Bez obzira na rusko-kinesko zbližavanje poslednjih godina, stanovnici ruskog Dalekoistočnog federalnog kruga strategiju NR Kine u odnosu na susedne teritorije nazivaju „ekspanzijom“, baš kao i ranije. Kako bi ocenili realne razmere kineskog prisustva, dopisnici Bi-Bi-Sija analizirali su podatke u svim zemljama koje se bave poljoprivredom u tom regionu, a zatim se uputili u pogranična sela i videli kako zajedno obitavaju poljoprivrednici iz Kine i lokalni žitelji.
„Vraćao sam se mamuran i zato mi je levo koleno skliznulo u jamu.“
„Drug Kozlov V. I. nije radio zbog pijanstva osam dana.“
„Aleksej Konošenko se javio u garažu u devet sati u pijanom stanju i sa flašom votke.“
„Čuvari stoke su u smeni bili pijani i pustili su stoku da luta bez nadzora.“
Selo Maksimovka je udaljeno nekoliko stotina kilometara na istok od grada Blagovešenska. U centru sela nalazi se jedno napušteno zdanje. Ranije se u njemu nalazila uprava kolhoza „Majak“, što u prevodu znači ,,Svetionik“.
Nema brave na ulaznim vratima i svako ko želi može da vidi da su oba sprata bivše „kancelarije“ zatrpana dokumentacijom kolhoza, u kojoj najstariji papiri datiraju čak iz 1980-tih.
Sudeći po toj arhivi alkohol je bio glavni problem „Majaka“ na zalasku sovjetskog vremena. Tako je u aprilu 1990. godine glavni mehaničar Kločkov „u stanju pijanstva“ prevrnuo traktor, zbog čega je došlo do kvara, napisao je njegov šef, predradnik.
„Gračev je radio u telarniku kao ložač, a dužnost mu je bila da pazi na krave i da ih teli.“
„Pošto se drug Gračev V. trećeg aprila nije pojavio na poslu, krava se otelila, a tele je celu noć preležalo u pojilu i posle jednog dana je uginulo“, naveo je u izveštaju predradnik Udaljcov u aprilu 1991. godine. (U svim primerima sačuvani su interpunkcija i pravopis, dok su prezimena izmenjena iz etičkih i pravnih razloga).
„Za vašu informaciju mlekarica Denisova N. sipala je vodu u mleko. Molim upravu kolhoza da preduzme odgovarajuće mere“, piše u još jednom izveštaju Udaljcova.
On se 1990. godine žalio još i na Konšenkovu, koja je radila u telarniku, da nekoliko dana nije dolazila na posao zbog pijanstva.
Kolhoz u kome je radilo skoro 400 zaposlenih, počeo je da se raspada 1990. godine.
„Seno ne dovoze redovno… Ima i dana kada nema dovoljno sena za telad… Zato ne dobijaju na kilaži i dešava se da uginu“ – navedeno je u tužbi iz 1992. godine.
„Na farmi je odmrznuta cev kojom stiže voda u štalu za krave. Zbog zamrzavanja je uginulo šest teladi“ – zabeležio je predradnik Krupnik u decembru 1991. godine.
Zbog svega toga imanje je podeljeno na parcele, a od 2000. do 2009. godine poslednji direktor kolhoza, Jevgenjij Fokin, dao je u najam nekoliko hiljada hektara preduzetnicima iz Kine.
„Mi smo predali parcele Fokinu, smatrali smo da je bolje da zemlja ostane u okviru kolhoza. On je sve napustio, dao je zemlju Kinezima, a mi smo ostali bez ičega“, kaže lokalka Tatjana Ivanovna.
„Normalno. Kao i inače. Tu su se muvali“ – tako je sam Fokin odgovorio na pitanje kako su se Kinezi pojavili u selu Maksimovka.
Vlasnik kompanije „Majak“, koja obrađuje zemlju u okolini sela Maksimovka, Džang Enđui, nije odgovorio na pitanja BBC-ja.
Proizvodne kapacitete kineskog preduzeća čini desetak traktora i kombajna ograđenih metalnom ogradom. Van ograde radnici izlaze samo po namirnice.
Koliko ima takvih Maksimovki na ruskom Dalekom istoku, u Dalekoistočnom federalnom krugu?
