BBC Sport Insight banner

BBC
Italy's players are dejected following defeat in the 1994 World Cup final

Getty Images
Roberto Bađo (nije na slici) promašio je ključni penal kad je Brazil pobedom nad Italijom osvojio Svetsko prvenstvo 1994

Franko Barezi, Roberto Donadoni, Roberto Bađo. Ova imena su sinonim za najslavnije godine fudbalskog kluba Milan.

Isto tako, ona su ostala urezana u sećanje svakog italijanskog navijača koji je prisustvovao porazima reprezentacije posle izvođenja penala na svetskim prvenstvima 1990. i 1994. godine.

Sva trojica govorili su o traumama koje su preživljavali zbog jedanaesteraca koje su promašili.

Sva trojica su utehu potražili u „Mentalnoj sobi“, prvoj psihološkoj laboratoriji italijanskog fudbala.

Uz podršku Silvija Berluskonija i hvaljena od čitavog niza trenera Milana, od Ariga Sakija do Karla Anćelotija, Mentalna soba pomogla je da se učvrsti neprevaziđena serija uspeha, kada su „rosoneri“ osvojili 21 veliki trofej za 23 godine koliko je soba funkcionisala, počev od 1986. godine.

Uz mešavinu terapije opuštanja od stresa sa kognitivnom obukom i neuronaukom, uticaj ove laboratorije osetiće se i u londonskom Čelsiju, gde je njen osnivač uveo sličnu postavku 2009. godine.

Stvari su daleko odmakle od planova za prvobitnu inkarnaciju, izloženih na sastanku između budućeg premijera i amaterskog šampiona karatea.

Doktor Bruno Demikelis bio je učenik borilačkih veština još otkako je bio mladi tinejdžer.

Kad je bio 24-godišnjak, izgubio je na međunarodnom turniru u karateu od manje favorizovanog japanskog protivnika 1971. godine.

Imao je velikih problema da preboli taj poraz i vratio se kući u Italiju u potrazi za odgovorima.

„To nije bio tehnički problem i nije bio fizički problem; bio sam veoma fizički spreman i utreniran. Na kraju mi je moj prijatelj rekao: ‘Je li to mentalni problem?'“, prisetio se Demikelis u Emisiji o fudbalskoj psihologiji u decembru 2020. godine.

„Shvatio sam da sam toliko dugo trenirao sa Japancima da mi više nisu bili samo instruktori ili učitelji. Oni su mi bili idoli.

„Psihološki, vi ne možete da pobedite sopstvene idole. Tako biste sabotirali sami sebe.“

Demikelisovo preispitivanje zainteresovalo ga je za psihologiju.

Na kraju je doktorirao iz te oblasti i našao posao kao savetnik za Fininvest, medijski konglomerat u Berluskonijevom vlasništvu.

U februaru 1986. godine, Berluskoni je kupio fudbalski klub Milan.

Osetivši da mu se tu ukazala jedinstvena prilika, Demikelis je zakazao sastanak sa novim vlasnikom kluba.

Bio je to razgovor koji će mu promeniti život.

Demikelisova ponuda bila je direktna: videli ste kakva je sve korist od psihološkog savetovališta u poslovnom svetu.

Sad ga samo primenite na fudbal.

Berluskonijev odgovor bio je jednako direktan.

„Vlasnik me je pitao da li navijam za Milan“, kaže Demikelis, koji danas ima 74 godine.

„Rekao sam: ‘Ne’. Sećam se da je ustuknuo i pomislio sam: ‘Oh, ne’. Zatim me je pitao da li navijam za Inter. Rekao sam: ‘Ne’ i on je ustuknuo još malo.

„Pre nego što bi mi postavio treće pitanje, rekao sam: ‘Ne navijam ni za jedan klub!'“.

Posle sastanka koji je potrajao dva i po sata, Demikelis je postavljen za naučnog koordinatora Milana, čime je postao jedini aktivni psiholog u Seriji A.

Posle uspešnih početaka u klubu, kada je dobio podršku trenera Ariga Sakija, Demikelisove usluge postale su izuzetno tražene.

Iskoristivši tu priliku, obezbedio je sredstva za jedinstvenu psihološku laboratoriju u Milanelu, klupskom trening-kampu.

I tako je rođena Mentalna soba.

Njena svrha bila je dvojaka.

Kao prvo, Demikelisu je omogućila da vodi grupne sesije, zadovoljivši sve veći apetit Milana za psihološkom podrškom.

Kao drugo, pružila je priliku za odgovor na pitanje sa kojim se toliko dugo borio: kako da kvantifikujete i naučno pomognete psihološki razvoj igrača, povezavši to sa njegovim učinkom na terenu?

