Rusija i Ukrajina: Ukrajinski civili „nestaju“ u ruskim zatvorima

Vladimir Buzinov traži brata Mikitu skoro dve godine.

Mikita je jedan od hiljade ukrajinskih civila koji se drže po zatvorima u Rusiji i na okupiranim teritorijama zato što su se protivili ratu.

Ali bez optužnice, formalne istrage, suđenja ili datuma puštanja na slobodu, njihova lokacija ostaje misterija, a za razliku od ratnih zarobljenika, ne postoji formalni mehanizam koji bi im obezbedio slobodu.

Upozorenje: Ovaj članak sadrži opise mučenja

Kad je u februaru 2022. godine Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, braća Buzinov, njihova majka i Mikitina devojka pobegli su iz svog doma u Černigovu na severu zemlje kako bi izbegli sukob.

• Migranti u Rusiji idu u rat pod prisilom
• Otkrivena velika korupcija u vezi sa oružjem u Ukrajini, kaže tajna služba
• Godinu i po dana rata u Ukrajini – najvažniji događaji

Otišli su u selo Mihajlo-Kocjubinskij, ali su početkom marta Rusi stigli i tamo.

„Došli smo da vas oslobodimo od vaše vlade. Putin je kul“, objavili su vojnici.

Vladimir kaže da su vojnici pretresli selo, zaplenili telefone i optužili njegovu porodicu za objavljivanje položaja ruske vojske – što svi oni negiraju.

Potom su, kaže Vladimir, vojnici organizovali lažno pogubljenje.

„Odveli su mog brata Mikitu i druge iza nekih drveća i rekli im da stanu uza zid, vičući: ‘Pozor! Nišani!’ Potom su odveli Mikitinu devojku Katerinu i naterali je da klekne pored njega. Uperivši pušku u njenu glavu, rekli su mom bratu: ‘Ako ne priznaš, ubićemo je.'“

Vladimir kaže da je to poslednji put da je video Mikitu.

„Možda je priznao da bi spasao devojku, jer su je tada pustili. Rekli su nam: ‘Sve je priznao. Čeka ga i do 15 godina zatvora.'“

Prema ukrajinskoj vladi, zaključno sa novembrom 2023. godine, u ruskom zatočeništvu bilo je 4.337 Ukrajinaca.

Većina su vojno osoblje, ali su 763 bili civili.

Međutim, ne postoji zvaničan spisak njihovih imena i ukrajinske vlasti se oslanjaju na podatke Crvenog krsta.

Crveni krst ne može uvek da dobije pristup mestima na kojim se Ukrajinci drže u Rusiji, a kamoli na okupiranim teritorijama gde nezvanične pritvorske ustanove mogu da podrazumevaju hotelske podrume i napuštene zgrade.

Komesar za ljudska prava Ukrajinskog parlamenta Dmitro Lubinjec kaže da bi ta cifra mogla da bude mnogo viša, budući da se ukupan broj nestalih civila procenjuje na 25.000.

BBC je zamolio rusko Ministarstvo odbrane da obelodani koliko se ukrajinskih civila drži u pritvoru i gde, ali nismo dobili nikakav odgovor.

Prema ruskom zakonu, bez sudskog naloga osoba može da se zadrži 48 sati i mora da se zavede u evidenciju.

Prošle godine je predsednik Vladimir Putin produžio taj period na 30 dana u okupiranim oblastima Ukrajine za teška krivična dela ili kršenje ratnih zabrana ili ograničenja.

Ali često se vreme, mesto i razlog za pritvor ne beleže, ne otvaraju se krivični ili administrativni slučajevi, i ne sprovodi nikakva istraga, prema sudskim spisima u koje je imao uvid BBC.

Anastasija Pantelejeva iz Medijske inicijative za ljudska prava kaže da Rusija opravdava pritvor ukrajinskih civila pod širokim pojmom „pružanja otpora specijalnoj vojnoj operaciji“.