Da bi odgovorili na ovo pitanje dopisnici BBC-ja proučili su više od 20.000 izvoda iz ruskog katastra za poljoprivredna imanja u pet regiona koji se graniče sa Kinom: Zabajkalskoj, Habarovskoj i Primorskoj pokrajini, kao i u Amurskoj i Jevrejskoj autonomnoj oblasti.
„Mi imamo malo zemlje, a mnogo ljudi“
Posle 1990-ih i otvaranja granica, kineski seljaci su počeli masovno da uzimaju ruske farme u najam ili da iznajmljuju zemlju od kolhoza: privlačile su ih velike parcele po niskim cenama najma, navodi Amerikanka Đai Džou, u istraživanju posvećenom prisustvu Kineza u poljoprivredi Dalekoistočnog federalnog kruga.
„Mi imamo zemlje i mnogo ljudi“ – tako je objasnio motive za rad u Rusiji upravnik kineskog gazdinstva u jednoj pograničnoj oblasti. Glavna poljoprivredna kultura bila je i ostala soja.
U 2000-tim neformalna poljoprivredna udruženja zamenile su kineske kompanije, seća se direktor Udruženja poljoprivrednika Jevrejske autonomne oblasti, Aleksandar Larik.
Upravo je u to vreme u Rusiji je donet paket zakona koji reguliše rad stranih poljoprivrednika: stranci mogu samo da iznajmljuju poljoprivredna zemljišta.
Naročito aktivno, preduzetnici iz NR Kine krenuli su da ulažu u poljoprivredu dalekoistočne Rusije posle krize 2008. godine, kaže direktor kineske firme iz Primorske pokrajine: „Nastala je panika, tražili su gde da ulože novac“.
Zvanični izveštaj
„Nije u našoj nadležnosti“ – tim rečima je Aleksandar Kozlov, ministar za razvoj Dalekoistočnog federalnog kruga i Arktičkog regiona, reagovao na zahtev BBC-ja da dostavi aktuelne podatke o obimu parcela iznajmljenih Kinezima.
- Jehovini svedoci u Rusiji tvrde da ih država muči
- Šaman marširao tri hiljade kilometara da bi se suprotstavio Putinu
Kako kaže, ako se „uzme zvanični izveštaj, mali procenat kineskih kompanija radi na poljoprivrednim parcelama u Rusiji“.
Ipak, prema podacima Državnog katastra, u ovom trenutku kompanije i fizička lica povezana sa Kinom, iznajmljuju ili imaju u vlasništvu najmanje 350.000 parcelisanih hektara u oblasti dalekoistočne Rusije.
Da li je to mnogo ili malo? Prema podacima Državne službe za statistiku, površina pod usevima u pet pograničnih oblasti, obuhvatala je 2018. godine 2,2 miliona hektara. Dakle, kada se uzme u obzir ukupno korišćeno zemljište, Kinezi poseduju oko 16%.
Analiza BBC-ja pokazala je da kineska gazdinstva obuhvataju 40% oblasti ruskog Dalekog istoka. Jevrejska autonomna oblast je vodeća po broju Kineza. U Lenjinskom okrugu Kinezi uzimaju u najam oko 62.000 hektara. Da bi se stekla prava slika, prema podacima Državne službe za statistiku, u ovoj oblasti je 2018. godine pod usevima bilo 81.000 hektara.
Ovo su samo zvanični podaci. Čak i vlasti priznaju da u većini slučajeva Kinezi ne registruju posede na sebe.
Na primer, u Jevrejskoj autonomnoj oblasti, u 20% slučajeva došljaci iz Kine obrađuju zemljište koje je u Državnom katastru zavedeno na ruske državljane, rekao je za BBC guverner oblasti, Aleksandar Levintal.
„Imamo više od deset takvih fiktivnih domaćinstava“, potvrđuje zemljoradnik iz Smidovičkog okruga Jevrejske autonomne oblasti, Anatolij Iljuško. Postoji još jedna varijanta nezvaničnog iznajmljivanja zemljišta, a to je brak sa ruskim državljanima, navodi predsednik Udruženja zemljoradnika u ovom regionu, Aleksandar Larik.
