bruder kombi — Spisateljica je tokom tri godine živela u kombiju po nekoliko meseci kako bi sakupila materijal za knjigu

Kada je američka novinarka i spisateljica Džesika Bruder 2014. godine kupila kamperski kombi u i upustila se u trogodišnju avanturu kako bi napisala knjigu, nije mogla ni da zamisli da će njeno delo jednog dana postati film koji će osvojiti Oskara.

Filmsko ostvarenje „Zemlja nomada“ je ovog proleća ponelo tri Oskara i to u kategorijama za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glumicu, a rediteljka Kloi Džao je prva žena azijskog porekla u istoriji ovenčana ovom nagradom.

„Ovo je priča o prijateljstvu u ludom vremenu i ljudima koji se suočavaju sa velikim izazovima, ali uspevaju da ih prevaziđu oslanjajući se na druge, pa mislim da su zbog toga mnogi mogli da se poistovete“, kaže Bruder u razgovoru za BBC na srpskom.

Knjiga, nedavno prevedena i na srpski jezik, otkriva priču o starijim Amerikancima koji ne žive na stalnoj adresi, nego putuju kombijima i kamperima širom zemlje.

Međutim, oni to ne rade iz avanturizma, već zato što ne mogu da priušte stalno boravište gde bi uživali u zasluženoj penziji, pa trbuhom za kruhom prelaze hiljade kilometra, tražeći sezonske poslove.

Beskućnici ili neskućeni

Dok razgovaramo telefonom, Džesika Bruder je na još jednom na putovanju – vozi se na zadnjem sedištu automobila koji krivuda kroz slikovite predele italijanske pokrajine Ligurija, na putu za gradić Rovereto gde treba da učestvuje na književnoj večeri.

Pored pisanja, Bruder predaje novinarstvo na prestižnom Univerzitetu Kolumbija.

Između 2014. i 2017, mesecima je putovala od severa do juga Amerike i razgovarala sa ljudima koji za sebe govore da „nisu beskućnici, nego nemaju kuću“.

„U Americi postoji ogromna stigma oko beskućništva, a mediji se trude da ne govore za ljude kako su beskućnici (homeless), nego da su neskućeni (unhoused)„, priča Bruder.

Prema podacima za 2020. godinu, Amerika ima više od 580 hiljada beskućnika.

Kamperski kombiji su sve popularniji u ovoj zemlji, a u garaži ih ima oko devet miliona domaćinstava.

U kombijima živi oko milion Amerikanaca, većinom po sopstvenom izboru, ali ima i onih koji ne mogu da priušte stan i komunalije, piše Vašington post.

Bruder je odabrala da piše o ovoj drugoj grupi.

„Oni za sebe kažu da imaju dom na točkovima, što je način da zadrže dostojanstvo koje im je veoma važno“, navodi.

‘Nomadi‘

Spisateljica kaže da je termin nomadi sama izabrala – ljudi o kojima piše „ne govore tako o sebi“.

„Meni je zvučalo poetski pa sam iskoristila i za naslov knjige, ali nisam mogla da pretpostavim da će to ući u mejnstrim“, kaže Bruder.

Džesikina avantura počela je kada joj se 2013. ukazala prilika da napiše reportažu za njujorški Harpers magazin.

U početku je mislila je da su „ljudi koji vode ovaj način života penzioneri koji su odabrali da žive na godišnjem odmoru“.

„Čitava priča se preokrenula kada sam shvatila da većina njih radi tako zato što mora – ne mogu da priušte odlazak u penziju“, kaže.

amazon skladiste — Junaci knjige su pravi ljudi koji mahom rade sezonske poslove u skladištima kompanije Amazon, najveće internet prodavnice na svetu

Prosečan Amerikanac ne može da priušti da istovremeno živi po merilima srednje klase i štedi kako bi mu kvalitet života u penziji ostao isti, piše magazin Forbs.

Oni koji se penzionišu sa 65 godina, mogu da očekuju penziju od oko 2.700 dolara mesečno – tek nešto više od socijalne pomoći koja može da dostigne 2.000 dolara.

