Poslednjih nekoliko dana boravio sam u južnom Izraelu blizu granice sa Gazom, duboko na Zapadnoj obali sa tvrdokornim jevrejskim doseljenicima i prisustvovao sahrani dvojice mladih Palestinaca koje je ubila izraelska vojska tokom upada u izbeglički kamp.
Razgovarao sam sa bivšim izraelskim liderom u njegovoj kancelariji u poslovnom neboderu u Tel Avivu i sa palestinskim zvaničnikom u njegovoj kancelariji u vili u Ramali.
Slušao sam izraelskog oca na bdenju u Tel Avivu kako priča o tome da je rođendanska torta njegove ćerke još bila u frižideru kad su Hamasovi borci odveli njegovu ženu i troje dece kao taoce.
Ono što nisam uspeo je da uđem u Gazu.
To su mogli samo mali konvoji pomoći i šačica izraelskih borbenih trupa u misijama upada i izviđanja.
- Šta se dešava u Izraelu i Gazi i zašto sada
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
- Kada je Beogradu bio bliži Izrael, a kada Palestina
Više je Palestinaca i Izraelaca poginulo u poslednje dve i po nedelje nego u čitavoj drugoj palestinskoj intifadi, iliti ustanku, koja je trajala od 2000. godine sve dok nije iščilela negde krajem 2004. godine.
Među različitim ljudima koje sam upoznao, Palestincima, Izraelcima kao i strancima, stekao sam jedan nedvosmislen utisak.
Osećaj da su sumorne stare rutine koje su se ustalile u ovom dugom sukobu od kraja poslednje intifade bespovratno odnesene težinom događaja posle 7. oktobra, i da su zamenjene strahom da će ono što sledi biti još gore.
Okupirane Palestinske teritorije sastoje se od Gaze i Zapadne obale, kao i Istočnog Jerusalima.
Izrael ih je zauzeo, zajedno sa Golanskom visoravni koju je oteo Siriji, u Bliskoistočnom ratu 1967. godine.
Bila je to najrasprostranjenija i najbrža pobeda u istoriji Izraela, postignuta za svega šest dana.
Devetnaest godina posle izraelskog rata za nezavisnost 1948. godine, koji Palestinci nazivaju katastrofom, ili Al Nakbom, rat iz 1967. godine stvorio je kokpit u kom se sukob vodi i dan-danas.
Kao i mnogi drugi koji prate sukob između Izraela i Palestinaca, poslednjih nekoliko godina sam imao osećaj da se sprema velika eksplozija.
Četrnaestog maja 2018. godine, mislio sam da je ona možda započela, tokom strašnog nasilja koje je pratilo odluku predsednika Donalda Trampa da preseli ambasadu Sjedinjenih Američkih Država iz Tel Aviva u Jerusalim.
Tramp je odbacio međunarodnu konvenciju da je status Jerusalima nerešen, jer i Izrael i Palestinci tvrde da je on njihova prestonica.
Tramp je stao na stranu Izraela.
Većina drugih izraelskih saveznika, među njima i Velika Britanija, još imaju ambasade u Tel Avivu.
Dok je predsednikova ćerka Ivanka Tramp otvarala ambasadu, emiteri su podelili ekrane kako bi prikazali strašno nasilje na graničnoj žičanoj ogradi između Izraela i Gaze.
Izraelski vojnici su pucali da ubiju dok su hiljade Palestinaca demonstrirale kod ograde, u, kako je Hamas to nazvao, „velikom maršu povratka“.
Neki od njih pokušali su da sruše ogradu.
Oko 59 Palestinaca je ubijeno na licu mesta, a još hiljade bile su ranjene.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koga podržavaju Amerikanci, rekao je da bi svaka zemlja odbila napad na svoje granice.
Naredni dan bio je mnogo mirniji.
Nekoliko nedelja kasnije, rutine sukoba vratile su se na staro.
Benjamin Netanjahu i njegovi saveznici u Trampovoj administraciji uspeli su da čestitaju sami sebi što su Palestinci zaustavljeni.
Možda je to bio trenutak kad je Hamas počeo da planira mnogo razorniji način da se probije preko granice i napadne Izrael, a što je kulminiralo napadima od 7. oktobra.
Pogledajte video: Život u Gazi koju zovu zatvorom na otvorenom
Odluka Benjamina Netanjahua, uz podršku Amerikanaca, da dozvoli da se sukob zagnoji, u pogrešnom uverenju da može da ga kontroliše dok se bavio važnijim pitanjima, ispostavila se kao strateška greška monumentalnih razmera.
Popeo sam se uz kamene stepenice do kancelarije Sabrija Saidama u Ramali, de fakto palestinskoj prestonici na Zapadnoj obali.