Iz svega proizilazi zaključak da realni udeo kineskih imanja treba procenjivati odokativno.
„Praktično sva zemlja koja je pripadala sovhozima, data je Kinezima“ – kaže Larik.
Prema njegovom mišljenju, došljaci iz Kine kontrolišu od 65 do 70 odsto obradivog zemljišta u Jevrejskoj autonomnoj oblasti, dok guverner oblasti Levintal tvrdi da se radi o 56 odsto.
U Amurskoj oblasti, prema procenama zemljoradnika iz Blagovešenskog okruga, Jevgenija Sokolovskog, Kinezi zauzimaju četvrtinu ukupnog tržišta. Velike ruske poljoprivredne kompanije pokrivaju oko 50 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje.
Podaci iz Katastra, kako je objasnila Ruska služba BBC-ju, prikazuju u potpunosti realnost – u okruzima u kojima je visok procenat kineskih poljoprivrednika oni predstavljaju značajnu ekonomsku, pa čak i socijalnu snagu.
„Dima Kinez“
U Birobidžanskom okrugu Jevrejske autonomne oblasti došljaci iz Kine poseduju skoro 11.000 hektara (radi poređenja: prema podacima Državne službe za statistiku, pod usevima je 2018. godine bilo 24.000 hektara).
Jedan od najpoznatijih poljoprivrednika ovde je Dima Kinez, znaju ga svi koji se bave poljoprivredom južno od Birobidžana.
Dima živi u selu prozaičnog naziva „Iskusna Poljana“. Da mu posao dobro ide jasno je još dok se prilazi naselju, jer se njegova velika kuća sa crvenim krovom vidi sa puta.
Dimino pravo ime je Sin Ce, ali na ruskom Dalekom istoku Kinezi sebi često daju ruska imena.
Dima je došao u Rusiju 1990-tih, kod ujaka. U Kini se školovao za metalurga, ali je na kraju postao poljoprivrednik – kupio je u Iskusnom Polju farmu svinja, uzeo u najam više od 2.500 hektara na kojima gaji soju. Na njegovom imanju radi desetak Rusa i petnaestak Kineza.
Dima Kinez se oženio lokalnom poljoprivrednicom, razveo se i ponovo oženio, ovog puta, kako kaže, „gradskom devojkom“.
Nije pokušavao da dobije rusko državljanstvo – umesto toga stalno produžava boravišnu dozvolu. Međutim, ipak aktivno učestvuje u životu regiona: kupuje poklone za dečije vrtiće, zimi šalje traktore da čiste prilaze u udaljenim selima.
„U gradu, kada se bave sportom ljudi, oni skupljati pare“ – na lošem ruskom priča Dima o finansijskoj podršci u vreme praznika.
Dima-Kinez je jedan od retkih primera integracije kineskog poljoprivrednika u život ruskog Dalekog istoka. Većina poljoprivrednih gazdinstava koja su osnovale pridošlice iz Kine predstavljaju prava utvrđenja posred ruskih sela.
Kineska utvrđenja
Selo Babstovo nalazi se na jugu Jevrejske autonomne oblasti. Na pola sata vožnje odatle, po lošem asfaltnom putu koji mestimično presecaju zemljani delovi, protiče reka Amur. To je granica sa Kinom.
U Babstovu se nalazi pogranična motorizovana streljačka jedinica, a u njenoj blizini smestilo se kinesko poljoprivredno gazdinstvo miroljubivog naziv „Prijateljstvo“.
Proizvodna baza „Prijateljstvo“ okružena je visokom ogradom, a pored kapije se viori crvena zastava.
Kapija nije zaključana, unutra je lenji pas i striji Kinez, čuvar, koji se predstavio kao Jura. Ruski ne zna, zna samo reč „vala“, koju ponavlja na svakih trideset sekundi, s osmehom koji razoružava.
Na sve molbe odgovara isto, pruža zgužvani listić sa brojevima telefona i ponavlja ime „Jana“. To je rusko ime vlasnice firme. Sada je ona u Kini i ne može da se dobije na telefon.
U susednim selima Ungun i Gornoe sada se nalazi po tri kineska poljoprivredna gazdinstva. Sva liče jedno na drugo: visoka ograda, brdo ruskih i kineskih poljoprivrednih mašina, čuvar koji ne govori ruski.