Mentalna soba je delom služila kao utočište, delom kao baza za mentalne treninge.

Grupe od po osam prvotimaca, smeštene u najsavremenija sedišta nulte gravitacije, bile su prikačene na raznu opremu, među kojima i poligraf, koja se koristila da prati pokazatelje kao što su krvni pritisak i brzina disanja.

Igrače je razdvajala staklena pregrada od posvećenog Demikelisa, koji je tražio psihološke znake igračevog mentalnog stanja (ili ono što je zvao „objektivnim podacima u ‘mentalnoj sferi'“).

Na primer, ako bi igrač rekao da se oseća inhibirano ili da mu nedostaje samopouzdanja zbog istegnutog mišića, Demikelis bi izvršio test elektromiografijom kako bi izmerio električnu aktivnost mišića.

Očitavanja su mu omogućila da kvantifikuje stanja kao što su „napetost“ posle igre i da primeni shodne lekovite mere, kao što je pažljivo kalibriran trening disanja.

Mentalna soba nije samo potpomagala fizički oporavak i učinak igrača, već je i podržavala razvoj psiholoških karakteristika kao što je samopouzdanje.

Demikelis je koristio rezultate testova iz Mentalne sobe i da osmisli vežbe kognitivnog učenja.

U njih su spadali upotreba uređaja za biofidbek, kao što su elektrode, koje, kad se zakače za nečiju glavu, mogu da beleže električnu aktivnost mozga.

Kad se vidi kako se ponašaju nervne ćelije pojedinca, moguće je usredsrediti se na ojačavanje sinapsi povezanih sa veštinama kao što su rešavanje problema.

Ova vrsta terapije osmišljena je da pomogne igračima da rekonfigurišu onu vrstu negativnog „unutrašnjeg monologa“ koji bi mogao loše da utiče na njih u situacijama pod visokim pritiskom. Barezi, Bađo i Donadoni bili su među igračima koji su bili podvrgnuti tretmanu.

„Jedan od njih mi je rekao: ‘Postavio sam loptu i napravio tri ili četiri koraka unazad. I onda mi je jedna mala misao proletela kroz glasu: Šta ako promašim?'“, priseća se Demikelis.

„On je rekao: ‘I to me je pogodilo. Počeo sam da posmatram loptu kao da je tigar. Potom sam pogledao trenera: još jedan tigar. Zatim sam pogledao igrače i moje saigrače: još 21 tigar.

„Potom sam pomislio na ljude koji nas gledaju kod kuće.

„Za samo sekund imao sam četiri milijardi tigrova koji me gledaju.

„Počeo sam da se tresem. Osetio sam veliku zbunjenost. Skoro sam zaplakao.“

Paolo Maldini lifts the 2007 Champions League trophy

Getty Images
Paolo Maldini podiže trofej Lige šampiona 2007 – u 38. godini

Pored opuštanja od stresa i kognitivnog učenja, Mentalna soba se bavila i povećanjem brzine reakcije igrača uz pomoć testova za vreme reakcije.

Učesnici su dobijali dva dugmeta i par sijalica, pritiskajući levo ili desno dugme kad god se osvetli odgovarajuća sijalica.

Svetleće strelice, često upirući suprotno od mesta na kom se upalila sijalica, korišćene su da se dodatno otežaju ispitivanje.

Iako ovaj koncept zvuči prosto, smanjenje vremena potrebnog da igrači reaguju na brze promene situacije na terenu, čak i za jednu desetinku, doživljavalo se kao još jedan način na koji Milan može da produži karijere otpornih igrača kao što su Alesandro Kostakurta i Paolo Maldini, koji su igrali do 41. godine.

„Ne možete da naučite tridesetsedmogodišnje igrače da postanu fizički brži, ali možete da ih naučite da postanu brži u analiziranju situacije“, kaže Demikelis.

„Ako mogu brže da obrađuju podatke, mogu da ubrzaju svoje odluke. Zato nam je uspevalo da nam igrači igraju duže.“

Klarens Sedorf je bio otelotvorenje ovog principa.

Nazvan „Profesor“ među saigračima, Sedorf je često posećivao Mentalnu sobu, doživljavanu kao tek usputnu psihološku „stanicu“ u sklopu šireg fizičkog i mentalnog „kola“, inače poznatog kao Milanska laboratorija.

Posvećenost Holanđanina vlastitom razvoju isplatila se na više načina.

Demikelis objašnjava: „Generalni direktor Milanove laboratorije mu je rekao: „Au, pa ti imaš 31 godinu, ali po formi kao da imaš 26. Tvoj biološki uzrast je mnogo, mnogo, mlađi.“

„Sedorf je rekao: ‘Dajte mi to napismeno’. Onda je otišao do izvršnog direktora i rekao: ‘Slušajte šta za mene kaže vaša laboratorija. U biološkom smislu imam 26 godina i zato mi produžite ugovor na još četiri godine.’ I oni su to i učinili!“.

