Srbija, Romi i nasilje: Ubistvo Dušana Jovanovića i „borba za prava Roma”

Uživanje u omiljenoj televizijskoj emisiji, sa čašom soka u jednoj, a zdelom pomfrita u drugoj ruci.

Tako je 18. oktobra 1997, posle pecanja, košarke i porodičnog druženja, trebalo da se završi subotnji dan četrnaestogodišnjeg osnovca iz Beograda.

Umesto toga, oko devet uveče, Dušana Jovanovića su ispred prodavnice blizu beogradske Slavije napadači oborili na zemlju gde su ga šutirali cokulama u glavu, a onda i udarali delom otkinutog oluka.

Ubijen je samo zato što je bio Rom.

• Zajde Badža, decenijama skriveno svetilište niških Roma
• U čast Tetkice Bibije – isceliteljke i zaštitnice dece
• Dragan Maksimović – filozof u telu glumca koji je voleo slobodu

Ubice su bile svega tri godine starije od dečaka i osuđene su na deceniju maloletničkog zatvora u Valjevu. Obojica su sa robije izašli aprila 2004.

„Tog dana kada je izgubio život, otišao je jedan deo mene“, govori njegova sestra Duška Jovanović, za BBC na srpskom.

Njegovo ubistvo pokrenulo je proteste protiv nasilja nad Romima, koji su potom krenuli u organizovanu borbu za sopstvena prava u Srbiji.

„To je bio događaj koji nas je prvi put isterao na ulice“, kaže Osman Balić, direktor Yurom centra iz Niša i predsednik predsedništva Lige Roma – stalne konferencije romskih udruženja građana, za BBC na srpskom.

Nasilje nad Romima nije više učestalo kao pre 25 godina.

Diskriminacija je međutim i dalje rasprostranjena, pokazuju podaci Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.

Na mestu tragedije su postavljene dve spomen-ploče sa slikom Dušana Jovanovića, dok se u beogradskom naselju Mirijevu, gde se porodica kasnije odselila, njemu u čast održava memorijalni turnir u malom fudbalu.

Duška Jovanović kaže da je pokrenuta i inicijativa pred nadležnim institucijama da park na Slaviji – takozvana Mitićeva rupa, ponese naziv po njenom bratu.

Tamo će 18. oktobra simbolično biti postavljena tabla „Park Dušana Jovanovića“.

‘Prokleta subota’

Tu subotu Dušan Jovanović je sa majkom Milicom proveo kod dede u Mirijevu.

Radio je, kaže njegova sestra Duška, „sve ono što najviše voli“ – igrao košarku i šah, a stigao je da ode i na pecanje.

Kad je uveče trebalo da idu kući, njemu se nije odlazilo. Krenuli su ka Slaviji zbog oca koji je morao na posao u treću smenu.

„Bila sam u drugom stanju, pa me je terao da jedem, a pošto nisam mogla, rekao mi je: ‘Moraš, moraš, ako nećeš ti, hoće beba’.

„To su bile poslednje reči koje mi je uputio“, priseća se Duška.

Po dolasku kući, Dušan je kroz osmeh ispričao ocu kako je proveo dan, a negde oko devet sati uveče, pitao ga je da li može do susednog marketa po sok.

„Brat je svako veče voleo da uzme koka-kolu i pomfrit i da gleda kečere (američke profesionalne rvače)“, objašnjava Duška.

„Otišao je i nije se više vratio“.

• Neizvesna sudbina jedinog spomenika palim romskim borcima u Srbiji
• „Romska narodna nošnja nije uniforma gradske čistoće“: Kampanja izazvala gnev Roma u Crnoj Gori
• Džipsi Mafija – od zrenjaninske mahale, preko Antifa borbe, do nemačkih skvotova

Prodavnica do koje je krenuo nalazila se tik pored njihovog ulaza u Beogradskoj 35.

Odmah po izlasku iz zgrade napala su ga dvojica neonacistički opredeljenih skinheda, supkulture koja je u Srbiji doživela ekspanziju tokom 1990-ih, posebno među tinejdžerima.

Skinhed pokret je nastao u Velikoj Britaniji 1960-ih i izvorno su ga činili mladi crnci i belci iz radničke klase, kratko ošišani i karakterističnog stila odevanja.

