Indonezija i životna sredina: Iskopavanje nikla ugrožava prirodu i ljudske živote, upozoravaju ekološki aktivisti

Nikl je sastavni deo života i koristi se u nerđajućem čeliku, mobilnim telefonima i baterijama električnih automobila.

Kako svet sve više prelazi na ekološka vozila, očekuje se da će doći do ogromnog povećanja potražnje za tim metalom.

Međutim, ekološki aktivisti upozoravaju da bi iskopavanje u Indoneziji, koja je najveći svetski proizvođač nikla, moglo da ima razoran uticaj na životnu sredinu.

• „Zanemarljiv uticaj na životnu sredinu“: UN odobrile ispuštanje radioaktivne vode iz Fukušime
• Priča o uglju, lignitu i zagađenju u Srbiji – sve što treba da znate
• Litijum u centru pažnje: Kina razvija ogromno nalazište u Boliviji

Na ostrvu Labengki u jugoistočnom Sulavesiju u Indoneziji je noć.

Pratimo dvojicu muškaraca koji nose baklje i ručno rađene strele dok uranjaju u okean da ulove ribu, jastoge i morske krastavce.

Smatraju da je bolje loviti noću kada su ribe manje aktivne.

Muškarci su iz autohtone zajednice naroda Bajau, poznatih ronilaca i lovaca, ali se plaše da vreme za njihov tradicionalni način života ističe.

„Trenutno je voda još bistra.

„Ali to neće ostati tako, otpad od nikla ulazi u naše vode tokom kišne sezone i struja ga donosi ovde“, kaže Taving, jedan od ribara.

On upozorava da će, ukoliko vlada ne preduzme mere, otpad iz rudnika nikla završiti u moru, naneti štetu ostrvu i okolnom morskom životu.

Indonezija i Australija imaju najveće rezerve nikla na svetu, a Međunarodna agencija za energetiku predviđa da će, kako prelazimo na električna vozila, a potreba za punjivim baterijama sve više raste, potražnja za niklom porasti za najmanje 65 odsto do 2030. godine.

Očekuje se da će Indonezija zadovoljiti dve trećine svetskih potreba za metalom, a zemlja je već potpisala ugovore vredne milijarde dolara sa međunarodnim partnerima koji žele da ulažu u fabrike za preradu, kao i u rudnike.

Prema podacima indonežanske vlade, oko 50 kompanija za iskopavanje nikla trenutno posluje u regiji Severni Konave, preko puta ostrva Labengki.

Putovanje do tamo traje oko sat vremena vožnje brodom.

Kako se približavamo, zelena brda zamenjuju smeđe, iskrčene šume.

Vide se bageri i barže kako kopaju i nose „novo zlato“. Voda ispod nas je crvenkasto braon boje.

U priobalnom selu Boenaga srećemo Lukmana, još jednog ribara iz Bajaua, koji kaže da više ne može da peca u blizini sopstvenog doma.

„Nismo mogli da vidimo ništa pod vodom kada smo ronili.

„Mogli bismo udariti u kamen“, kaže on, pokazujući na smeđu vodu u stražnjem delu kuće.

Zbog cene goriva mu je nepraktično da putuje dalje na pecanje i kaže da će se policija na kraju uključiti ako naprave galamu.

Da bi se došlo do nikla, velike površine drveća se seku, a zemljište se iskopava da bi se stvorile otvorene jame.

Pošto korenje drveća više nije prisutno da stabilizuje tlo, kada pada kiša, zemlja se lakše urušava.

Vladini podaci pokazuju da je 2022. godine u jugoistočnom Sulavesiju bila najmanje 21 poplava i klizišta.

Prema Nacionalnoj agenciji za borbu protiv katastrofa, između 2005. i 2008. godine, pre širenja mina, bilo je dve do tri godišnje,

Hemikalije kao što su natrijum cijanid i dizel se takođe mogu koristiti u procesu iskopavanja, što zabrinjava lokalnog čuvara prirode Habiba Nadjara Buduhua.

On kaže da usled nepravilnog upravljanja otpadnog materijala i vode, sediment posledično završava u moru.

Pokazao mi je video koji je snimio oko 16 kilometara duž obale, kod ostrva Bahubulu, na kojem se vidi koralni greben „ugušen“ sedimentom.

Plaši se da će se isto desiti i u Labengkiju i 2009. godine osnovao je grupu za zaštitu divovskih školjki.

„Oni nikada ne bi pobedili protiv zagađenja niklom.

„Talog će ih zatrpati i uništiti“, kaže on.

