sniman bez budžeta…

– Svi glumci su radili na način koji je gotovo zaboravljen i koji svi smatraju anahronim, a to je entuzijazam. Para nije bilo, a svi smo u tome učestvovali jer volimo tog čovjeka i tu priču. U životu postoje stvari koje radite za neki svoj lični merak i one koje radite za novac. Ja u Hrvatskoj već tri godine radim reklamu za njihovu mobilnu telefoniju, pa su me u jednom njihovom listu pitali zašto meni kao etabliranom glumci trebaju reklame. Odgovorio sam im da često stvari koje odu u ozbiljnu biografiju ne odu u džep, a da one koje odu u džep ne odu u biografiju. Ja sam svoje zdravlje ostavio u pozorištu. Imam više od 30 premijera i 2.500 predstava odigranih pred publikom, a od pozorišta sam samo punio frižider. A onda naiđu neke stvari poput Momčilovićevog filma, kad ne pitate za novac.

U poslednje vreme ste snimili dosta filmova u Srbiji…

– Tako je. Radio sam filmove „Krugovi“ Srdana Golubovića, „Falsifikator“ Gorana Markovića, „Led“ Jelene Bajić. Postoje dva uslova da ja radim u nekom filmu, a to su: da onaj ko radi meni legne i da je priča dobra. Takođe, pripremam se da radim film „Odumiranje“ Dušana Spasojevića, jednog genijalnog scenariste. Bane Trifunović je producent. Film će se kratko raditi u Beogradu, pa se ekipa seli na Zlatibor. Jedna dobra priča o tome šta treba u životu izabrati kao životnu destinaciju – urbani Beograd ili selo, kao iskonsku ambijentalnost u kojoj se čovek takođe može realizirat. Sa ova četiri filma, ako uzmemo u obzir i „Karaulu“ u kojoj je participirala i srbijanska producentska kuća, penjem se na osam, a „Odumiranje“ će biti moj deveti igrani film u Srbiji.

Kao bivši ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo, kako vidite trenutnu situaciju u kulturi i da li mislite da bi se možda učestalijom regionalnom saradnjom mogla prevazići kriza?

– Pre svega, reč saradnja u samoj svojoj leksičkoj determinaciji je nešto afirmativno. U zadnjih nekoliko godina, upravo kultura zacjeljuje teške rane i ožiljke koji su se desili na ovim našim geografijama. Ne moram ja to vama odgovarati kao bivši ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo, već kao čovjek koji je unutar tih nekih kulturnih procesa zadnjih 25 godina. Drugo, mislim da mi imamo jednu prednost koja će se samo multiplicirat, a to je da svi govorimo istim jezikom. Imao sam priliku da upoznam bivšeg gradonačelnika Beograda, sada pokojnog Bogdana Bogdanovića, jednog divnog čoveka i vrhunskog intelektualca koji je rekao jednu stvar – koliko god je bila žestoka disolucija Jugoslavije, jezik će biti taj koji će harmonizirati odnose. Ja radim deveti igrani film u Srbiji, i to je normalno, jer ljudi ovde razumeju moje uloge i nije im potreban titl. Niti je potreban titl Mirjani Karanović u Sarajevu, Leonu Lučevu u Beogradu i Glogovcu u Zagrebu. Jezik je najznačajnija komponenta ove geografije. Ta saradnja ne postoji samo u filmovima, ona je krenula i sa pozorištem. Mi igramo predstavu „Žaba“ u Ateljeu 212, a komad „Čekaonica“ igra se u Kamernom teatru u Sarajevu. Mislim da je kultura nešto što ne poznaje granice. Vjerujem u neku pamet svih tih ljudi koji odlučuju šta se sa kulturom treba desiti, da će spoznati šta se sa tim može uraditi na ovim prostorima. Kultura u zapadnim zemljama nije bitna kao ovdje, jer se ovdje kulturom pravi ambijent u kome možemo da živimo kao civilizovani ljudi.

Pomenuli ste i Atelje 212, koji je bio i prva ustanova u koju ste došli nakon rata 2009. godine. Kako vi vidite, kao neko ko se bavi pozorišnom produkcijom, trenutnu situaciju u Ateljeu vezanu za sukob glumaca i uprave?

– Mislim da se na slučaju Ateljea 212 lomi model koji će se sigurno disperzirati i na regiju. Kad to kažem, mislim da je značajno i treba ozbiljno tretirati to što je 25 glumaca potpisalo neku peticiju, ali takođe treba ozbiljno tretirati i argumente. Kada argument kao sredstvo komuniciranja pogine u jednom društvu, to društvo putuje u besmisao. Ja poštujem peticiju kolega, ali jako poštujem i argumente o radu Kokana Mladenovića i njegove ekipe u Ateljeu 212. Nažalost, argumenti su na ovim prostorima odavno postali beznačajni. Ja se nadam da će se situacija smiriti. U obe suprotstavljene strane imam dobrih prijatelja. Mislim da je Mladenović uradio nešto jako značajno i da je Atelje otvorio prema regionu, ne samo pozivom da „Žaba“ bude na redovnom repertoaru, nego i dolaskom Ristovskog i Kavace u „Glembajevima“, postavljanjem Abdulaha Sidrana, dovođenjem Olivera Frljića, odlaskom Ateljea u Sarajevo i Zagreb… Kad kažem da se model uspostavlja, mislim da bi sva pozorišta na prostorima bivše Jugoslavije mogla naći konsenzus da neki ljudi ostavljaju svoje zdravlje na sceni, dok neki dođu samo po platu a ne igraju mjesecima. Mi smo u BiH već neko vrijeme to urijedili. Kod nas se igra na dvogodišnje ugovore. To poprilično uozbilji glumce. Oni znaju da nakon dvije godine mogu biti promjenjeni, dobit otkaz.

„Audicija“ nije bila lakrdijaška komedija

Šta za vas danas znači uloga Bogoljuba Šaulića i da li mislite da neka predstava može da napravi takav uspeh kao što je napravila „Audicija“?

– Kad god prođem pored Doma sindikata, prva asocijacija mi je „Audicija“. Mi smo prodali 120.000 karata u Beogradu sa „Audicijom“ i ja sam na tu predstavu jako ponosan. Glumci iz te predstave su napravili ozbiljne karijere i to je još jedan od pokazatelja da to nije bila petparačka, pučka predstava i neka trećerazredna lakrdijaška komedija koja je punila sale s publikom koja ne zna šta je dobar teatar. I dan danas je „Audicija“, sada više ne kaseta, već DVD koji se najviše izdaje u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju. Napravili smo 2009. 25 godina „Audicije“ na našoj Akademiji (Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, prim. aut.) odakle smo i krenuli, a kad smo objavili na internetu da ćemo praviti taj događaj, 20.000 ljudi je apliciralo za kartu iz cijele bivše Jugoslavije. Nažalost, to je jedan mali prostor, gde staje 150-200 ljudi, a mogli smo da napunimo Beogradsku arenu ili „Zetru“ u Zagrebu. Ne znam da li bi neko mogao ponoviti taj uspjeh. Odgovor na to pitanje bi mogao biti samo hipoteza. Nama su nudili da ponovo radimo tu predstavu, ali to su neka druga vremena. Možemo se samo ponovo okupljati za obeležavanje 30, 35 i 40 godina, ali za neki rimejk, mislim da je to bespredmetno.