Iako su prvi skinhedi zauzimali „apolitičan stav“, desetak godina kasnije jedan deo supkulture se opredelio za ekstremno desnu ideologiju, koju su prihvatili mnogi skinhedi širom sveta, pa i u Srbiji.

Rasizam je postao sastavni deo njihovih svetonazora, a neretko su posezali i za nasiljem, baš kao i Ištvan Fendrik i Milan Čujić, te subotnje večeri 18. oktobra 1997, kada su napali Dušana.

Tukli su ga do smrti.

Pošto ga nije bilo desetak minuta, otac je izašao da ga potraži.

„Zatekao je brata kako leži na betonu ispred radnje, niko mu nije prišao.

„Jedna ruka je bila ispružena, druga na stomaku, a oči su bile otvorene, nije bilo krvi“, govori Duška Jovanović.

Otac je prvo pomislio da je pao, da bi potom opipao puls sinu, ali ga nije bilo.

Ubrzo je na ulicu istrčala i majka.

Tada su na mesto zločina već stigla kola hitne pomoć i policija.

„Majka je gledala kako pokušavaju da ožive brata, ali mu je vrat bio polomljen, tako da nisu mogli da mu pomognu“, priča Duška.

Nasilje nad Romima i bezbednost tada i danas

Osman Balić, direktor Yurom centra iz Niša, smatra da je ubistvo Jovanovića „toponim Roma kada je reč o bezbednosti“.

Kaže da je napada na ovu etničku grupu bilo i ranije, ali da je ovo ubistvo predstavljalo „vrh problema koji se zvao tolerisanje političkog ekstremizma u Srbiji“.

Romima danas nisu glavna pitanja „siromaštvo, društveni status i obrazovanje“ već bezbednost jer je „svet postao agresivan“, smatra Balić.

„Planeta se okreće udesno i to desničarenje u svim zemljama regiona, naročito istočne Evrope u tranziciji je nešto što nas zabrinjava“, dodaje on.

Rasno motivisani zločini nisu stali sa ubistvom Dušana Jovanovića.

Na meti neonacistički orijentisanih skinheda novembra 2000. našao se i poznati jugoslovenski glumac Dragan Maksimović, koga su tom prilikom prebili i polomili mu butnu kost.

Od posledica prebijanja preminuo je 4. februara 2001. godine, a napadači nikada nisu izvedeni pred lice pravde.

Balić tvrdi da je „danas nešto drugačije“, te da napadi na Rome nisu učestali.

Kao poslednji veći slučaj nasilja nad ovom zajednicom pominje napad više desetina huligana naoružanih palicama, šipkama i noževima na Rome u Leksovcu maja 2019.

Dan posle incidenta policija je u saradnji sa Višim javnim tužilaštvom uhapsila sedmoricu maloletnika.

Međutim, kaže da je problem i dalje što mnogi Romi ne prijavljuju nasilje.

Ipak, do smanjenja napada na Rome poslednjih godina dovela je, dodaje, i policija.

„Zato što smo mi u međuvremenu tamo zaposlili više od 100 Roma“, naglašava Balić koji je policiji držao predavanja o tome kako da prepoznaju zločine iz mržnje i fašističke simbole.

• Kako preokrenuti život u Srbiji: Od ulice do romana prvenca
• Od romskog naselja do samostalnosti – upoznajte Slađanu Novakov
• Čudesan život Jovice Jovića, najpoznatijeg romskog harmonikaša u Italiji

Šta se posle desilo Dušanove smrti?

Ubice su marta 1998, pred Okružnim, danas Višim sudom u Beogradu, osuđene na po 10 godina maloletničkog zatvora i upućene na izdržavanje kazne u Kazneno-popravni zavod za maloletnike u Valjevu.

Posebnim rešenjem istog suda kazna im je umanjena, pa su uslovno pušteni na slobodu aprila 2004.

Tokom suđenja, kao i u kasnijim izjavama, obojica su govorili kako su te večeri bili pripiti i da „nisu išli sa ciljem da nekog ubiju, već da se sve završi na batinama„.

Porodica Jovanović je nedugo posle tragedije prodala stan i odselila se iz Beogradske ulice, prvo u Marinkovu baru, a onda u Mirijevo gde su podigli kuću.

