Pre dva dana, moja supruga i deca skoro su poginuli.
Nalazili su se u prizemlju četvorospratnice u Kan Junisu, u Gazi, blizu bolnice u kojoj spavam u šatoru.
Trebalo je da izađu iz zgrade da bi se našli sa mnom kad je izraelski napad dronom probio gornji sprat.
Moje devetogodišnje ćerke bliznakinje istrčale su na ulici vrišteći, razdvojene od majke, koju je u glavu pogodio komad krša.
Povrede moje žene su, srećom bile lakše.
Ali su moje ćerke bile istraumirane.
- Život u Pojasu Gaze: Sve što treba da znate
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
- „O Bože, ovde su“: Masakr Hamasa zabeležen u Vocap grupi izraelskih majki
Te noći ostale su budne u suzama i morao sam da pozovem doktora da ga pitam šta možemo da uradimo da im pomognemo da spavaju.
Moja porodica sada provodi večeri nekoliko kuća dalje od zgrade koja je pogođena, ne znajući da li je bezbedna kad zaklopi oči.
Ja, moja supruga, moje ćerke i naš osamnaestogodišnji sin bili smo raseljeni četiri puta za dve nedelje otkako je započeo ovaj rat, seleći se sa mesto na mesto slušajući izraelska upozorenja na vazdušne napade, dok su nam dušeci vezani za krov naših kola.
Moje ćerke su morale da ostave za sobom sve što vole u Gaza Sitiji i upute se na jug – svoju školu, prijatelje, klub za jahanje konja, omiljenu piceriju.
Smrt i život postali su ravnopravni u Gazi.
Bombardovanje iz vazduha je konstantno.
Sve je ovo previše za mnoge odrasle osobe, a kamoli za dete: nijedno devetogodišnje dete na Zemlji ne bi smelo da prolazi kroz ovo.
Moje ćerke uporno pokušavaju da se drže za moju nogu, da me grle, da urade bilo šta samo da bi se osećale bezbedno.
Biće im potrebno mnogo vremena da se oporave i biće im potrebno mnogo podrške.
Obe stalno traže da se vrate u Gaza Siti, u relativnu normalnost.
Pre ove najnovije eskalacije, živeli smo boljim životom od 99 odsto Palestinaca.
Struja je ovde ograničena, većina voda je nečista, a izlazak iz Pojasa – čak i na kratak izlet – veoma je težak.
Postoje četrdesetogodišnjaci koji nikad nisu napustili ovaj sićušni pojas zemlje.
Ali mi smo imali sreće pa smo mogli da odemo na odmor u inostranstvo, ponekad na po mesec dana ili duže.
Ovog leta bili smo na turneji po Istanbulu, Kipru, Egiptu i Jordanu – moja deca su skoro zaplakala kad sam im rekao da moramo da se vratimo u Gazu.
U gradu Gaza smo imali veliki stan na 400 metara od plaže.
Moja supruga i ja smo često ujutro išli u šetnju po pesku.
Moj sin je studirao, a moje ćerke su išle u dobru školu – išle su na plivanje i jahale su konje.
Imaju vlastiti tablet na kom mogu da gledaju Jutjub.
Donosim im slatkiše kući sa posla i igram se sa njima uveče – ponekad zaspu u mom krevetu i ja ih prenesem u njihovu sobu u mraku.
Sada je četvrt u kojoj su odrasla moja deca napuštena i sravnjena sa zemljom bombama.
U miru, većinom noći odlazim do kuće prijatelja, gde igramo karte i pijemo kafu.
Kao porodica, trudimo se da jednom nedeljno idemo u lepe restorane, obično u piceriju ili u obližnji restoran koji sprema meso u specijalnoj zdeli. Obožavamo ga.
Sada je ta picerija u ruševinama.
Uprkos svim poteškoćama, trudimo se da se zabavljamo.
Gaza nije uvek ratna zona i kad god se ukaže neka prilika za radost, mi je prigrabimo.
Držimo se zajedno i ta veza – ljubav prema mojoj ženi, mojim ćerkama i mom sinu – pomaže mi da ostanem jak, bilo je da situacija dobra ili loša.
Čak i danas, usred ovog rata, i dalje se trudimo da pronađemo trenutke sreće kad god možemo.
Moja deca me posećuju kad radim – stavljaju na sebe moj pancir, moj šlem i smejemo se zajedno.
Uzmu moj mikrofon i pretvaraju se da su reporteri.
Ali život za njih više nikada neće biti isti.
Moje ćerke se uporno raspituju za mesta koja se sećaju od ranije, za pijacu na kojoj smo nekada kupovali.
Ona me preklinju da se vratimo. Ne shvataju da ne možemo.
Svakoga dana doktori i oni koji ostaju na severu mi govore da je uništena još jedna zgrada – još jedan put je izbušen rupama, još jedna benzinska pumpa je dignuta u vazduh.
Nakon što je njihova zgrada pogođena, obećao sam svojoj porodici da ću ih izvući iz Gaze čim se ovo završi, i odvesti negde daleko, na bezbedno.
Dovoljno su se žrtvovali.
Neposredno pre nego što smo pobegli iz Gaza Sitija i uputili se na jug sa stotinama hiljada drugih ljudi, prošetao sam se po našem stanu, uživajući u svim uspomenama koje smo moja porodica i ja napravili tamo.
Okrenuo sam se supruzi i rekao: „Dobro pogledaj ovaj predivan dom. Možda se više nikad nećemo vratiti.“
Danas sam spavao u šatoru, misleći na svoj normalni krevet, o tome kako pijem kafu kraj mora.
To su sada samo pusti snovi.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