Sedorfova fiziologija koja je prkosila godinama možda je bila potpomognuta svakodnevnim šestominutnim zdravstvenim pregledima koje je uveo Demikelis, u sklopu uloge klupskog naučnog koordinatora.

U kombinaciji GPS podataka zajedno sa psihološkim merenjima kao što su varijabilnost brzine otkucaja srca, pregledi su korišćeni da bi se razvio sistem „bodovanja rizika“.

Praćenjem promena u rezultatima igrača u odnosu na osnovne vrednosti, Demikelis je mogao da ukaže na potencijalnu sklonost ka povredi i da proaktivno primeni lečenje.

Na primer, pad od 10 odsto u rezultatima igrača proizveo bi žutu zastavicu, a pad od 20 odsto narandžastu zastavicu.

Pad od 30 odsto proizveo bi crvenu zastavicu i preventivni tretman u Mentalnoj sobi.

Prema Demikelisu, metodi koje je pomogao da se uvedu doprineli su da Milan smanji povrede mekog tkiva za 91 odsto tokom vremena koje je proveo u klubu.

To je zapanjujući statistički podatak koji je delom omogućila podrška koju je Mentalna soba imala i u sali za sastanke i na trenerskom nivou.

„Igrači su bili na mojoj strani, zato što je klub bio na mojoj strani“, kaže Demikelis.

„Trener je bio na našoj strani zato što je verovao u našu filozofiju.

„U ono vreme on je govorio igračima: ‘Ne igrate fudbal nogama. Igrate fudbal glavom.’ To je velika pomoć za jednog sportskog psihologa.“

Anćelotijev i Demikelisov odlazak 2009. godine praktično je okončao život Mentalne sobe u Milanelu, ali ovaj italijanski dvojac podigao je ekvivalentnu bazu na Stamford Bridžu nakon što su se pridružili Čelsiju.

Golman Petr Čeh bio je među mnogim igračima koji su odmah prigrabili priliku da iskoriste metode koje je Demikelis primenjivao u Milanu, a koje profesor psihologije Mark Džons opisuje kao istinski inovativne.

„Mentalna soba bila je revolucionarna u pogledu integrisanosti u okruženje treninga“, kaže Džons, koji je sarađivao sa mnogim fudbalskim klubovima.

„Činjenica da je ona fizički postojala u trening-kampu Milana bila je, bez svake sumnje, izuzetak a ne pravilo.“

Džons pominje Džona Sajera i Krisa Konolija – koji su pružali psihološku podršku Totenhemovim igračima u ranim osamdesetim – kao kvaziprethodnicu Demikelisa, ali morate da idete unazad sve do 1958. godine i psihologa Brazila koji je osvojio Svetsko prvenstvo Žoaoa Karvalja da biste pronašli primer slično opremljene laboratorije posvećene obučavanju kognitivnih veština.

Iako je Milanova riznica trofeja ubedljiva demonstracija uticaja koji je izvršila Mentalna soba, javno svedočenje trenera kluba koji su podržali Demikelisovo čedo možda je još indikativnije.

U njegovoj knjizi „Besmrtni“, Saki toliko hvali laboratoriju da za Demikelisa kaže da mu je kao „psiholog bio potrebniji od igrača“.

Anćeloti je, za to vreme, govorio o „vrednosti“ koju je Demikelis doneo Čelsiju sa „iskustvom iz Milanove laboratorije“.

Čini se da ga podjednako hvale i igrači sa kojima je Demikelis radio.

Nakon što je postavljen za trenera Milana, Sedorf je 2014. godine doveo bivšeg kolegu nazad na San Siro.

Njihov ponovni susret bio je kratkog veka.

Sedorfova trenerska vladavina potrajala je svega četiri meseca, ali je dugoročno nasleđe Mentalne sobe je neupitno.

Otelotvorujući inovaciju koja je karakterisala Milanove radnje na terenu i van njega devedesetih, koren njenog uspeha bio je podjednako utemeljen u staroj premisi koliko i u savremenoj tehnologiji, prema rečima njenog osnivača.

„Unapredili smo veštine koje su bile i pre veoma jasno definisane: oporavak, pažnja, snaga, brzina analiziranja situacije i donošenje odluka“, kaže Demikelis.

„Razlika je u tome što su naši igrači mogli da primene sve te veštine pod pritiskom.

„Kao igrač, morate da posedujete tu sposobnost ako želite da šutirate penal u finalu Svetskog prvenstva.“


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.