Pojedinačne kompanije za iskopavanje nikla u blizini Boenage nisu odgovorile na naše zahteve za komentar, ali smo razgovarali sa Indonežanskim udruženjem rudara nikla.

Oko polovine rudarskih kompanija u Severnom Konaveu deo su ovog udruženja.

Meidi Katrin, generalna sekretarka, kaže da kompanije moraju da pristanu da izvrše pošumljavanje ili rekultivaciju zemljišta kada završe iskopavanje područja, kako bi dobile licencu.

„Pitanje je da li kompanije to rade? kaže ona, priznajući da postoje delovi gole zemlje koji nisu pošumljeni.

Dodaje je da za to možda nisu krive kompanije sa dozvolama.

„Ovo područje, takođe, ima mnogo nelegalnih rudarskih aktivnosti.“

Ona smatra da je vladina obaveza da proveri rudare kako bi se uverila da li se pridržavaju pravila, ali i da se osigura da ono što navode u njihovim izveštajima odgovara stvarnosti.

• Bitka za litijum: Kina i Amerika se spore oko južnoameričkog bogatstva
• „Najviše se plašim države“ – meštani sela u okolini Bora ostaju bez vode, dok im kuće pucaju
• Ekološki problem Zrenjanina koji se ne vidi, ali se oseća

Poglavar sela Boenaga, Jufri Asri, posmatra stvari drugačije od Lukmana i Habiba.

On veruje da su rudnici doneli koristi njegovoj zajednici.

„Uzmite cenu ribe.

„Ne nosim ribu u grad da je prodajem jer je ovde veća cena, a i ovim kompanijama je potrebna“, kaže on.

Njegov 21-godišnji sin ima posao u obližnjoj kompaniji za iskopavanje nikla i kao i druge porodice u Boenagi, od rudnika primaju mesečnu naknadu od najmanje 63 evra mesečno.

Finansijski sporazumi su uobičajeni i osmišljeni su da nadoknade sve neprijatnosti izazvane rudarskim aktivnostima i teškim vozilima koja prolaze pored domova dok idu u i iz jama.

Jufri napominje da će, ako se proizvodnja nikla poveća, i iznos nadoknade koju dobijaju takođe uvećati.

U glavnom gradu, Džakarti, upoznajemo Novitu Indri, aktivistkinju Trend Azije, nevladine organizacije koja promoviše održivi razvoj.

Ona krivi vlasti, smatrajući da su „preslabe“ i želi da vidi više ekoloških standarda i strožiju regulativu.

„Još nemamo evidenciju o održivom iskopavanju.

„Indonezija ima mnogo domaćeg zadatka: da ojača sprovođenje zakona, poveća standard emisija i primeni ekološke propise“, kaže ona.

Kada to iznesemo savetniku Ministarstva energetike i mineralnih resursa (ESDM), profesoru Irvandiju Arifu, on nam kaže da je vlada zabrinuta „zbog uticaja rudarskih aktivnosti na obalnu sedimentaciju“, ne samo u ovom regionu već i širom Indonezije.

Međutim, on veruje da zagađenje izazivaju ilegalni rudnici nikla, a ne licencirane kompanije.

Insistira na tome da propisi znače da legitimni operateri imaju uspostavljene sisteme upravljanja vodama kako bi osigurali da ništa opasno ne završi u moru i ne veruje da bi ignorisali pravila i rizikovali da izgube dozvole.

Profesor Arif priznaje da će u ilegalnim rudnicima bez sistema za prečišćavanje „tlo samo biti erodirano“.

Kaže nam da je svakome ko ne poštuje propise onemogućeno da prodaje nikl i da su dvojica ilegalnih rudara privedena sudu u regiji Severni Konave – oblasti u kojoj se nalazi Boenaga.

„Ilegalno iskopavanje postoji svuda u Indoneziji.

„Do sada nismo uspeli da to regulišemo kako treba i moramo da mapiramo koja su iskopavanja legalna, a koja nelegalna kako bismo ovu štetu po životnu sredinu sveli na minimum“, priznaje profesor.

Ističe da je vlada nedavno osnovala nacionalnu radnu grupu za ilegalno iskopavanje kako bi pokušala da popravi situaciju.

Ali mnogi ljudi iz Bajaua sa kojima smo razgovarali kažu da se promena ne dešava dovoljno brzo.

Ako se stvari nastave kako jesu, aktivista životne sredine Habib upozorava da bi šteta mogla biti nepovratna.

„Ono što oni uništavaju je naša budućnost“, kaže on.

Pogledajte zašto je Drina, reka u Bosni i Hercegovini, opet bila crvene boje

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]