„Osoba može da bude uhapšena samo zato što prozori u njenoj kući gledaju na oblast od potencijalne važnosti za rusku vojsku. A ako neko zapuca na vojnike, za to se okrivi osoba koja živi u blizini“, objašnjava ona.

Rusko Ministarstvo odbrane tvrdi da se zatočeni Ukrajinci „drže u skladu sa zahtevima Ženevske konvencije o postupanju prema ratnim zarobljenicima“.

Ženevska konvencija zabranjuje uzimanje talaca ali ne govori ništa od pritvaranju civilnih zatvorenika, samo vojnog osoblja.

Ona kaže da neborci mogu da se zadrže samo „u skladu sa zakonima i pravilima okupatora“ i uz garancije dužnog sudskog procesa.

Pravnica Polina Murigina, koja pomaže zarobljenicima preko projekta „Svako ljudsko biće“, kaže: „Pronalaženje nekoga u sistemu, a kamoli njegovo izvlačenje, veoma je teško. Naišli smo na pravni paradoks, bolje je da misle da ste kriminalac.“

Kad je osoba optužena, pojavljuje se u sistemu i ima prava ili ako je ratni zarobljenik, može da bude zamenjena.

Ali zarobljeni civili završe u pritvoru bez odbrane, optužnice ili suđenja.

Pronalaženje Mikite

Očajnički želeći da pronađu Mikitu, njegovi prijatelji i rodbina počeli su da koriste zatvorsku poštansku službu, koja vam omogućuje da šaljete poruke nekim kaznenim kolonijama i izolovanim istražnim jedinicama.

Na kraju su dobili odgovor koji je potvrdio da se drži u pritvorskom centru za pretkrivični postupak po imenu SIZO-3 u Belgorodu, preko granice u Rusiji.

Ali kad mu je advokat otišao u posetu, zatvor je rekao da ne drži nikoga pod tim imenom.

Drugi advokat, Leonid Solovjov, kaže da je to uobičajena pojava.

„Prilično često, kad stignem, kažu mi da ta osoba nije tamo. Ili prosto neće da me puste ili je osoba zapravo u međuvremenu premeštena. Ne možete otići tamo i očekivati da ćete moći da zavirite u svaku ćeliju. Morate da prihvatite odgovor koji dobijete na vratima ili, u najboljem slučaju, iz kancelarije upravnika zatvora.“

I BBC je pokušao da pronađe Mikitu.

Pisali smo SIZO-3, Kaznenoj koloniji 4 koja je takođe u Belgorodskoj oblasti, kao i drugim institucijama gde aktivisti za ljudska prava veruju da se drže ukrajinski zatvorenici.

Većina institucija je odgovorila da nemaju takvog zatvorenika.

Međutim, SIZO-3 je rekao da su poruke „prošle cenzuru i da su predate adresantu“ – što je trebalo da znači da je Mikita tamo, ali smo zato dan kasnije dobili isti odgovor od Kaznene kolonije 4.

I dok se dugi i frustrirajući lov na Mikitu nastavlja, BBC je uspeo da razgovara sa bivšim pritvorenicima.

Njihove priče često tvore sumornu sliku – jedan bivši zatvorenik je rekao da se prema Ukrajincima u ruskim zatvorima ophodi kao prema „nižim bićima“.

Anton Lomakin, policajac iz Hersona, nije uspeo da se izvuče kad je započela ruska invazija tako da je krenuo da se krije.

A potom je u leto 2022. godine nestao, a njegova porodica nije mogla da ga pronađe.

U Antonovom slučaju, on kaže da je sakupio neke informacije koje je prosledio ukrajinskoj vojsci.

On kaže da ga je, nakon što ga je izdao kolega koji mu je donosio namirnice, uhapsila ruska vojska i odvela u privremenu pritvorsku ustanovu u Hersonu.