Na kapiji firme „Jevrejski zemljoposednik“, u selu Ungun, nalaze se brojevi telefona prevodilaca i imena napisana kineskim karakterima. Firma „Baocun“, u tom istom Ungunu, pripada glavnom menadžmentu goshozov provincije Hejluncen. Njeni vlasnici su okačili tablu sa natpisom „Centar za pružanje poljoprivrednih usluga“ na ruskom i kineskom.
Kineski radnici ne žive na imanjima stalno, već ih dovoze u vreme izvođenja odeđenih radova, uključujući setvu i berbu.
Van granica firme-utvrđenja izlaze samo u dva slučaja – da idu na rad u polju, ili da kupe namirnice u prodavnici.
„Kako kupuju? Pokažu prstom – priča prodavačica u radnji iz jednog takvog sela. Mnogo vole mlečne proizvode i bombone, a od alkohola samo pivo, koje retko kupuju“.
Vikendom ili u vreme kada nema posla, na primer zbog poplava, kineski radnici odlaze u svoju zemlju. Ne pokušavaju da se upoznaju sa lokalnim devojkama, uverava nas prevodilac firme „Sinjda“ iz sela Dimitrovo, ne znaju jezik.
Kinezi više vole da glavne poslove daju svojim zemljacima, dok Ruse uzimaju za pomoćne radove, kaže predsednik Udruženja poljoprivrednika Jevrejske autonomne oblasti, Aleksandar Larik.
„Da, Kinezi će pre da uzmu svoje“ – potvrđuje guverner oblasti, Aleksandar Levintal. On to objašnjava jezičkom barijerom i željom da se prate sopstvene tehnologije.
„Lokalce angažuju za sezonske radove. Završili su setvu i to je to. Sada sede kod kuće do žetve: ako ih pozovu, pozovu ih, ako ne, nikom ništa“ – kaže Igor, stanovnok Maksimovki.
Malo plaćaju (1.000 rubalja po danu), a radi se po dvanaest sati i više, žali se Sergej, žitelj sela Sivakova iz Primorske pokrajine. U drugim selima plata Kineza dostiže i 2.000 rubalja na dan, plus besplatna hrana, pričaju stanovnici.
Neki žitelji dalekoistočne Rusije govore da je plata za selo dobra.
„Samo su ljudi lenji. Još kažu: ‘Ja sam patriota, neću da radim za Kineze'“ – navodi Sivakovki.
„Ima da umre, ali će da završi posao“
Rukovodioci kineskih firmi tvrde da bi rado zaposlili više ruskih radnika, pre nego nekog drugog. Glavni problem je, ako je verovati izveštajima iz napuštenog arhiva, isti onaj, koji je pokosio maksimovski kolhoz – alkohol.
„Kinezi ne piju i nemaju gde da pobegnu: oni nisu došli kod nas na sezonski rad. Naš građanin ode na nedelju dana, sa suzama u očima traži novac i ode da se napija i da banči. Mašine stoje u poljima i kvare se“ – kaže upravnica poljoprivrednog gazdinstva iz Amurske oblasti, koja je udata za Kineza.
Upravnik još jedne kineske firme u Jevrejskoj autonomnoj oblasti navodi da zbog zavisnosti Rusa od alkohola moraju da im ispaćuju platu samo jednom mesečno.
Kinezi su „sto puta bolji od nas“ kao radnici, uverava nas Anatolij Iljuško iz Voločaevki (Jevrejska autonomna oblast).
„Kinez ima da umre, ali će posao da završi. Upravnik je doveden do nivoa boga“ – tvrdi Iljuško. ,,Po mom mišljenju nisu krivi Rusi što su postali takvi: to je posledica rada u kolhozima i sovhozima, gde seljaci nisu bili zainteresovani za povećanje produktivnosti“.
Sam Iljuško unajmljuje kako Ruse, tako i Kineze. Prema zakonu Jevrejske autonomne oblasti on može da unajmi i građane susednih zemalja za poljoprivredne radove, dok je u Amurskoj oblasti već mnogo godina na snazi „nulta kvota“ – zvanično ne smeju da se unajmljuju stranci za rad u polju.
