Izbori u Srbiji 2023: Koliko ima sličnosti u izborima pre tri decenije i danas

Iste stranke, isti ljudi, ali različite države i potpuno drugačije okolnosti.

Na glasanje se decembra 1993. išlo u doba krvavog rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, uz hiperinflaciju i sankcije nametnute Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Deset godina kasnije, decembarski izbori u Srbiji i Crnoj Gori održani su nekoliko meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića.

Na vanrednim izborima 17. decembra 2023. godine, Srbija će dobiti nove poslanike republičke i odbornike u više od 60 gradova i opština, među kojima i u Beogradu.

Dejan Đokić, profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske u Mejnutu, ovu kratku istoriju deli na tri perioda.

„Gotovo deceniju i po Slobodana Miloševića (1987/90-2000), deceniju nade i otrežnjenja (2000-2012) i deceniju populizma, to jest vlasti Aleksandra Vučića.

„Nasilje u javnom prostoru je očigledno sve vreme prisutno“, navodi Đokić, autor knjige „Istorija Srbije: Od ranog srednjeg veka do danas“.

• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
• Zašto se pred svake izbore u Srbiji sumnja u birački spisak
• Živi li se bolje ili lošije od prošlih izbora
• O izborima u maloj Crnoj Travi: Starost, odlasci i voćna torta

U odnosu na predstojeće, akterima izbora iz 1993. i 2003. nedostajale su društvene mreže.

„Morao si da imaš ozbiljnu partijsku mrežu da bi napravio rezultat, a sada telefonom ili preko Tvitera, Fejsbuka i TikToka možeš posebno da se obratiš mladima, starima, ovoj ili onoj opštini.

„U ono vreme, što bi naš narod rekao, pešadija je bila ključna stvar“, kaže Zoran Anđelković, visoki zvaničnik Socijalističke partije Srbije (SPS) tokom devedesetih i dvehiljaditih, u razgovoru za BBC na srpskom.

Morao si, ističe, za glasove da „odeš u svako selo i rukuješ se sa ljudima“.

„Računam da sam se 1990-ih zagrlio i poljubio sa najmanje milion i po ljudi po Srbiji“, dodaje Vuk Drašković, jedan od opozicionih lidera tog doba.

Smatra i da su izborne kampanje ranije bile „daleko manje prljave“.

Vjerica Radeta, dugogodišnja zvaničnica Srpske radikalne stranke, ipak smatra da su „svi izbori manje-više slični“ i da je „svaka kampanja na neki način prljava“.

„Još smo mi mlada demokratija da bismo bili u stanju da vodimo kampanju na način da samo iznosimo političke programe i stavove“, smatra Radeta, poznata po žestokoj političkoj retorici, pa i kletvama sa skupštinske govornice.

Aleksandar Popović iz danas opozicione Nove Demokratske stranke Srbije (NDSS) kaže da „situacija oko prethodnih izbora ne može da se poredi sa ovom danas“.

„Mediji su ranije bili daleko slobodniji i teško da je moglo da dođe do bilo kakvih izbornih mahinacija i neregularnosti… Sve drugo je irelevantno“, navodi.

Pogledajte video: O izborima – šta kažu Beograd, a šta Crna Trava

Izbori 1993: Rat, inflacija i jedan šank

„I meni je krsna slava Sveti Nikola – slaviću i glasaću za Depos“, poručivao je pred glasanje 19. decembra sa televizije Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove (SPO), u to vreme jedne od najvećih opozicionih stranaka.

„Ima šanse, ima, ima“, dodao je odmah, ističući slogan opozicione koalicije Demokratski pokret Srbije (Depos), formirane godinu dana ranije.

Trideset godina kasnije, Drašković u prostorijama SPO-a, čiji je i dalje lider, jedan od najdugovečnijih u regionu, kaže da „svako sećanje na 1993. izaziva bol“.

„Juna te godine, posle demonstracija ispred parlamenta, uhapšeni smo i brutalno pretučeni moja supruga i ja“, navodi Drašković za BBC na srpskom.

