Portret vojvode Živojina Mišića, markantnog oficira ozbiljnog izraza u svečanoj uniformi čija prsa krase najviša domaća i strana odlikovanja, uokviren je maslinastozelenim ramom krutih vojnih pravila i hijerarhije, baš kao i on sam.
Ovako bi mogao da izgleda opis jednog od najznačajnijih srpskih vojskovođa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata na osnovu nedavno objavljene psihobiografije Čovek po meri šinjela Aleksandra Misojčića.
Ime knjige nije nimalo slučajno jer je vojska Mišiću bila zamena za porodicu, objašnjava psihijatar, psihoterapeut i, od nedavno, pisac.
„Živojin Mišić jeste bio tipični predstavnik sopstvenog kraja i naroda vremena u kom je živeo, takav je bio i vojnik.
„On je zapravo sve vreme bio oficir narodne vojske i postao narodni vojvoda“, kaže Misojčić za BBC na srpskom.
Vojvoda je i titula, ne samo vojni čin, koji se daje za izuzetne zasluge pojedincima.
- Vojvoda Živojin Mišić – „ko ne zna za strah, taj ide napred“
- Psihobiografija najmoćnijeg srpskog srednjevekovnog vladara – kakav je u duši bio Dušan Silni
- Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
Karakter za rat, više nego za mir
Iako je bio zahtevan i strog, vojnici su ga zvali Žuća, što govori o stepenu bliskosti koju su prema njemu osećali, ocenjuje Misojčić.
„Vojska koju je on vodio nije bila vojska plaćenika, nego njegovi zemljaci iz okolnih sela.
„On je znao kako oni razmišljaju, šta ih muči, mogao je da ih razume na pravi način, baš zato što je iznikao iz istog podneblja“, kaže.
Imao je „karakter čoveka za rat, ne čoveka za mir“, sa crtama koje se dosta poklapaju sa osobinama takozvanog „idealnog vojnika“.
„Nije Mišić bio neko ko je u svakom trenutku bespogovorno slušao, ali ta njegova intuitivnost, lucidnost pomešana sa lojalnošću i osećajem pripadnosti, uz solidarnost mogu da budu neki od pokazatelja kakav je bio njegov karakter“, kaže.
Na te crte ličnosti se nije blagonaklono gledalo u mirnodopskim uslovima, dodaje Misojčić.
Mišić je bio žrtva spletkarenja i karijerizma i zbog političkih previranja je tri puta bio udaljen iz službe i tri puta vraćan.
„Nekako redovno su ga se sećali kad je dolazilo vreme rata.
„Pokazivao je dozu autonomije i sistema vrednosti od kojih nije hteo da odustane, po bilo koju cenu, a upornost i istrajnost ga je dovodila u veoma teške, pre svega materijalne situacije“, kaže Misojčić.
Porodica u funkciji karijere
Zbog njegovih strogih načela, prava porodica je često trpela.
Sa suprugom Lujzom imao je tri sina i tri ćerke.
Da bi imao da isplati ćerkin miraz, prodao je kuću u centru Beograda i oficirskog konja.
„Očekivao je da se celog života porodica usmeri na njegovu karijeru i oni su svi bili u funkciji toga, nosili i dobro i zlo, a to nije bilo lako.
„Deluje da ga hvalimo, ali zamislite da živite s takvim čovekom“, kaže Misojčić.
Mišićeva izabranica Lujza je bila Nemica, ćerka preduzimača, iz bogate porodice.
U to vreme nije bilo retko da se konjički oficiri žene sa imućnijim devojkama.
Upoznali su se na balu kada joj je, prema svedočenjima, Mišić prišao preko čitave sale i zamolio za ples, što Misojčić u šali naziva „bitkom na juriš“.
Njihov brak bojila je „ljubav patrijarhalnog tipa“.
„Nisam stekao da utisak da je ona ikad osporavala bilo koju odluku supruga, ali recimo da je možda mogla“, kaže Misojčić kroz osmeh.
„Iz pozicije savremene žene, možda bi se očekivala veća fleksibilnost.“
Za razliku od srednjevekovnog srpskog cara Dušana, o čijoj je psihobiografiji Misojčić pisao, Mišić nije samo glava porodice koja donosi odluke, već i zaštitnik.
„Porodica koju su predstavljali Dušan i Jelena, daleko je više ličila na savremenu porodicu, nego Mišićeva.
„Carica se dosta pitala na dvoru, Dušan je bio pod njenim velikim uticajem, a s druge strane, vojvoda je predstavnik prave patrijarhalne porodice kako je danas zamišljamo“, kaže.
- Zaboravljeni vojnik na zaboravljenom frontu
- Tamo daleko – na grčkom ostrvu Krf – srpskoj vojsci je jedini bio put
- Košmari srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu
Psihobiografija – seanse bez klijenta
Misojčić. psihijatar koji je zanat pekao radeći u Institutu za mentalno zdravlje, pisao je knjigu na osnovu Mišićevih memoara Moje uspomene i različite istorijske građe, odakle je stvarao mozaik vojvodine ličnosti.