Međutim, kineski preduzetnici nalaze rupe u zakonu, na primer dovode sunarodnike pod izgovorom visokokvalifikovane radne snage, priča predsednik regionalne kancelarije „Podrška Rusije“, Boris Belobaradov.
Deo seljaka radi potpuno ilegalno. Poljoprivrednik Sokolovski iz Amurske oblasti, koji je bio jedan od onih koji se svojevremeno borio za „nultu kvotu“, veruje da na poljima u regionu ukupno radi oko 1.000 nelegalnih radnika iz Kine. Povremeno ih uhapsi lokalna policija.
Na kraju je i sam Sokolovski direktno stradao – pretrpeo je štetu zbog zabrane („nulta kvota“). Deo staklenika, u kojima je ranije gajio paradajz, sada je napušten.
„Koliko je zapravo onih koji žele da rade u stakleniku, gde je preko dana temperatura iznad 40 stepeni, a ujutru i uveče ima komaraca i mušica?“ – postavlja on retoričko pitanje.
U Jevrejskoj autonomnoj oblasti radi oko 2.000 seljaka iz Kine, smatra guverner regiona Aleksandar Levintal. On je za to da se smanji kvota radnika iz Kine, ali ne i da se njihov broj svede na nulu. Od 2020. godine „nulta kvota“ će stupiti na snagu i u Primorskom kraju.
Bez obzira na to što većina Kineza ne zna ruski i trudi se da se ne meša sa lokalnim stanovništvom, dešavaju se konflikti.
„Rusi ne smeju da se biju“
U julu 2015. godine trojica ranije osuđivanih građana Arharinskog okruga, Amurske oblasti, krenuli su u višednevnu pijanku.
U nekom trenutku društvo je shvatilo da nemaju više hrane. Jedan od njih je predložio da pođu na obližnju farmu gde su radili Kinezi. Usput su se naoružali jednom palicom, te su trojica nesmetano ušla na teritoriju proizvodne baze pošto je kapija bila otvorena.
U bazi je bio samo čuvar koji nije govorio engleski. „Daj da jedemo“ – tako mu se obratio jedan od pridošlica i nekoliko puta zamahnuo palicom. Pošto se uplašio, gost iz Kine dao im je pakovanje kineskih vekni na paru, a zatim je društvo samostalno pretražilo frižider i pronašlo smrznuto meso.
Takođe su kao trofeje poneli 60 jaja i flaše maslinovog ulja, navodi se u sudskoj presudi. Sve to vreme Kinez je nešto vikao, ali ga pljačkaši, kako su časno priznali na sudu, ništa nisu razumeli.
Pošto je pokupila hranu, trojka je napustila bazu i nastavila pir. Posle nekoliko dana dvojica od njih su prolazili pored kineske farme na motociklu. Rešili su da ponove podvig, ali im je ovoga puta cilj bio akumulator za traktor.
Pošto su prošli kroz bočnu kapiju počeli su da odvrću žicu koja je držala akumulator. U tom trenutku iz kuće je izleteo Kinez sa sekirom u rukama i počeo nešto da viče. Kao odgovor na to jedan od nezvanih gostiju počeo je da maše palicom.
Pošto je sekira delovala kao oružje jače od palice, pljačkaši su se povukli.
O tome, da su se lokalci navadili da pljačkaju imanje, čuvar je obavestio prevodioca Andreja, državnjaniina NR Kine, koji se tada nalazio u Kini. Andrej je pozvao vlasnika imanja, Rusa, a ovaj se obratio policiji. Kinez je iskaz davao preko telefona. Pričao je Andreju, a zatim je on prevodio njegove reči policajcu.
Na kraju su tri seoska razbojnika poslati u zatvor, osuđeni su na kazne od pet do devet godina.
Konflikte između stanovnika kineskih farmi i lokalnih stanovnika ne rešava uvek policija.
„Kod nas su se Rusi napili i krenuli da traže od Kineza votku. Kinezi su se zaključali i ne daju. Sledeći put su ukrali mehaničku sejalicu sa traktora, a Kinez ne može da prijavi policiji“, kaže poljoprivrednik Vitalij iz pograničnog sela Ruska Poljana (Jevrejska autonomna oblast).