Obrazovanje je stekao na Imperijalnom koledžu u Londonu, savetnik je predsednika Mahmuda Abasa i viši član Fataha, frakcije koju je nekada predvodio Jaser Arafat i koja dominira Palestinskom oslobodilačkom organizacijom.
Abas predvodi Palestinsku upravu, koja je nastala tokom mirovnog procesa u Oslu devedesetih kao vlada u nastanku za nezavisnu državu.
Sada je to u najboljem slučaju šema za stvaranje poslova na opštinskim funkcijama, a u najgorem slučaju simbol neefikasnosti i korupcije.
Abas nije organizovao svoj reizbor od 2006. godine.
Sabri Saidam je rekao da su oni upozoravali Amerikance na uverenje Benjamina Netanjahua da može da se izbori sa Palestincima dok pokušava, uz američku pomoć, da normalizuje odnose sa bogatim arapskim zalivskim naftnim monarhijama.
„Reakcija se spremala. Bila je na vidiku. Niko nije znao razmere niti njen oblik.
„Ali mnogo puta smo na sastancima govorili da će Palestinci reagovati i da ne ostavljaju stvari da vise u vazduhu. Morate da intervenišete. Morate biti ozbiljni po pitanju mirovnog procesa.“
On je odbacio sugestiju da je Hamas koristio narod kao živi štit, dok sada, rekao je, Izrael vrši „genocid“.
Mirovni proces je opis za godine i godine neuspešnih pregovora koji je trebalo da okončaju sukob stvaranjem nezavisne Palestine kraj Izraela.
To je „rešenje o dve države“ koje su predsednik Džozef Bajden, premijer Riši Sunak, predsednik Emanuel Makron i drugi državnici koji su dolazili ovamo u poslednje dve nedelje ponovili da je jedino realistično rešenje.
Problem sa tim je što ne postoji mirovni proces – Amerikanci su poslednji put pokušali, i nisu uspeli, da ga ožive pre 10 godina pod predsednikom Barakom Obamom, a rešenje o dve države je u međuvremenu postao isprazni slogan.
Otišao sam da posetim bivšeg premijera Ehuda Baraka u njegovoj kancelariji staklenih zidova u kuli u Tel Avivu.
Tokom 1973. godine, kao mladi komandant specijalnih snaga, on je planirao i predvodio odvažni napad na Liban, koji su nazvali Operacija izvor mladosti.
Barak je bio maskiran kao žena, sa sve šminkom i plavom perikom, dok je predvodio atentatorski tim koji se uvukao u Bejrut i imao razoran učinak.
Barak je postao komandant izraelske vojske i bio premijer od 1999. do 2001. godine, a kasnije služio kao ministar odbrane pod Benjaminom Netanjahuom, koji je zauzvrat bio mlađi oficir u njegovoj jedinici specijalnih snaga, izraelskom ekvivalentu britanskog SAS-a.
U međuvremenu su Ehud Barak i Benjamin Netanjahu postali ljuti politički neprijatelji.
Barak krivi Netanjahua za greške zbog kojih je Izrael ostao ranjiv na Hamasove napade.
On veruje da će se dugogodišnja vladavina premijera okončati jednom kad se vojska razračuna sa Hamasom.
„Za dobijanje rata“, rekao mi je Barak, „biće potrebno vreme, a potoci znoja i krvi neće biti nešto jednostavno… kad bude gotovo ili polugotovo, ili šta god da se desi, doći će do vulkana besa, doći će do prave erupcije, to ja mislim.
„Da će ova vlada biti smenjena.“
Jedan od razloga za Netanjahuovo oklevanje, sve do sada makar, da pošalje kopnene snage u Gazu jeste prisustvo više od 200 talaca, uglavnom izraelskih civila.
Hamas ih je uzeo da bi izvršio pritisak na Izrael i to mu polazi za rukom.
Puštanje četiri taoca i najavljivanje da će pustiti još mnogo njih postala je efikasna taktika u psihološkom ratu između dve strane.
Glasovi u Izraelu su sve glasniji, zahtevajući obustavljanje bilo kakvih planova za invaziju sve dok taoci nisu oslobođeni.
Ehud Barak, koji veruje da Izrael mora da pošalje trupe u Gazu da bi eliminisao Hamas, rekao je da Benjamina Netanjahua i njegov ratni kabinet čekaju neki teški izbori.