„U zatvoru smo proveli mesec i po dana, a kada smo izašli, u Srbiji su se događali veliki lomovi“, dodaje lider stranke koja već godinama na izbore izlazi u koaliciji sa vladajućim SNS-om.

Čitave devedesete bile su obeležene protestima protiv vlasti socijalista i njihovog lidera Slobodana Miloševića, tokom kojih je bilo i žestokih sukoba sa policijom.

Junski protesti 1993. godine počeli su posle napada poslanika radikala Branislav Vakića na Mihaila Markovića iz SPO-a u Narodnoj skupštini.

Iako se na izbore išlo na Svetog Nikolu, slavu koju obeležava veliki broj vernika Srpske pravoslavne crkve, razloga za slavlje tih godina nije bilo mnogo.

Nekadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) uveliko se raspadala u krvavom ratu, zbog čega je SRJ bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija.

„U zemlji je tada bila nezabeležena hiperinflacija, pad proizvodnje, gotovo potpuna paralisanost privrednog i društvenog sistema, što je pretilo socijalnim i političkim buntom“, navodi Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Predsednik Srbije uveliko je bio Slobodan Milošević, u čijim rukama bila je sva moć i čija je SPS bila na vlasti, uz manjinsku podršku radikala.

Do izbora je došlo upravo zbog sukoba na toj relaciji.

„SRS je postavila vladi rok da za tri meseca suzbije hiperinflaciju, stabilizuje ekonomske i socijalne prilike u zemlji, a sukoba je bilo i oko Vens-Ovensovog plana za prekid rata u Bosni i Hercegovini, koji su radikali odbacili“, navodi Jovanović.

• Slobodan Milošević: Misterija mozga
• Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast
• Vučić – od frižidera do gipsa

Anđelković, tadašnji šef poslaničkog kluba socijalista, živo se seća tog perioda, a posebno skupštinskih rasprava.

„Mesec dana je to trajalo, Toma (Tomislav Nikolić, tada visoki zvaničnik SRS-a) i ja smo sedeli tako da nas je samo jedan prolaz delio i šalili smo se stalno ‘sad ću ja tebi da kažem, ne sad ću ja tebi’, a mogao si da repliciraš koliko hoćeš.

„Branili smo svako svoju poziciju i politiku, ali kada izađemo odatle smo se družili, sedeli za šankom i pili piće.“

U tome vidi jednu od razlika nekadašnjih izbora sa današnjim.

„Pre 2000. godine nije bilo toliko ostrašćenosti, niko nije to shvatao lično.“

Skupština je ubrzo raspuštena i izbori su zakazani za 19. decembar.

Pored socijalista i radikala, u izbornoj trci učestvovali su Depos – SPO kao predvodnik koalicije, Nova demokratija i Građanski savez Srbije – kao i Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, uz manjinske stranke.

„Kampanja je bila naporna, nije bilo društvenih mreža, niti televizija sa nacionalnom frekvencijom sem jedne – TV Bastilje„, kaže Drašković, posebno naglašavajući nekadašnji pogrdan naziv za Televiziju Beograd, današnji RTS.

Međutim, situacija među opozicijom nimalo nije bila jednostavna.

„Depos je 1992. bojkotovala Demokratska stranka, što je u njoj izazvalo lomove i formiranje DSS-a, čiji je lider postao Vojislav Koštunica“, kaže Drašković.

„Međutim, DSS te 1993. napušta koaliciju zbog osude ratnih zločina u Bosni i Hrvatskoj, apela da se prekine krvoproliće, a zemlja okrene Evropi.“

• SPS – „način života“ ili „stranka devedesetih“
• Demokrate i socijalisti – dva lica srpskih stranaka
• Koja li je tajna političke dugovečnosti socijalista
• Izbori koji su promenili sve: Kako su naprednjaci 2012. preuzeli vlast u Srbiji

Za to vreme je u okviru DS-a bilo sve više razmimoilaženja između Zorana Đinđića i Dragoljuba Mićunovića, tadašnjeg lidera demokrata.