Agronom sa kineskog gazdinstva „Majak“ iz Maksimovke, Tatjana, priznaje da Rusi umeju da „vređaju“ i „provociraju“ Kineze.
„Naš može da ga ‘pljusne’. Ja mu kažem ‘Vrati mu, šta stojiš?!’ A on odgovara ‘Rus ne sme da se bije'“, svedoči Tatjana.
Međutim, većina stanovnika tri regiona ruskog Dalekog istoka sa kojima su razgovarali dopisnici BBC-ja, uveravaju da se slične svađe sa kineskim radnicima retko dešavaju.
„Ma kakvi konflikti? Kinezi nigde ne idu, samo rade, dan i noć“, tvrdi žitelj Maksimovke Igor.
„Sada više nema sukoba, ljudi su se navikli na Kineze“, saglasan je komercijalni direktor kineske kompanije „Zeleno polje“, Vladislav Burdinski.
„Pa, šta ako su oni stranci?“
Do pre samo nekoliko godina selo Dimitrovo u Jevrejskoj autonomnoj oblasti se gasilo – u njemu je ostalo samo šest stanovnika, a zemljani put koji je vodio do sela nije bio za upotrebu.
Lokalni zemljoradnik Aleksandar Somov, u prošlosti radnik na naftnoj platformi na Sahalinu, pozvao je na svoju zemlju Kineze. Oni su zasadili 3.000 hektara soje, zakrpili put, zamenili ulično rasavetu i čak su postavili autobusku stanicu: tada je u selu ostao samo jedan školarac po koga je svakodnevno dolazio autobus.
Te 2018. godine selo Dimitrovo sakriveno među poljima i brdima se proslavilo u celoj Kini: državna informativna agencija „Sinhua“ napravila je reportažu o tome kako su kineski preduzetnici vratili u život rusko selo.
Ali, čak i u Dimitrovu koje je moglo da nestane sa karte, ima nezadovoljnih.
„Napravili su dobre puteve do svojih polja. A glavni put koji vodi do sela je glinena kaljuga. A šta će mi svetlo? Oni tu žive i za sebe su svetlo i napravili“, žali se penzioner Ivanič.
Pritom su Kinezi, njegove komšije, kupili napuštenu brvnaru u koju smeštaju radnike. Ali oni ne komuniciraju sa njim.
„Odlaze u sedam ujutru, a vraćaju se po mraku. Niti ja vidim njih, niti oni mene“, priča Ivanič.
Ostali stanovnici Dimitrova odnose se prema došljacima sa velikom blagonaklonošću. Ivaničev komšija, Aleksandar, seća se da su Kinezi kod njega dolazili čak u goste.
„Donesu pivo, popijemo po koju, daš im malo jaja, meda“, priča on.
U drugim selima i zaseocima koje je posetila ekipa BBC-ja takođe ima razmimoilaženja u mišljenjima, ali preovladava neutralno mišljenje.
„Oni ne diraju nas, mi ne diramo njih“, kaže penzionerka Ana iz Maksimovke, Amurska oblast.
„Naravno da je loše što oni poseduju ruske parcele. Ja ne idem da radim kod njih. Zašto? Zato što sam ja Rus“, poručuje njen zemljak Sergej, pušeći kraj ograde.
„Pa, šta ako su oni stranci? Pomažu mi, daju mi hranu za živinu, ogradu su podigli“, svedoči Irina Dmitrevna iz Unguna. Njena kuća se nalazi baš preko puta kineske farme.
Te 1994, tri godine posle otvaranja granica, centar za proučavanje javnog mnjenja, sa Instituta za istoriju dalekog istoka Ruske akademije nauka, sproveo je istraživanje stavova lokalnog stanovništva prema Kinezima.
Samo je pet odsto ispitanika iznelo pozitivno mišljenje o boravku Kineza u Rusiji.
Trećina je iskreno izrazila negativna osećanja, a polovina je rekla da odobrava njihovo prisustvo samo kao radnu snagu.
Naučnici su 2003. godine ponovili ovo ispitivanje. Deset godina burnog razvoja ekonomskih i kulturnih veza nije poljuljalo negativan odnos stanovnika ruskog Dalekog istoka: čak je svaki četvrti ispitanik tada priznao da se njegov odnos prema Kinezima pogoršao. Samo 15 odsto ispitanika iznelo je pozitivno mišljenje.