„Majka Milica je mnogo teško to podnela, kako bi sišla ispred zgrade, tako je gubila svest, a za tih šest meseci, koliko su još bili na Slaviji, dva puta je pokušala da se ubije“, govori Duška Jovanović.

Tuga i bol su nastavili da je prate do kraja života koji je samoubistvom okončala 2015.

Godinu dana kasnije i otac Aleksandar je preminuo.

Njihova ćerka Kristina, rođena tri godine posle Dušanove smrti, tada je ostala sama, pa je Duška postala njen staratelj i dovela je u Švedsku gde živi od 2002.

Zločin iz mržnje

U januaru 2013, na snagu su stupile izmene Krivičnog zakonika.

Ovim izmenama je, navodi Vladimir Šoć iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava, kroz član 54a, uveden zločin iz mržnje motivisan rasom i veroispovešću, nacionalnom ili etničkom pripadnošću, polom, seksualnom orijentacijom ili rodnim identitetom, kao „obavezna otežavajuća okolnost prilikom određivanja kazne učiniocu krivičnog dela“.

Zločin iz mržnje je zapravo naziv za krivična dela u kojima „počinilac napada žrtvu zbog njene stvarne ili pretpostavljene pripadnosti određenoj društvenoj grupi“.

„Sva lica koja su žrtve ove vrste nasilja, pa tako i pripadnici romske nacionalne manjine, prijavljuju ih policiji ili nadležnom tužilaštvu koji su nadležni za njihovo otkrivanje i krivično gonjenje izvršilaca“, objašnjava Šoć u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Od uvođenja ovog člana u Krivični zakonik do danas, vođeno je devet postupaka u kojima je tužilaštvo tvrdilo da su napadi motivisani mržnjom, a „žrtve bili pripadnici romske nacionalne manjine“.

Donete su dve osuđujuće presude, jedan predmet se vodi, za sada, protiv NN lica, dok je još jedan sudski postupak u toku, „nakon podizanja optužnog akta“.

U tri predmeta su, dodaje Šoć, odbačene krivične prijave, kod jednog je došlo do „obustave prethodnog postupka“, dok je u još jednom predmetu „nadležno tužilaštvo uputilo nalog policiji da prikupi potrebna obaveštenja“.

Stidljiv i poslušan sa kojim se „delilo i dobro i loše“

Jovanovići su do tog jesenjeg dana vodili normalan, porodični život.

Kako bi obezbedili ugodno odrastanje Duški i Dušanu, njihovi roditelji su radili dva posla.

Tako su brat i sestra najviše vremena provodili zajedno, bili tu „jedno za drugog“ i međusobno „delili dobro i loše“, pa i vlastite tajne.

U obdanište su takođe išli zajedno.

„Kroz maglu se sećam da je jedan dan došla vaspitačica da me pozove jer Dušan neće da sedne na nošu.

„Otišla sam u njegovo odeljenje, on je seo, a ja sam ga držala za ruku i čučnula pored njega“, priseća se Duška.

Oboma je srpski bio maternji jezik, dok romski nisu ni znali, a roditelji su ih, kaže, vaspitali da persiraju i godinu dana starijim osobama.

Duška ga pamti kao povučenog, stidljivog i poslušnog plavookog dečaka koji je voleo sport.

Pohađao je, kao i ona, obližnju osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ i bio je učenik osmog razreda.

Starija sestra kaže da je neposredno pred smrt živeo u konstantnom strahu od skinheda koji su se okupljali ispred dva dragstora u blizini njihove kuće – kod Pravnog fakulteta i na uglu Beogradske i Njegoševe ulice.

„Mi smo živeli između, tako da on nikada nije smeo sam da ide tamo“, naglašava njegova sestra.

Radovao se što će postati ujak i želeo je da se, ukoliko bude devojčica, zove Kristina.

Sestra Duška je dve nedelje posle bratovljeve smrti rodila sina koji, u njegovu čast, nosi ujakovo ime.

Na Dušanovu želju porodica nije zaboravila, pa je tri godine kasnije njegovo omiljeno žensko ime ponela mlađa sestra.

Diskriminacija i pomak

Aleksandar Jovanović, predsednik Vojvođanskog romskog centra, smatra da je ubistvo malog Dušana uticalo na romsku zajednicu da se „bolje organizuje i više bori za vlastita prava“.