„Kormilo je tada suštinski preuzeo Đinđić i ostvario sjajan rezultat – 11 odsto glasova i 29 mandata“, kaže Drašković, dodajući odmah da je njegov „okrnjeni Depos“ postao druga najjača opcija u parlamentu sa 16 odsto glasova.

SPS je osvojio 36 odsto glasova i 123 mandata – tri su im falila da formiraju vlast, ali tu nisu mogli da računaju na SRS, sa kojima su bili u sukobu.

Partnera su našli u Novoj demokratiji Dušana Mihajlovića, iako je ona bila deo opozicionog Deposa, koji tada prestaje da postoji.

Mirko Marjanović, visoki funkcioner SPS-a, postaje premijer i na toj funkciji ostaje sve do 2000. godine.

„Sa današnje pozicije, to vreme, iako surovo, kada se ginulo i kada je glava stalno bila na panju, posmatram sa izrazitom nostalgijom“, kaže Drašković.

„Nikada opozicija, bez obzira na sve naše nesuglasice, u sopstvenim redovima nije imala takve ličnost od ugleda, autoriteta i biografija.“

Na narednim parlamentarnim izborima 1997. godine, koje je bojkotovao niz opozicionih stranaka, SPS je osvojio 34 odsto glasova, SRS 28, a SPO 19 odsto.

Vlast su tada ponovo napravili SPS i radikali, uz pomoć Jugoslovenske levice (JUL) Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Pogledajte video: Vodič za one koji glasaju prvi put

Izbori 2003: Izborne liste i Haški tribunal

Deset godina kasnije umesto u slavskoj, glasalo se u prednovogodišnjoj atmosferi – 28. decembra, nekoliko meseci po formiranju državne zajednice Srbije i Crne Gore.

U martu 2003. godine ubijen je lider DS-a Zoran Đinđić, premijer Srbije od svrgavanja vlasti Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.

„Ta 2003. je godina velikih gubitaka za Srbiju, od kojih je najveći ubistvo čoveka koji je kreirao i uspešno sprovodio neophodne demokratske promene“, navodi Zoran Živković, nekadašnji visoki zvaničnik DS-a i premijer Srbije posle Đinđića.

Živković kaže da je posle toga u Demokratskoj stranci došlo do podela, zbog čega je njegova vlada je ubrzo izgubila većinu u parlamentu.

A to znači – izbore.

Dojučerašnji saveznici iz Demokratske opozicije Srbije (DOS), široke koalicije stranaka i pokreta koji su srušili Miloševića, izašli su čak u 11 kolona.

„Koalicija DOS iscrpela je misiju rušenjem Slobodana Miloševića i socijalista – kada je taj cilj ostvaren nestalo je lepka i ta se široka koalicija jednostavno urušila“, navodi profesor Jovanović sa Fakulteta političkih nauka.

„Sastavljena od levičara i desničara, monarhista i republikanaca, zagovornika kapitalizma i države blagostanja ona nije mogla biti dugog trajanja.“

Osim toga, navodi, do „brzog razočaranja u novu vlast dovela je i teška ekonomska situacija, porast broja nezaposlenih zbog privatizacije po šok modelu, uz izostanak stranih investicija, kao i zahteve za izručenje nekadašnjih zvaničnika Haškom tribunalu“.

Najveći sukob bio je između DS-a i DSS-a, čiji su lideri Đinđić i Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik Jugoslavije, veoma brzo bili u lošim odnosima.

„Đinđić je meni jednom rekao za Koštunicu ‘kada ne bude više predsednik Jugoslavije, pa ga vratim u škodu, pašće na jednocifren broj'“, navodi Anđelković.

• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
• Zoran Đinđić: „Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu“
• Gde su i šta rade lideri DOS-a
• Dve decenije od kraha DOS-a: Kako je nestao savez koji je srušio Miloševića, a šta je slično 20 godina kasnije

Najbolji rezultat na kraju je ostvarila Srpska radikalna stranka – 27 odsto, sa više od milion glasova.