Ipak, posle petnaest godina, Rusi su postali tolerantniji prema Kinezima. Te podatke je pokazalo istraživanje koje je centar sproveo 2017. godine.
Tom prilikom trećina (37 odsto) stanovnika ruskog Dalekog istoka smatra da strategija Kine prema Rusiji može da se smatra ekspanzijom. Skoro polovina veruje da Kina ugrožava teritorijalnu celinu Rusije, a druga trećina da ugrožava njen ekonomski razvoj.
Bankroti kineskih kompanija
Selo Sivakovka nalazi se 200 kilometara na sever od Vladivostoka. Pored njega je jezero Hanka koje Rusija deli sa Kinom, okruženo je brdima i pirinčanim poljima.
Duž polja, po putu koji je sprala kiša, ide traktor bez kabine sa visoko uzdignutim auspuhom, koji je sproveden bukvalno od peći. Kako se približava, vidi se da je za volanom Kinez.
Videvši dopisnika BBC-ja radnik silazi sa traktora, ali razgovor nije moguć. On ne razume ni reč ruskog. Kinez prijateljski stiska ruku pred kamerom, pali svoj stari traktor i nastavlja dalje.
Harolska oblast u kojoj se nalazi selo Sivakovka je centar za uzgajanje pirinča u Primorskoj pokrajini. Polje na kome se uzgaja pirinač presečen je magistralnim vodenim kanalom, a voda je u nadležnosti FGBU Primmeliovodohoz(Državna institucija za upravljanje melioracijom zemljišta i vodosnabdevanja Primorske i Habarovske oblasti).
Međutim, sistem za melioraciju kojim se voda iz kanala dovodi u pirinčana polja ne pripada državi, već južnokorejskoj grupi „Agro sangseng“.
Nekada je taj sistem bio u vlasništvu lokalnog kolhoza, ali su je potom otkupili Korejci, rekao je za BBC upravnik jedne od ćerki firmi „Agro sangseng“.
Osim Harolske oblasti Korejci kontrolišu i kanale za navodnjavanje u još tri okruga Primorja. Istina je da oni sami trenutno pirinač praktično ne uzgajaju, već su zemlju dali u zakup kineskim kompanijama.
Međutim, oni ne posluju baš najbolje, rekao je za BBC direktor jedne kineske kompanije za uzgajanje pirinča. Prema njegovim rečima, samo u Sivakovki je propalo pet poljoprivrednih kompanija koje su osnovali Kinezi.
Na ivici bankrota je i kompanija za uzgajanje pirinča „Saturn“ iz susednog Hankajskog okruga, koja je delimično u vlasništvu investitora iz Kine.
„Sam sistem za melioraciju nije obnavljan još od sovjetskih vremena, potrebna su velika ulaganja. Investitor se nije povukao“, rekao je direktor kompanije „Saturn“, Vladimir Šek.
Uprkos bankrotu kineskih biznismena, mnogi ruski poljoprivrednici su ubeđeni da je njihovim kolegama lakše da žive u Rusiji. Pre svega zahvaljujući podršci kineske vlade.
Na primer, Aljona Karipova, poljoprivrednica iz Valdgejma (Jevrejska autonomna oblast), uzela je u Rusiji za kupovinu kombajna kredit sa 13 odsto kamate, dok, ona smatra, Kinezi u svojoj zemlji mogu da dobiju kredit sa kamatnom stopom od dva odsto ili beskamatni kredit.
Ranije su zaista postojali programi za osvajanje obradive zemlje van Kine, koji su nudili povoljne kredite, potvrdio je komercijalni direktor kineske kompanije „Zeleno polje“, Vladislav Burdinski. Ali više nema podrške od vlade NR Kine, uverava on.
Još jedan razlog zbog koga kineska gazdinstva opstaju je „podrška“ ruskih činovnika.
„Kinezi za svakog činovnika otkače po dva-tri kamiona soje. Meni je bilo komplikovano da završim dokumentaciju, a dokumenta za Kineze završavaju devojke, trče u poresku službu i protivpožarnu zaštitu“, navodi Anatolij Iljuško iz Jevrejske autonomne oblasti.
