Upozoravamo da su u tekstu opisi i fotografije koji bi mogli da uznemire pojedine čitaoce
I dok je ukrajinska kontraofanziva u toku – sa ograničenim napredovanjem i bez odlučnih proboja – broj ljudi sa amputiranim udovima u zemlji raste neverovatnom brzinom.
Bilo ih je 15.000 samo u prvoj polovini ove godine, prema Ministarstvu zdravlja iz Kijeva.
Ministarstvo ne želi da otkriva koliko njih su vojnici.
Vlasti pažljivo kriju brojke žrtava, ali su ogromna većina njih najverovatnije vojnici.
To je više osoba sa amputiranim delovima tela za šest meseci nego što je Velika Britanija imala za šest godina Drugog svetskog rata, kad je 12.000 njenih regruta i žena izgubilo udove.
Najverovatnije će ih biti još mnogo više u ovom evropskom ratu.
- Priča ukrajinskog vojnika sa amputiranom nogom: „Sanjam o tome kako ću uskoro hodati, nije kraj“
- „Zavideo sam ljudima bez udova“: Priča ukrajinskog vojnika sa postraumatskim stresnim poremećajem
- Muškarci koji ne žele da se bore za Ukrajinu
Ukrajina je najminiranija zemlja na svetu, prema ministru odbrane zemlje Alekseju Reznikovu.
Ruski rat stvara čitavu armiju amputiranih, pravu pokretnu traku slomljenih tela.
Sreli smo se sa nekima od njih u rehabilitacionom centru u glavnom gradu Kijevu i u bolnici na jugoistoku Ukrajine.
Jedina misao Aline Smolenske kad je njen muž Andrej ranjen bila je da što pre stigne do njegovog kreveta.
„Samo sam želela da budem uz njega, da ga dodirnem, da mu kažem da nije sam“, kaže ona.
„U situaciji kao što je ova, kad osobi treba podrška, ja bih joj dodirnula ruku.“
Ali kad je stigla do njega u bolnicu, to je bilo nemoguće.
„Videla sam da Andrej nema ruke, tako da sam mu samo dodirivala nogu i počela sam da razgovaram s njim“, kaže ona.
„Rekla sam: ‘Mi smo porodica. Ne brini. Biće nekih teških trenutaka, naravno, ali najvažnije je da smo zajedno.“
Nekoliko sati ranije, Andrej Smolenski je komandovao malom izviđačkom jedinicom na ukrajinskom južnom frontu.
Dok je ovaj dvadesetsedmogodišnjak izlazio iz rova, eksplozija je odjeknula zemljom i nebom.
Sledeće čega se seća je da se probudio u bolnici.
„Sve je bilo kao san“, kaže on, „sve je bilo obavijeno tamom.“
Sporo je počeo da shvata ne može da pomera ruke i da mu je nešto na očima i da ih prekriva.
Andrej je izgubio vid, većinu sluha i obe ruke – jednu amputiranu iznad lakta, drugu ispod.
Šrapneli su ušli duboko ispod njegove kože.
Lice je moralo da mu bude rekonstruisano.
Četiri meseca kasnije, srećemo se sa njim na klinici u Kijevu gde odlazi na rehabilitaciju, zajedno sa drugim ratnim veteranima.
Andrej je visok i vitak, uvek spreman na šalu, sa blago hrapavim glasom.
Njegova poslednja operacija uklonila je cevčicu za disanje iz njegovog vrata.
Alina sedi kraj njega, na njegovom bolničkom krevetu, glave ugneždene na njegovom ramenu, ruke na njegovom kolenu.
Njihove reči i njihov smeh često se preklope.
Ona takođe ima 27 godine – sitna je, plava i nepresušni izvor snage.
„Moja žena je neverovatna“, kaže Andrej.
„Ona je moj heroj, sa mnom je 100 posto.“
Alina mu je pružala podršku sve vreme dok je bio povređen i borio se da se prilagodi, tokom fizioterapije i 20 operacija (biće ih još).
Kad je žedan, ona nežno podiže slamčicu do njegovih usana.
On sada gleda svet kroz njene oči.
Andrej je „zahvalan Bogu“ što je uspeo da izbegne bilo kakvu povredu mozga.
Njegovo šifrovano ime u vojsci bilo je „apostol“ i on veruje da je njegovo preživljavanje bilo čudo.
„Psihološki je bilo teško proći kroz sve to, ali kad sam prihvatio svoje novo telo, mogu da kažem da sam se osećao dobro“, kaže on.
„Izazov prihvaćen.“
Lekari su očekivali da će provesti u komi tri dana posle ranjavanja. Došao je svesti posle jednog.
Alina kaže da je on „tvrdoglav, u najboljem smislu te reči“.
Kad su se upoznali jedne letnje večeri 2018. godine, ona je bila oborena s nogu od samog početka.
„Shvatila sam da je on izuzetna osoba“, kaže ona, „krajnje inteligentna i pažljiva.“
Zajedno su voleli prirodu i pešačenje u Karpatima.
Venčali su se u septembru pre četiri godine.
Nedaće su ih još više zbližile.
„Poslednja tri meseca mislim da sam počela još više da ga volim“, kaže Alina smejući se, „jer mi je dao mnogo motivacije, baš mnogo inspiracije.“
Njih dvoje žele da pokažu da život može da se nastavi čak i posle povreda koje menjaju život.
„Uradićemo sve što je u našoj moći da se izborimo sa ovim“, kaže Alina, „i našim primerom da pokažemo svima da je sve moguće.“
Andrej je bio netipičan vojnik – finansijski savetnik i samoproklamovani štreber, koji je pevao u crkvi i voleo da priča o filozofiji.