Memoari su „za psihobiografa dragoceno izvorište, da neko priča u smiraj života na bolesničkoj postelji, svodi račune i piše po sećanju.“
„Kao da vam je ušao u sobu i direktno priča“, opisuje psihijatar u ordinaciji gde inače razgovara sa klijentima.
Misojčić se nije plašio da će iz ličnih zapisa dobiti romantizovane detalje biografije, jer i živi sagovornici nekad sebi daju veći značaj pred terapeutom.
„Nije to mnogo drugačije nego neko ko priča uživo.
„Terapeut posmatra na isti način tog čoveka, samo nema potpitanja i otežano je jer ne dođe u zakazano vreme i pokuca na vrata“, opisuje uz osmeh proces pisanja.
Kao i tokom redovnih seansi, psihijatru je, kao i piscu, posao da kod ličnosti „juri odnos s majkom, ocem, sinovima i ženom, kakav mu je sistem vrednosti, šta su mu životni ciljevi“.
Ipak, ovaj žanr nema ambicioznost da postane naučna građa, već daje samo jedan od mogućih prikaza nečijeg psihološkog profila, ograđuje se u knjizi Misojčić.
Verovatno prvu psihobiografiju napisao je osnivač psihonalize Sigmund Frojd o renesansnom geniju Leonardu da Vinčiju.
Ova, kao i kasnije napisana psihobiografija Vudroa Vilsona, kritikovane su kao nepotpune, pre svega zbog predrasuda samih autora na naučnu objektivnost.
Ipak, psihobiografija Erika Eriksona o indijskom lideru Mahatmi Gandiju dobila je Pulicerovu nagradu.
U Srbiji je knjige ovog žanra pisao psihijatar Vladimir Adamović o izumitelju Nikoli Tesli, slikaru Savi Šumanoviću i piscu Milošu Crnjanskom, ali i o trojici lidera sredine 20. veka – Staljinu, Titu i Hitleru.
Detinjstvo i odnos sa majkom
Mišić nije mnogo govorio o emocijama, kaže Misojčić, pa čak ni kad je izlazio iz ratova ili bio u besparici, što otežava stvaranje skice o ličnosti.
Jedna od retkih scena je opis kada Živojin, posle završena četiri razreda osnovne škole, iz rodnog sela Struganik sa 13 godina odlazi na školovanje u Kragujevac.
Dok napušta rodni kraj, jašući na kobili Singulji, majka ga ispraća.
„Do Kragujevca nije progovorio ni reč.
„I na više mesta se, čak, ne libi da kaže da ga je majka zvala `bubice`, to je dragoceno“, kaže Misojčić.
Kada opisuje taj rastanak, Misojčić crta portret svih majki koje već generacijama, uz hranu i tegle, šalju i ljubav deci za put.
„Majke… ušeprtljaju se, kao nešto važno zaboravljaju, u kuću se po sitnice vraćaju. Užurbane, a rastanak razvlače. Guraju u pune torbe, još koji minut da dobiju.
„Džem od šljiva, flaša rakije i komad slanine, najbolje prošarane. Na jaja da pripazi, domaća. I meda da ima, majka spakovala. Svako jutro, kašika. Da ne zaboravi.
„S ocem lako. On ono malo čuvanog novca zgužva pa u džep tutne.„
Deca koja rano odu od kuće idealizuju zavičaj, jer su „rano otišli da se razočaraju“ i to je kod Mišića vrlo izraženo, kaže psihijatar.
Gubitak svakodnevnog kontakta s porodicom, kao i osećaja doma, može ostati duboko urezan i obojiti jezgro ličnosti prerano otišle dece.
„Teško je ovima što odlaze, oni plaču što se rastaju sa majkom, ali ovima koji ostaju je nabaždareno dokle mogu stići“, primećuje Misojčić.
U tadašnjoj srpskoj prestonici Kragujevcu, Živojina dočekuju gradska deca, koja ga, iako ima opanke građanke, zadirkuju zbog toga kako je obučen i kako priča.
Jednog debeljka je oborio u prašinu i izudarao, „onako po seljački“, i više ga nisu zadirkivali, zabeleženo je.
Bio je to početak Mišićeve sudbine da se „bije s jačima“, što će ga pratiti i u svim potonjim ratovima, primećuje Misojčić.
Kao dobar đak završava i šest godina gimnazije, a zatim upisuje Vojnu školu artiljerijsku u Beogradu, u rangu današnje Vojne akademije.
Pronalazak novog doma u kasarni zauvek će odrediti Mišićev život.
Odnos sa ocem kroz simbol rodnog kraja
Mišić u uspomenama nigde ne pominje smrt majke, a o ocu gotovo i ne govori.
„Za Mišića je čitav kraj simbol oca, on valjevskog seljaka gleda kao oca“, opisuje Misojčić.
Prepričava scenu u kojoj pred Kolubarsku bitku, kada je nadmoćna austrougarska vojska napala srpsku u Prvom svetskom ratu, Mišić sreće starca i on mu kaže „beži, sine, nema ko da nas brani“, a on odgovori „ima, ima“.
Dok govori, i psihijatru blago zadrhti glas i odmah skrene pažnju na to.