Bruder piše o ljudima koji pritom i rade – prema njenom iskustvu, većina „sortira i pakuje robu u skladištima kompanije Amazon“, čiji je vlasnik Džef Bezos najbogatiji čovek na svetu.

Amazon je najveća internet prodavnica na svetu i ima više od milion zaposlenih, a većina radi u skladištima.

„Amerika je zemlja velikih nejednakosti“, konstatuje Bruder.

„Američki san nije američka stvarnost“.

‘Smem li da pomazim tvog psa?’ – sudbonosni susret sa Lindom Mej

Džesika je bila je „veoma srećna“ kada je čovek koji je radio u skladištima kompanije pristao da joj da intervju.

„Na sreću po njega, a nesreću po mene, on je postao jedan od retkih sezonaca kojima je Amazon ponudio stalan posao, pa se uplašio da će ga izgubiti ako bude razgovarao sa mnom“, objašnjava.

Džesika je nedeljama vozila od skladišta do skladišta, razgovarajući sa ljudima i grizući nokte u strahu da joj priča visi o koncu.

„Združila sam se njima, pa me je jedna žena pozvala na žurku“, kaže.

Sudbina je htela da na istu zabavu dođe i Linda Mej, žena čija je životna priča kasnije postala srce knjige, a potom i filma.

„Zvučaće neobično za novinarku, ali ja sam po prirodi stidljiva“, priča Bruder.

„Ugledala sam ženu sa psom koji je ličio na mog i sa kojom sam poželela da se upoznam, ali nisam znala kako da počnem, pa sam je pitala: ‘Mogu li da pomazim Vašeg psa?’ i tako je sve krenulo“, priseća se.

Razgovarale su o raznim praktičnim stranama života na točkovima – „kako se snalaziš, kako primaš poštu ili ideš kod lekara“.

„Odmah sam znala da sam konačno srela pravu osobu“, priseća se spisateljica.

Ni jedna ni druga nisu mogle da pretpostave da je njihov razgovor ne samo uvod u putovanje koje će trajati tri godine, već i prijateljstvo za ceo život.

„Da nam je neko tada rekao da ću napisati knjigu čija će biti glavna junakinja, da će Linda Mej igrati samu sebe u filmu i da ćemo zajedno ići na dodelu Oskara, verovatno bismo im rekle da su poludeli“, prepričava kroz smeh.

Prijateljstvo sa Lindom Mej za Bruder nije bilo prvo zbližavanje sa starijim ljudima o kojima piše i od kojih je, kako kaže, „mnogo naučila“.

Kako primećuje, „ejdžizam je veliki problem i stariji su užasno potcenjeni“.

„Smatra se da kada zađete u određene godine više ne možete da budete korisni, ne možete da izađete na kraj sa novim izazovima, pa mi je bilo posebno drago da je gledam kako se (Mej) prihvata uloge u filmu, kako se odlično snalazi i briljira u tome“, ističe spisateljica.

Zašto su stanovnici ‘Zemlje Nomada‘ uglavnom belci?

Gledajući grupne portrete radnika u skladištima kompanije Amazon, Bruder je primetila da su „većina belci sede kose“.

„Ti detalji bili su veoma upadljivi i počela sam da se pitam zašto je tako“, kaže.

Odgovor se, kako dodaje, „nametnuo iz medija“.

„Svako malo u Americi se pojavljuju tužne vesti da je policajac upucao nenaoružanog crnca.

„Iako volimo da mislimo kako su te stvari daleka prošlost, Amerika se još uvek bori sa ovim problemima“, kaže.

Ljudi tamne boje kože su u većem riziku da ih ubiju pripadnici policijskih snaga nego belci, navodi se u studiji koju je objavila američka Akademija nauka i umetnosti.

Najrizičnije je biti crni muškarac – smrt od policijske ruke može da očekuje jedan u 1.000.

Bruder ocenjuje da je „mnogo teže“ živeti u kamperu ako ste tamnoputi, iako je u Americi legalno živeti u kombiju.