„Tokom putovanja su me dodirivali elektrošokerom u noge i druge delove tela. Organizovali su lažno pogubljenje i smestili me u rupu u zemlji. Naterali su me da kleknem i da se pomolim.

„Napunili su puške i pucali tik pored mog levog uva. Čula su se tri-četiri kratka rafala. Potom je zazvonio mobilni telefon, stavili su ga na spikerfon i neko je sa druge strane rekao da ne pucaju u mene.“

Kad je Anton stigao u centar, kaže da je bio saslušan, pretučen, zaprećeno mu je i bio je porinut u ledenu vodu, zbog čega se skoro ugušio.

Njegovo svedočanstvo se poklapa sa iskazima drugih zatvorenika držanih u toj instituciji u vreme dok je Herson bio pod okupacijom ruskih snaga.

„Jednom su mi rekli da podignem noge sa petama nagore. Odbio sam. Prislonili su cev puške uz moje genitalije i dali mi da biram. Naravno, odabrao sam da podignem stopala“, kaže Anton.

„Uzeli su dve gumene palice i dugo udarali njima po mojim petama. Svaki put kad bih spustio stopala, naterali su me da ih ponovo podignem. Inače bi me tukli, udarajući me u glavu i leđa“, priseća se on.

• BBC u ‘gradu duhova’: Od Avdejevke su ostale samo ruševine
• Obaranje ruskog aviona otvorilo mnoga pitanja koja za sada nemaju odgovor
• Tajna grupa špijunira Ruse na okupiranom Krimu

BBC je poslao upit ruskom Ministarstvu odbrane o Antonovom slučaju i još uvek čeka odgovor.

Rusija ne priznaje da drži civile kao zarobljenike i prethodno je negirala optužbe za agresiju ili zločine nad njima.

Anton kaže da je delio ćeliju sa još sedam muškaraca: jedan je bio bivši ukrajinski policajac, a drugi je živeo u centru Hersona, blizu zgrade u kojoj je bila smeštena ruska vojska.

Obojica su bila optužena da su ukrajinski obaveštajci.

Drugi cimeri iz ćelije nisu umeli da objasne zašto su zatočeni.

Anton je prebačen dvaput, a njegova porodica je uspela da ga locira samo uz pomoć prijatelja koji je imao ruski pasoš.

Konačno je pušten nakon 104 dana, bez prebijene pare i dokumenata.

Ukrajinska policija i Državno javno tužilaštvo Ukrajine smatraju zatvaranje civila ratnim zločinom i učestvuju u potrazi za nestalim ili otetim osobama.

Irina Didenko iz tužilaštva kaže da je „90 odsto pritvorenih izloženo mučenju“.

Prema međunarodnom pravu, ne postoje konkretni mehanizmi za oslobađanje civila iz zatočeništva.

Ženevska konvencija navodi da borac može da bude razmenjen samo za drugog borca – možete da oslobodite civila, ali ne u zamenu za nekoga ko je vojnik.

„Potencijalno, najbolji način za oslobađanje i repatrijaciju civilnih talaca mogao bi da bude preko države treće strane“, kaže Didenko.

Bliskoistočne zemlje su već pregovarale o razmeni ratnih zarobljenika, povratku deportovane dece i civila, i oslobađanju stranaca iz ruskog zatočeništva.

Kad su u pitanju Ujedinjene nacije (UN), aktivisti za ljudska prava tvrde da su njihovi mehanizmi zastareli, rekavši – dokumenti UN-a ne pokrivaju ovu vrstu „pritvorenika“.

A za ljude poput Vladimira, koji sanja o ponovnom susretu sa bratom Mikitom, nada ubrzano nestaje.

„Nema kome se nismo obratili“, kaže on.

„Za početak, živeli smo u iluziji da ćemo dobiti pomoć međunarodnih organizacija. Ali sve što smo dobili od njih bilo je: ‘Primljeno. Zabeleženo.’ Nikad nismo stigli dalje od toga.“

Možda će vas zanimati i ova priča:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]