„Vidite, to je meni emotivno, to je simbol oca i zaštitnika“, kaže Misojčić.
Upravo kao komandant srpske vojske u bici na Kolubari, Mišić je izvojevao jednu od najvećih pobeda u karijeri, a bilo ih je dosta.
Ova bitka u njegovom rodnom kraju u zapadnoj Srbiji u novembru i decembru 1914, smatra se briljantnom vojnom operacijom.
Iscrpljenu, izmučenu vojsku, već veoma demoralisanu, koja se „razvlačila u kaljugama od Drine do Kolubare“, Mišić je uspeo da izvuče u dubinu centralne Srbije, ostavljajući samo manje jedinice da se bore sa neprijateljem.
Manevrom povlačenja dobio je vreme za oporavak i kontraudar protiv daleko opremljenije i brojnije austrougarske vojske.
- Dan primirja – od albanske golgote, preko vagona u francuskoj šumi, do Natalijine ramonde
- Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
- Vojvoda Stepa Stepanović – skromni vojskovođa blistave karijere
Brecanje na kralja, delić mozaika
Mišićev citat „Ko ne zna za strah, taj ide napred“ stoji već godinama na zgradi urušenog Generalštaba u centru Beograda.
Misojčić ostavlja mogućnost da Mišić to i nije tako rekao.
Ipak, kad prođe ulicom Kneza Miloša gde je zgrada Generalštaba, seti se druge scene iz vojvodinog života koja je za njega važan delić mozaika ličnosti.
U mirnodopsko vreme, kralj Aleksandar je došao u Mišićevu kancelariju, tu negde oko Generalštaba.
Postavio mu je neko bezazleno pitanje, na koje Mišić nije znao da odgovori.
Aleksandar mu je navodno rekao: „Vi ste vojvoda, kako tako banalnu stvar ne znate?“
„Mišić se brecnuo: `Vaše visočanstvo, ako za sve ove godine ratovanja niste shvatili šta ja znam, a šta ne znam, onda je verovatno problem u vama`.
„Kralj je navodno ustao i rekao Mišiću da je nezahvalan, posle svega što je dobio, na šta mu je Mišić odgovorio `sve što sam dobio od vas, ja mogu da vratim, ono što ste vi dobili od Mišića, e to se ne vraća“, citira Misojčić.
Kralj je otišao, a Mišić je posilnom naredio da vrati državi konja Jastreba, zlatni sat s grbom i tabakeru s monogramom.
Iako su mnogi pokušavali da izglade stvar, tek je ponovni dolazak kralja rešio problem.
„To je ta Mišićeva narav. Kako ga trpeti, a još gore, kako bez njega“, kaže Misojčić.
U tome psihijatar prepoznaje i „valjevskog seljaka“.
„Stekao sam utisak da ti ljudi vole svoju nesavršenost, čak insistiraju na tome.
„Tamo seljak ostavi namerno da mu škripi kapija, ako mu neko uđe – da čuje.“
- Da li su i koliko Srbi čuli Arčibalda Rajsa
- Misterija gospođice V: Kanađanka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu
- Kako su se dve Britanke javno volele u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata
Sinovi jakih očeva
Važan deo portreta je i Mišić odnos sa decom, posebno sa sinovima.
Dok je majčinska ljubav bezuslovna, otac je „prvi susret sina sa životom“.
„Otac je sinovljev životni prvenac“, kaže psihijatar.
Proučavajući građu, stekao je utisak da su sinovi „uzeli po jednu osobenost oca“ za ključnu crtu sopstvenog identiteta.
Najstariji, Radovan, pozajmio je „kontinuitet“ kao oficir, srednji Aleksandar je izabrao „hrabrost“, a najmlađi sin Vojislav uzima „bunt“.
Radovan Mišić je bio profesor Vojne akademije i na početku Drugog svetskog rata je zajedno sa pitomcima odveden u zarobljeništvo.
Umro je posle oslobođenja u Nemačkoj, ne dočekavši povratak kući.
Aleksandar je čitavog života dokazivao hrabrost na bojnom polju, da bi život dao da spasi vođu etničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića.
Vojislav, za koga je bilo namenjeno školovanje „da ima ko da pretekne“, kako piše Misojčić, završava u partizanima, a posle u logoru za političke neistomišljenike jugoslovenskih komunističkih vlasti Goli otok.
Ipak, svi su ostali u senci oca, što je pomalo tragično.
„To je usud sinova jakih očeva, Uroš Nejaki, sin cara Dušana, to verovatno razume.
„Kaže Frojd da svako mora jednom pobediti oca, a kako da Aleksandar Mišić pobedi najvećeg vojnika kog je ovaj narod dao, kako da Uroš bude jači od jedinog cara kog smo imali, nije to lako“, poredi Misojčić.
Odatle on, kao porodični terapeut i otac dva sina, izvlači paralelu i za savremene roditelje.
„To je priča za nas očeve, da razmislimo kako se ponašamo.
„Sad je moderno pričati da razgovaramo s decom, a ja mislim da je važnije kako se ponašamo pred decom – šta ćemo reći je manje važno, oni nas gledaju“, zaključuje Misojčić.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