„Kada imate dom na točkovima, već radite nešto neuobičajeno“, kaže.

„A kada ste na sve to i crni, to vas stavlja pred razne druge izazove“, dodaje.

Život u kamperu

Džesika Bruder je napisala knjigu po kojoj je snimljen Oskarom nagrađen film „Zemlja nomada“

Iako je kampovala „mnogo puta u životu“ pre nego što se upustila u dugo putovanje kombijem, iskustvo života za točkovima za Džesiku Bruder bilo je „nešto totalno drugačije“.

I zahtevalo je ozbiljnu pripremu.

Na američkom sajtu za oglašavanje Krejglist kupila je kombi iz 1995. godine, a prijatelji su joj pomogli da postavi solarne panele na krov.

„U početku je bilo neobično voziti ga zato što je glomazan, pa ševa levo-desno – osećala sam se kao da upravljam čamcem“, priča Bruder.

Krevet na razvlačenje i mali frižider pružali su utisak doma, ali je izazov bio „kako da se ugrejem noću“.

„U početku sam koristila kamperski trik da upalim motor kada me hladnoća probudi i onda odspavam još nekoliko sati“, kaže.

Međutim, buka i utrošak goriva su je podstakli da nabavi grejalicu na propan.

Kupila je i detektor ugljen-monoksida, otrovnog gasa bez boje i mirisa koji ukoliko curi, može da izazove gušenje.

„Jedne večeri sam se taman spremala da se uvalim u krevet i malo čitam pred spavanje kada je detektor zapištao“, kaže.

„Izletela sam iz kombija i satima se smrzavala na hladnoći u pidžami, jer nisam bila sigurna koliko vremena treba da prođe pre nego što bude bezbedno da se vratim“.

Kombi je imao toalet, ali je tuširanje bilo skoro pa luksuz.

„Koristila sam vlažne maramice ili bih se istuširala u perionicama veša, koje nude i tu uslugu“, priča.

Za ljude koji žive u kombijima i kamp-prikolicama, detalji koje Bruder opisuje su svakodnevica.

„Iako sam ja tako živela samo privremeno, nisam mogla a da ne zapazim koliko je važno imati prijatelje koji su u istom sosu, na koje možete da se oslonite, jer svašta može da krene naopako“, kaže spisateljica.

Kako je priča sa margine postala Oskarom nagrađen film

Bila je jesen 2017, a Bruder je otputovala u Los Anđeles da predstavi knjigu.

Jednog dana, dok je išla „u supermarket po grickalice“, zazvonio je telefon.

Bila je to njena agentica, koja joj je rekla da se neko u Holivudu interesuje za knjigu.

„Rekla sam da ću naći vremena da se sretnem sa njima, ali nisam bila previše uzbuđena jer poznajem puno pisaca koji su dobijali takve pozive i na kraju nije ispalo ništa“, priseća se.

Međutim, ideja je kroz neko vreme postala stvarnost, a Bruder je blisko sarađivala sa rediteljkom i producentima.

„Potrudila sam se da im prenesem što više informacija, upoznala sam ih sa pojedinim ljudima koje sam upoznala na putovanju i pustila ih da dalje odrade njihov posao“.

Na setu je bila i Linda Mej, a Bruder kaže da se njena glavna junakinja „divno rovela tokom rada na filmu, ali je to nije promenilo“.

„Fenomenalna stvar u vezi sa njom je što gde god da je staviš, šta god da radite, to je i dalje Linda“, zaključuje Bruder.

Kaže da je „veoma zadovoljna kako je film ispao“.

Ipak, Oskar je za nju bio iznenađenje.

„Taj film se ne uklapa u stereotipni obrazac onoga što uspeva u Holivudu, ali sam veoma srećna smo napravili uspešnu priču o ljudima sa margine“, kaže.

Za obe, život se vratio u uobičajene tokove – Džesika Bruder promoviše svoju knjigu i predaje na fakultetu, a Linda Mej uživa u penzionerskim danima – malo mirnije nego pre pojavljivanja u filmu.

Kosovo i žene na filmu: Od gorskog iskustva do filmskog platna