Ali on se prijavio u vojsku nedugo nakon što je Rusija pokrenula potpunu invaziju u februaru 2022. godine.
Za njega je to bila borba između dobra i zla, „rat različitih vrednosti“.
Sada se njegova bitka odvija u teretani – gde vežba dva sata dnevno – vraćajući snagu i radeći na svojoj ravnoteži.
I preuzeo je na sebe novu misiju – da pomogne svima onima koji bi mogli da stignu posle njega.
„Ukrajina nikad do sada nije imala ovoliki broj osoba kojima su amputirani udovi i ljudi oslepljenih u ratu“, kaže on.
„Naš medicinski sistem na neki način nije na to spreman. Neki veterani pristižu sa veoma složenim slučajevima.“
A ukrajinska legija amputiranih samo raste – minu po minu, granatu po granatu.
Daleko od Kijeva, blizu prve linije fronta, posećujemo neke od najnovijih žrtava u bolnici na jugoistoku.
Kad padne mrak, počinju da pristižu kola hitne pomoći, noseći mladu generaciju Ukrajinaca.
Jedan je umotan u ćebe od zlatne folije da bi se sprečila hipotermija.
Drugi ima previjeni patrljak na mestu noge.
Amputacija je urađena na brzinu blizu bojišta da bi mu spasla život.
Po dolasku, na gornjem delu tela svake žrtve ispisan je broj. Nema haosa, nema vike.
Osoblje ovde zna svoj posao.
Otkako je otpočeo rat, lečili su 20.000 ranjenih vojnika – i tu taj broj neće stati.
„Ovo je naša prva linija fronta“, kaže doktorka Oksana, anesteziološkinja.
„Radimo ono što moramo. Ovo su naši ljudi, naši muževi, očevi, braća i sinovi.“
Na jedinici za intenzivnu negu, srećemo Alekseja, dok su mu njegove vojne pločice još uvek oko vrata.
On ima 38 godina i otac je tinejdžera.
Samo nekoliko dana ranije izgubio je obe noge.
„Sećam se da sam ušao u rov i mislim da je tu bila razvučena žica za aktiviranje mine“, kaže on.
„Stao sam na nju. Sećam se velike eksplozije i kako me prijatelji iznose.“
Direktor bolnice doktor Sergej – očinska figura – drži ga za ruku i govori mu da je heroj.
„Uradićemo sve što je u našoj moći da dobiješ proteze brzo i da možeš da počneš da trčiš“, kaže on.
Pitam doktora Seregeja da li ikada oseća preopterećenje od navale osakaćenih vojnika.
„Kao po pravilu, to osećanje me ophrva svake noći“, kaže mi on.
„Kad vidite svu tu tugu, sve te ranjene koji pristižu u bolnicu. Tokom rata videli smo ih više od 2.000 takvih kao što je Aleksej.“
- Može li kanabis da pomogne u lečenju ratnih veterana u Ukrajini
- Seks posle rata: ukrajinski veterani uče da vole
U Kijevu, Andrej i Alina zadržavaju mračnije trenutke za sebe.
On se bori, iznenađujući doktore.
Nisu mislili da će moći da hoda sa belim štapom zato što nije mogao da ga drži.
Ali je pronašao način držeći čvor na vrhu štapa među zubima.
Njegov glas postaje sve jači.
On se nada da će moći ponovo da peva u crkvi i da se vrati u planine sa Alinom.
Ona sanja da će nova tehnologija uspeti jednog dana da mu povrati vid.
„Nadam se i deci“, kaže ona smejući se, „i našoj kući u mirnoj Ukrajini.“
Alina pokušava da ugovori lečenje u inostranstvu, po mogućstvu u Sjedinjenim Američkim Državama, gde specijalisti imaju više iskustava sa složenim potrebama kakve ima njen muž.
Andrej se ućuti kad ga pitaju šta je najteže sada.
To nisu njegove povrede, kaže on, već što nije uspeo da dovrši ono što je započeo i da dobije rat.
Ispred klinike, nekolicina njegovih kolega pacijenata okuplja se da popuši cigaretu i razmeni priče iz rovova.
Svi su izgubili noge.
Njihova invalidska kolica formiraju suncem obasjani polukrug.
Jedan kaže da vlada umanjuje broj amputiranih. On traži od nas da ne objavimo njegovo pravo ime.
„Ima ih najmanje tri puta toliko koliko tvrde“, insistira on.
„Žele da nas sakriju. Ne žele da ljudi znaju koliko nas stvarno ima. Brinu se da će to odvratiti ljude od prijavljivanja u borbu.“
On i dalje dobija malu platu od vojske.
„Dovoljnu za osam paklica cigareta“, kaže uz jetki smeh.
Koliko dugo može Ukrajina da izdrži ove gubitke i da nastavi da se bori?
I koliko dobro mogu sve veći redovi amputiranih da se uklope nazad u civilni život?
To su teška pitanja dok se polako bliži druga ratna zima.
„Definitivno nismo spremni, kao zemlja, za veliki broj ljudi sa invaliditetom na ulicama“, kaže Olga Rudneva, generalna direktorka rehabilitacionog centra „Nadljudi“.
„Ljudi će morati da nauče da imaju interakciju sa njima. Biće potrebne godine za to.“
Njena nova najsavremenija ustanova – u relativnoj bezbednosti Zapadne Ukrajine – pruža protetiku vojnicima i civilima, bez ikakve naplate.
Olga želi da amputirani postanu vidljivi i želi da se redefiniše lepota u Ukrajini.
„Ovo je naša nova normalnost“, kaže ona.
„Oni su izgubili udove boreći se za Ukrajinu i za našu slobodu.“
Dodatno izveštavanje: Vjecke Burema i Natalka Sosnicka
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