U toj regiji „posebni odnosi“ između kineskih preduzimača i lokalne vlasti su postali predmet krivičnog postupka. Tako je 2018. godine zamenik predsednika Leljinskog okruga, Dmitrij Lukaševič, bio osuđen na godinu dana društveno-korisnog rada, zato što je kineskoj kompaniji za uzgajanje soje dao na korišćenje zemlju prirodnog rezervata.
„Sada je na nas usmerena posebna pažnja, postali su strožiji“, negira sve optužbe u vezi sa „posebnim odnosima“ rukovodilac kineske firme iz Amurske oblasti.
Na primer, 2018. godine Rosselьhoznadzor – služba za veterinarski i fitosanitarni nadzor – sprovela je neplanirane provere poljoprivrednih kompanija sa učešćem kineskog kapitala po nalogu vicepremijera Alekseja Gordejeva.
Treća stvar zbog koje se ruske kolege žale na Kineze u poljoprivredi, jeste korišćenje nedozvoljenih herbicida koji uništavaju korov i daju visoke prinose.
„Navodno koriste iste herbicide kao i ja, ali kod njih oni uništavaju korov, a ne i kod mene. Video sam da Kinezi imaju nekakve tubice, pitao sam šta im je to, a oni to skrivaju“, tvrdi Vitalij Kejvan iz sela Ruska Poljana (Jevrejska autonomna oblast).
„Uporedo su koristili takve herbicide, od kojih se razvijala mahovina tipa plesni. A soja je postala minijaturna“, navodi Aleksej Iljuško.
U razgovor se umešao i njegov sin Ivan koji ogorčeno dodaje da i ruski poljoprivrednici takođe sipaju šta im padne pod ruku, samo da dobiju maksimalan prinos.
„Neka Kinezi idu u Ajovu“
Bez obzira na sve kontradiktornosti, kineske kompanije su kao i ranije spremne da ulažu novac u poljoprivredu ruskog Dalekog istoka, a vlada NR Kine je spremna da ih podrži, potvrdio je za BBC generalni sekretar Kineske asocijacije za razvoj preduzeća u inostranstvu, He Čenvej.
„Ovde su dobri i povoljni uslovi, poštuje se ekologija, nema GMO u proizvodnji“, nabraja on prednosti ruskog Dalekog istoka u kuloarima Istočnog ekonomskog foruma, koji je održan početkom septembra u Vladivostoku.
Površina obradivog zemljišta, koja ima potencijal da se koristi, dostiže tri miliona hektara, rekao je za BBC na forumu predsednik državnog Fonda za razvoj Dalekog istoka, Aleksej Čekunkov.
On je ubeđen da i u Kini shvataju da uz njihovu pomoć mogu da reše pitanje bezbednosti hrane.
Čekunov priznaje da na ruskom Dalekom istoku postoji „određena alergija“ na kineske investicije u poljoprivredi. Ali one su, po njegovom mišljenju, povezane sa time, što su ranije u region dolazile male kompanije koje su poslovale nezakonito.
Sada se pojavljuju krupniji igrači, kao što je na primer kompanija Legend Holdings, koja upravlja poznatim proizvođačem elektronskih uređaja Lenovo. Njena ćerka firma „Legendagro holding“ osvaja tržište uzgoja pirinča u istoj toj Harolskoj oblasti, u kojoj su ranije bankrotirale druge kineske kompanije.
Direktor fonda veruje da će se „civilizovane“ kineske kompanije, koje sarađuju sa ruskim igračima i stvaraju radna mesta ljudima sa ruskog Dalekog istoka, „savršeno uklopiti u našu sredinu“.
A mala preduzeća „neka idu kući ili u Ameriku, u Ajovu“, kaže Čekunkov.
Mnogi lokalci smatraju da će zemljište na Dalekom istoku Rusije, bez kineskih investitora, propadati.
„Nema ko da radi. Ako odu Kinezi, sve će da zaraste u korov kao pre i da propadne“, ubeđena je žena iz lokalka koja se nalazi na visokoj poziciji u jednoj od firmi.
A zatim, kada smo isključili kameru, rekla nam je poverljivo: „Vi mislite da ja volim da radim za Kineze? Mi se ne razumemo, njihov mentalitet je potpuno drugačiji“.
***
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