Odlične izborne rezultate SRS, poznato po žestokoj nacionalističkoj retorici, beležio je tokom čitavih devedesetih i dvehiljaditih, uz izuzetak onih izbora 2000. godine.

Početkom i krajem devedesetih su bili na vlasti, da bi posle 5. oktobra uvek bili opozicija – ostale stranke uvek bi se posle izbora ujedinile kako radikali ne bi došli na vlast.

„Između dosmanilijske revolucije 2000. i te 2003. vodili smo žestoku kampanju u skupštini i razobličavali sve kriminalne radnje koje su se u tom periodu dešavale, zbog čega smo ostvarili dobar rezultat“, kaže za BBC na srpskom Vjerica Radeta, dugogodišnja visoka zvaničnica SRS-a.

Lider radikala Vojislav Šešelj u septembru te godine otišao je u Hag, na suđenje o ratnim zločinima tokom devedesetih, koje će trajati više od decenije.

Osuđen je 2018. na deset godina zatvora za progon Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci.

„Imali smo mi i kasnije dobre rezultate, izdejstvovali smo i prenos suđenja na RTS-u i sigurno da je sve to imalo uticaja i na rezultat“, smatra Radeta.

Uz Šešelja, na čelu izbornih lista bila su još dvojica haških optuženika.

General Nebojša Pavković, nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, osuđen na 22 godina zatvora za ratne zločine na Kosovu, predvodio je koaliciju Socijalističke narodne stranke i Narodnog bloka, ali je osvojio manje od jedan odsto glasova.

SPS se za to vreme i dalje držao Slobodana Miloševića, što mu je donelo sedam odsto glasova, ali Anđelković čitav taj period opisuje kao „baš gadno vreme“.

„U uslovima bez para, sa višegodišnjom kampanjom protiv nas i pokušajem zabrane partije, tih sedam odsto su bili ogroman rezultat“, kaže.

Demokratska stranka Srbije bila je druga sa 18 odsto glasova, Demokratska stranka je osvojila 12 odsto, dok je četvrti sa 11 odsto bio G17+ Miroljuba Labusa, koji je godinu dana ranije iz grupe eksperata prerastao u političku partiju.

Predrag Marković, nekadašnji visoki zvaničnik G17+, odbio je razgovor za BBC na srpskom, rekavši da je to sve „bilo davno, pre 25 godina“ i da se ničega ne seća.

Novu Vladu na kraju su napravili upravo G17+, SPO, Nova Srbija i DSS, čiji je lider Vojislav Koštunica postao premijer.

„Koštuničina vlast, kasnije njegova i Tadićeva, dovela je do toga da se odustane od reformi i da se u Srbiji polako, neradom onih koji su morali da vode tranziciju, na vlast vrate oni iz devedesetih“, smatra Živković.

Aleksandar Popović, visoki zvaničnik Demokratske stranke Srbije, koja je u međuvremenu postala NDSS, na to odgovara: „Reforme su ili krenule ili nisu krenule“.

„Ako su krenule, DSS nije mogao da ih spreči, a bile su tako sjajne da je u tako sjajno reformisanoj državi premijer ostavljen na nišanu kriminalaca“, kaže Popović.

„I konačno, Živković je posle tih izbora imao mogućnost da napravi vladu sa Demokratskom strankom Srbije, što je Demokratska stranka odbila.“

Profesor Đokić ističe da je DS ostala u opoziciji, ali da je njen lider Boris Tadić 2004. ipak pobedio na predsedničkim izborima.

„DS je tako ostala jedna od najjačih stranaka, uprkos velikom gubitku zbog ubistva Đinđića.“

Na talasu Tadićeve popularnosti, demokrate na narednim izborima 2007. osvajaju 22 odsto glasova i formiraju vlast, iako je SRS ponovo bio najjači sa 28 odsto.

Novu vladu, čiji je premijer bio Koštunica, činili su još njegov DSS, G17+ i Nova Srbija Velimira Ilića, ali je ona zbog unutarstranačkih nesuglasica bila kratkog daha.