„Ako ne postoji drugi način, moraćemo to da uradimo, jer je alternativa pružanje prilike tim varvarima i teroristima koji su nekažnjeno počinili zločine protiv čovečnosti zahvaljujući činjenici da su masakrirali, poklali verovatno 1.500 ljudi…
„Možda će morati da se donose neke veoma bolne i teške odluke.“
- Život u Pojasu Gaze: Sve što treba da znate
- Ko su izraelski Arapi
- Minhen 1972: Septembarski dani posle kojih više ništa nije bilo isto
Ove nedelje sam se vozio duže od dva dana Zapadnom obalom i usput video oblast u kojoj je vladala izuzetna napetost, sa Izraelom koji je zaveo strogu kontrolu.
Hiljade vojnika u borbenoj opremi odsekli su palestinska sela, postavili blokade na putevima i štitili jevrejska naselja, koja se prema međunarodnom zakonu smatraju ilegalnim, mada Izrael to osporava.
U izolovanoj postaji doseljenika na zabitom brdu nadomak Hebrona, tvrdokorni jevrejski nacionalisti koji nose oružje rekli su mi da samo čekaju priliku da ga upotrebe protiv Palestinaca.
Njihov lider Meir Simča, koji se šetkao oko postaje naoružan velikom mačetom u kožnoj futroli, rekao je da za razliku od drugih Izraelaca oni nisu bili iznenađeni Hamasovim napadom od 7. oktobra.
Šteta je, rekao je on, da je toliko mnogo Jevreja moralo da pogine da bi se glavnotokovskom Izraelu pokazalo nešto što je očigledno samo po sebi.
„U ratu imate pušku i obarač“, rekao je Simča.
„A za one koji to još ne razumeju, mi smo u ratu. U ratu u kojoj druga strana nema milosti, a mi moramo da budemo isti takvi. Nema drugog izbora.“
Dalje na sever na Zapadnoj obali, atmosfera u izbegličkom kampu Džalazon, nadomak Ramale, bila je sumorna, puna zebnje i besa, dok su se sahranjivala dva mladića koja su poginula u operaciji hapšenja izraelske vojske.
Mustafa Al Ajan – rođak Mahmuda Seifa, jednog od mrtvih mladića koji su bacali kamenje na Izraelce – rekao je da vojska nije došla da hapsi osumnjičene već da ih kazni za ono što je Hamas uradio 7. oktobra.
Grob je bio zatrpavan iza njega dok mi je govorio:
„Oni dolaze na Zapadnu obalu da se svete, zato što ih je pokret otpora iz Gaze povredio. I zato sada napadaju ljude na Zapadnoj obali. Bože, imaj milosti za sve mučenike u Gazi i na Zapadnoj obali.“
Jedan strah koji često iskazuju Palestinci je da Izrael, u svom besu, koristi krizu da pokuša da sprovode još jednu Nakbu, iliti katastrofu, na nivou one iz 1948. godine.
- Nakba: Najsumorniji dan za Palestince
- Šta je Al Aksa i zašto je žarište sukoba izraelske policije i Palestinaca
- Zašto je najava žrtvovanja životinje dovela do sukoba u Jerusalimuž
- Šeik Džara – deo Jerusalima u srcu oluje na Bliskom istoku
Dokazi koje oni navode je način na koji je više od milion stanovnika Gaze primorano da beži na jug Pojasa, i pretnje koje su izrekli neki izraelski političari da će smanjiti Gazu oduzimajući delove zemlje kao tampon zone.
U Ramali, Sabri Saidam, zvaničnik Fataha, govorio je o mapi koju je Netanjahu pokazao u Ujedinjenim nacijama u septembru, na kojoj se vidi da Izrael obuhvata Zapadnu obalu i Gazu.
„Svi treba da imaju na umu da upravo na mapi koju je Netanjahu pokazao zemljama u Generalnoj skupštini UN-a nije bilo Zapadne obale i Gaze.
„Dakle, utisak i generalno raspoloženje je uverenje da Netanjahu zapravo želi deportacije, raseljenje Palestinaca, što će dovesti do aneksije Gaze.“
Duhovi prošlosti oblikuju raspoloženje na obe strane.
Za Izrael je to Holokaust nad evropskim Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj.
Masakr od 7. oktobra naziva se najgorim danom po Jevreje od Holokausta.
Reč „selekcija“, koja se koristila da opiše kako su Jevreji koji su pristizali u logore smrti bili slati ili odmah u gasne komore ili su pošteđeni da bi bili izrabljivani do smrti, upotrebljava se da bi se sugerisalo kako se postižu sporazumi da se među taocima puštaju strani državljani pre nego Izraelci.
Palestinci ne dele mnogo sa Izraelcima, pogotovo ne sada, sem senke prošlosti i straha od težih vremena koja ih sve čekaju.
Video: Otac koji je izgubio sinove u izraelskom bombardovanju – želim da sve ovo stane, zbog dece koja su i dalje živa
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
