Ropstvo u ime slobode!

Znaju oni da je stvar u preventivi. Zato je mnogo toga usmereno ka tome da se pojedinac desocijalizuje, da bude sam sa sobom. Stoga su razvijene mnoge procedure da se pojedinac izdvoji iz grupe, iz mase, iz organizacije, iz sindikata, iz bilo kojeg udruženja, iz bilo kojeg relevantnog oblika zajedništva, a sve to radi lakšeg obračuna sa svakim ko pomisli na neposlušnost, ili na otpor. Dividi et impera: individualizovati, parcijalizovati, fragmentisati, izdeliti, raspršiti, razmrviti, pojediniti… biti protiv saradnje, kooperacije, savezništva… Deo ekstremno prekarnih radnika ne vide ni gde su, ni šta su, ni ko su! Pričinjava im se da su važan deo neke veće i nadnaravne celine (naciona, na primer) ili da su ključni deo božanskog nauma genijalnog vođe, ili tek važan učesnik uspeha nekog „našeg“ sporta. Ja sam bolji, veći, snažniji, hrabriji, pametniji nego što jesam jer sam deo ovoga ili onoga. Nekako je normalno da se ne vidi kad se žmuri, nešto je manje normalno da se ne vidi ni širom otvorenih očiju, ali je najmanje normalno da nam se priviđa, da vidimo ono čega nema i da nam to nepostojeće bude „uputstvo za život“ i „rukovodstvo za akciju“. Radnici, a pogotovo prekarni radnici, sve češće su razapeti između radničkog i ratničkih identiteta za ovu, ili onu svetu stvar. Svetinje se nalaze svuda oko nas i za njih se valja boriti. Od nacije, do sporta. U međuvremenu, evo malo igara, doduše sa sve manje hleba!

* * *

Generalno uzev, imaginarni kolektiviteti (poput ideje Benedikta Andersona o naciji kao imaginarnoj zajednici) imaju svoj pandan u imaginarnom individualitetu. Reč je o lažnom identitetu i lažnim zajednicama. Otuda dominira uzdizanje individualizma i difamacija zajednice. „Bauk kruži svetom – bauk zajednice, zajedničkosti. Sve nove i stare sile služe tome da onemoguće tog bauka…“ – Stvar-Thing, br. 3. Preživljavanje se obećava samo usamljenom pojedincu koji se lojalno bori za profit svog vlasnika. Istovremeno se na jednoj strani mrve i razbijaju autentična zajedništva, a na drugoj se razvijaju pseudo-zajednice. Pseudo-individualizam i pseudo-zajedništvo su alatke profiterske klase. Uloga ovih, danas glavnih a krivotvorenih, tipova ljudske egzistencije vezana je za pasivizaciju kapaciteta ljudskog individuuma kao bića zajednice. Otuda, kako ne bi bilo otpora prekarizaciji naših života – za vlasnike kapitala prihvatljivo je samo ono naše organizovanje koje je na velikoj distanci od svih realnih pitanja o odnosu rada i kapitala.

Osamljivanje prekarnih radnika prati proces deidentifikacije. Usamljeni prekarni radnik, po pravilu, gubi radnički identitet i traži druge identitete. Najlakše se „prima“ na identitet sa pseudo-zajednicama iz paleta ponuda ideoloških manipulanata vladajuće profiterske klase. Tako su radnici Rakovice mogli da dođu na onaj čuveni miting ispred Skupštine – kao radnici, a da odu kao Srbi. Velike krize proizvode glad za zajedništvom, za zajednicom, kolektivom (za krdom, najgrublje rečeno). Postoji potreba da se ne bude sam u suočavanju sa neprijateljom, ili bilo kojom nesrećom. To je pra-potreba, koja se javlja u kontinuitetu još od vremena življenja u čoporima. Međutim, danas uglavnom nema valjanog izbora načina zadovoljenja potrebe za zajednicom. Ideološki aparat vladajućeg kapitala, s jedne strane stvara i pojačava veštačku potrebu za pseudo-zajednicama, a s druge, nameće „izbor“ patvorenog zajedništva. Ideološka naracija nam kaže da je imitacija bolja od originala, da su autentične zajedice utopijska zamisao, da je lakše uživati u snovima nego u stvarnosti, da su žuti sindikati korisniji od pravih sindikata…

Kao radnik, ti si pojedinac i samo pojedinac, Robinson na pustom ostrvu. Ako hoćeš da budeš deo nekog kolektiva, neke zajednice ili da se tako samoosećaš, onda mora da budeš Srbin, Nemac, Španac… pravoslavac, katolik, musliman…“belac“, „crnac“… Pojedinac, dakle, umišlja svoju rasnu, nacionalnu, versku, političku ili kakvu drugu zajednicu, kako bi nadišao nametnutu ništavnost svoje pojedinačnosti. Takav pojedinac je kreacija svih onih koji profitiraju na postojanju imaginarnih zajednica. Profiteri pseudo-kolektiva razvili su svekolike oblike ideološke manipulacije kako bi desocijalizovanog pojedinca definitivno razapeli između pseudo-individualnosti i pseudo-zajedništva.

* * *

Na nivou teorije, dualizam pojedinca i društva najčešće se ispoljava u dijalogu liberala i komunitarista, gde u ekstremu jedni gotovo isključivo zastupaju pojedinaca, a drugi gotovo isključivo – zajednicu. I jedni i drugi previđaju da nema čoveka bez zajednice, niti zajednice bez ljudi. Svaka neravnoteža je pogubna za čoveka. U sameravanja ova dva teorijska koncepta sučeljavaju se idealno tipski modeli čoveka-pojedinca i zajednice, otuda se diskusija vodi u metafizičkoj ravni daleko od stvarnosti u kojoj dominiraju pseudo-individue i pseudo-zajednice. Jednima se obećava sloboda u njihovoj pojedinačnosti, a drugima u njihovoj utopljenosti u kolektiv. Nema, pak, slobode za nepersonalizovane individue, niti za one „pojedince“ do neprepoznatljivosti utopljene u kolektiv. Uostalom, nema značajnijih razlika između nepersonalizovanih, a individualizovanih pojedinaca i onih pojedinaca koji se u masi raznih kolektiviteta mogu samo statistički prepoznati. I jedni i drugi su žrtve velikog socijalnog inžinjeringa koji je uperen protiv čoveka kao socijalnog bića. Tu istinu do sada uspešno prikrivaju ekstremne i njima bliske liberalističke i kolektivističke ideologije. Jedni bi da načisto izdvoje čoveka iz zajednice, a drugi bi da ga u njoj udave! Samo tako mogu da od prekarnog radnika naprave ratnika i za ovo i za ono. Valjda tako treba: Za ropstvo u ime slobode!

U sledećem nastavku: Prekarni radnici vezuju konja gde im gazda kaže (14)