Već 2008. godine, neposredno po proglašenju nezavisnosti Kosova, ponovo se išlo na birališta.

Tada dolazi do istorijskog pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, a premijer postaje Mirko Cvetković, sa liste DS-a.

• Ko je ko na listama za izbore za Skupštinu Srbije
• Ko učestvuje na izborima za vlast u Beogradu
• O izborima sa pozicije 250: Na začelju lista iskusni političari, nova lica i jedna baka
• Zašto je mali broj žena na čelu gradova i opština u Srbiji

Izbori 2023: Nadanja opozicije i TikTok

I ove 2023. godine, mitinga je bilo, televizijskih reklama takođe, kao i javnih debata, ali su političari sve aktivniji i na TikToku, društvenoj mreži popularnoj među mladima.

Ujedinjena opozicija se ponovo nada dobrom rezultatu na parlamentarnim izborima i, posebno, na beogradskim.

Istoričar Đokić kaže da bi taj događaj „mogao da bude sličan onom iz 1996. godine“, kada je opozicija osvojila vlast u Beogradu i nizu drugih gradova.

„Iako predsednik Vučić i mediji koje kontrolišu on i njegova stranka preteruju kada ističu navodne ekonomske uspehe Srbije, situacija nije ni približno loša kao što je bila pre 30 godina“, navodi.

„Uostalom, Srbija danas nije u ratu i, bez obzira na tenzije sa Kosovom, ne mislim da se sprema za rat.“

On ipak kaže da rat u Ukrajini i eskalacija sukoba između Izraela i Palestinaca „ne pružaju mnogo optimizma da živimo u sigurnijem svetu nego što je bio onaj pre devedesetih godina“.

„Samo što je tada rat bio kod nas, a sada je negde drugde.“

Radikali su na poslednja dva ciklusa ostajali van parlamenta, ali Radeta veruje da će se sada vratiti u poslaničke klupe.

Ipak, kako kaže, SRS se „nikada nije u potpunosti oporavio od 2008. godine“, kada su radikale napustili Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, deo poslanika i opštinskih odbora, da bi formirali SNS.

Veliku pažnju zato je izazvala je i odluka da u Beogradu i pojedinim opštinama izađu u koaliciji sa naprednjacima.

„Oduvek imamo stav da se opštinski odbori sami opredeljuju i za predizborne i postizborne koalicije, dok u Beogradu nismo želeli da razna agregatna stanja nekadašnje Demokratske stranke dođu na vlast.“

Drašković za to vreme, gaseći cigaretu u pepeljari na velikom stolu u njegovoj kancelariji, smatra da su aktuelni izbori sa nekadašnjim „slični po podvalama vlasti i beskrupuloznoj medijskoj kampanji“.

„Kad si vlast, pa u ruci imaš i nož i pogaču“, navodi lider SPO-a, stranke za koju kaže da danas „živi u svom sećanju“.

Ipak, SPO je već pet izbora na listi i u vlasti koju predvodi Aleksandar Vučić, a ove godine na listi naprednjaka ima dvojicu kandidata za narodne poslanike.

Kao primer da je ranije u kampanji bilo manje mržnje, Drašković navodi upravo ratnu 1993. godinu.

„Socijalisti su tada pokušavali da miniraju moje mitinge tako što su u prve redove slali po stotinu najgrlatijih ljudi, sa zadatkom da stalno prekidaju govor vikanjem.“

Na jednom skupu, ističe, kada su mu vikali da će ga „ubiti i zaklati“, sišao je sa bine, prišao im i pružio im ruku.

„Rekli su mi ‘zdravo, Vuče, baš mi je drago, kako si’. Mržnja nije bila usađena u njih, samo im je naređeno da govore nešto što nisu ni mislili, ni osećali.

„Bojim se da danas iza mržnje stoje i osećanja i toga se plašim.“

Pogledajte video: Kratka istorija višestranačja u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]