„Romsko rukovodstvo je krenuo da jača, ljudi su počeli da se obrazuju i veliki broj pripadnika romske nacionalne manjine je završio fakultete, magistrirao, doktorirao“, govori romski aktivista za BBC na srpskom.

Međutim, kaže da i posle 25 godina, „situacija nije najsrećnija“ po pitanju odnosa prema ovoj etničkoj grupi u srpskom društvu, te da „mržnja prema Romima nije više tako otvorena, već je sofisticirana“.

„Više se vodi računa o nasilju, ali je ono prisutno i dalje, doduše ne u meri kao što je bilo tada“, navodi 40-godišnji Jovanović.

Do određenih promena su, dodaje, dovele „afirmativne mere države“, na primer prilikom upisa na fakultet, kao i otvorenost „mesnih zajednica, opština, gradova za pitanja Roma“.

Ipak, njegova organizacija najviše sarađuje sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti – državnim organom koji se bavi zaštitom građana od diskriminacije.

Od osnivanja ove institucije – 2010, na njihovu adresu stiglo je oko 500 pritužbi zbog diskriminacije Roma i Romkinja.

„Do sada nam je tokom 2022. najveći broj pritužbi stigao zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla – 98, od toga je 78 podneto zbog diskriminacije Roma i Romkinja“, navode iz kancelarije Poverenika za BBC na srpskom.

Tako je trenutno „nacionalna pripadnost i etničko poreklo kao osnov diskriminacije“ na prvom mestu po učestalosti ove godine, za razliku od prethodnih.

Ipak i tada je najviše pritužbi podneto povodom diskriminacije Roma – 2021. godine 74 od ukupno 96, a godinu dana ranije 94 od 114.

„Pritužbe nam stižu zbog diskriminacije u svim oblastima društvenog života posebno prilikom zapošljavanja i pružanja javnih usluga“, dodaju iz kancelarije Poverenika.

A tu su i pritužbe zbog diskriminacije Roma na društvenim mrežama, u medijima, segregacije u školama, „diskriminatornih grafita kojima se vređa dostojanstvo ili poziva na nasilje“.

Iz kancelarije Poverenika kažu da veliki broj slučajeva ostaje neprijavljen, zbog čega su ove godine krenuli u kampanju po Srbiji, kako bi Romima ukazali na postojanje ovog državnog organa i „podstakli ih da prijavljuju diskriminaciju“.

Poverenik je takođe ovlašćen i da pokrene parnične postupke pred sudom koji se tiču diskriminacije, takozvane strateške parnice.

Do sada je, kažu iz te kancelarije, pokrenuta 21 takva parnica, od čega je osam zbog diskriminacije Roma i Romkinja.

„U većini tih parnica Poverenik je izdejstvovao pozitivan ishod, pa čak i u onim parnicama koje nismo dobili, postigli smo svrhu zbog koje pokrećemo ovakav vid postupka, a to je da se utiče na podizanje svesti javnosti“, zaključuju.

Uspomene koje traju

Sećanje na Dušana Jovanovića nisu izbledela ni 25 godina kasnije.

„Ja na brata mislim stalno i nije istina ono što kažu ljudi da vreme leči rane – ne, ne bude lakše, bude možda još teže.

„Svakim danom se pitam kako bi on izgledao danas, sigurna sam da bi nam život bio skroz drugačiji – on bi isto bio oženjen, imao bi porodicu, majka i otac bi isto živeli i sve bi bilo drugačije“, sa setom u glasu govori Duška.

Na mestu njegovog stradanja nalaze se dve spomen-ploče. Jednu su podigli otac i majka, a drugu Unija Roma Srbije na desetogodišnjicu smrti 2007.

U Dušanovu čast se svake godine oko njegovog rođendana u avgustu organizuje i memorijalni turnir u malom fudbalu u Orlovskom naselju u Mirijevu.

„Predali smo predlog uz pomoć opštine Zvezdara da park na Slaviji – Mitićeva rupa, promeni ime i da se nazove po bratu“, objašnjava Duška Jovanović.

Kaže da će na 25 godišnjicu Dušanove smrti tu biti postavljena „privremena tabla sa informacijama zašto se park zove tako“.

„To mog brata ne može da vrati, ali može da doprinese promeni da se ne dešava više, da se smanji rasizam i diskriminacija.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]