Julija Lukač iz Beograda ima 31 godinu i većinu je provela sa teniskim reketom u rukama, jureći magičnu zelenu lopticu po šljaci, betonu ili travi, sanjajući velike snove.
„Da igram grend slemove, osvajam turnire, dajem autograme posle mečeva, jednostavno – da budem deo teniskog sveta“, navodi Lukač za BBC na srpskom.
Međutim, ti snovi nikada nisu ostvareni, a da će biti tako postala je svesna sa 18 ili 19 godina, kada je uz pomoć tenisa otišla na koledž u Ameriku, gde i danas živi.
„Naravno, bilo je tužno, toliko sam godina i truda uložila u to“, kaže Lukač.
Dok Novak Đoković i Natalija Stevanović na Vimbldonu biju ljute bitke, neki novi klinci, kao Lukač pre 15 godina, sanjaju da budu deo elitnog „belog“ sporta, što nimalo nije lako.
„Nije lako uspeti u bilo kom sportu, ali u tenisu je posebno teško… Reč je u tom smislu o možda najsurovijem sportu na svetu“, kaže za BBC Branislav Pralica, teniski trener.
- Ko je „putnik” koji stalno pomaže Novaku da pobedi – male tajne Đokovićevog uspeha
- O rekordima, statistici i eleganciji: Kako se postaje „koza“ i dokle može Đoković
- „Uvod u zlatno doba“: Prva Đokovićeva grend slem titula – 15 godina kasnije
- Zašto nova generacija ne može da pobedi Novaka Đokovića
Glavni razlog – za tenis je već od prvih koraka potrebna velika količina novca.
„Za dete od 12 do 14 godina potrebno je 8.000 do 10.000 evra godišnje, ali kako deca rastu, raste i ta suma“, kaže za BBC na srpskom Aleksandar Bolić iz Teniskog saveza Srbije.
„Kasnije je za putovanja na turnire sa dobrim trenerom potrebno oko 1.000 evra nedeljno, čime se približavamo gornjoj sumi od 100.000 evra za godinu dana.“
Na pitanje kako roditelji nalaze taj novac, odgovara da savez pomaže najboljima koliko može i da je u te svrhe od 2007. potrošeno četiri miliona dolara.
„Ali to je kap moru. Ne znam kako se roditelji snalaze, ali se snalaze“, navodi Bolić.
Srđan Đoković, otac aktuelnog šampiona Australijan opena i Rolan Garosa, koji u vitrini ima 23 osvojena grend slema, najviše u istoriji, više puta je izjavljivao koliko je njihova porodica morala da rizikuje da bi Novak uspeo, pozajmljujući novac i od zelenaša.
U isto vreme uspeli su i Viktor Troicki, Janko Tipsarević, Nenad Zimonjić, Ana Ivanović i Jelena Janković, što mnogi nazivaju zlatnom generacijom srpskog tenisa.
„Sve to je bilo individualno i, koliko vidim, od tada se ništa nije promenilo.
„I dalje sve zavisi od snalažljivosti roditelja da obezbede detetu uslove“, smatra Pralica.
Dejan Vraneš, nekadašnji selektor Fed kup reprezentacije Srbije, danas teniski trener, navodi da ima i zloupotreba pojedinih trenera koji roditeljima, da bi uzeli što više novca, o njihovoj deci „daju mišljenja i prognoze koje nisu realne“.
„Oni onda sve stave na kocku kako bi njihovo dete bilo kao Novak.
„Sumanuto, to je kao da sopstveni život i život čitave porodice bazirate na loto dobitku“, kaže Vraneš za BBC.
Marija Lukač, Julijina majka, dodaje da su „roditelji uvek ostavljeni sami“ kada je u pitanju novac, ali da bavljenje tenisom „znači i odricanje cele porodice“.
„Najskuplje što se uloži je vreme – to su godine odricanja bez odmora jer su turniri uglavnom preko leta, pa smo muž ili ja putovali sa njom po celoj Evropi“, priča Lukač, inače dečja hirurškinja i dugogodišnja doktorka Fed kup (danas Bili Džin King kup) reprezentacije Srbije.
„U mojoj porodici se u to vreme mnogo toga odnosilo na tenis. Mislim da bi moj brat rekao da je zbog mene bio zapostavljen“, dodaje Julija.
Cenovnik i opstanak
Julijin teniski život počeo je sa osam i po godina, kada je u osnovnoj školi slučajno naletela na reklamu za teniske treninge preko leta.
„Taman sam završila plivanje, nisam imala šta da radim, otišla sam kod roditelja i pristali su da me upišu – bolje i to nego da sedim na ulici“, priseća se.
I krenulo je veoma dobro.
Već posle nekoliko nedelja, trener je roditeljima rekao da je talentovana i da bi trebalo da krene na privatne časove.
„Oni su se malo razmišljali, videli su da to mnogo košta, ali da sam ja baš srećna i da mi lepo ide, pa su rekli ‘ajde da probamo, šta bude biće'“, kaže.
Ubrzo je počela da igra turnire, sa deset godina je pobeđivala u konkurenciji dece do 12, pa su je prebacili u drugi klub, gde je bilo više takmičara i više individualnih treninga.
„Od 11, 12 godine sve je u mom životu počelo da se svodi na tenis.“
U to vreme, troškovi njenih treninga i putovanja već su bili značajni.
Oni zavise od nekoliko faktora – koliko dete putuje i igra turnira, gde roditelji iznajmljuju terene za trening, koliko plaćaju trenera, koliko ima individualnih treninga, a poseban izdatak potreban je za patike, žice za reket i svu prateću opremu.
„Trener u punom radnom vremenu, u profesionalnom tenisu, košta od 1.500 do 5.000 evra nedeljno, a na juniorskom nivou je od 2.000 do 5.000 ili 6.000 mesečno“, kaže Vraneš.
„I onda kad se ide na turnir, tu su put, hotel i hrana za dete, roditelja i trenera, kao i njegove dnevnice. Stvarno je skup sport, šta da kažem.“
- Čvrsta ruka koja je oblikovala Rafu Nadala
- Vimbldonska priča o Goranu Ivaniševiću – teniskom heroju koji nije odustao
- Finale „iza scene“: Kako je Novak utišao Vimbldon – znam, bio sam tamo
Pralica pravi „grubu procenu“ koliko bi sve ukupno moglo da košta.
„Ako hoćeš ozbiljnije da se baviš tenisom, to je između 40.000 i 50.000 evra godišnje. Bez putovanja i uz više grupnih treninga, ta cifra može da se spusti na 25.000 ili 30.000 evra.
„Ali znam roditelje koji imaju talentovanu decu u reprezentaciji i koji ne ulažu ni približno taj novac jer su im deca talentovana, što do nekog uzrasta može da prođe.“
Najskuplji deo je između 16. i 20. godine, na prelazu iz juniorskog u profesionalni tenis, kada počinje jurnjava za prvim ATP ili VTA bodovima, ističe Aleksandar Bolić.
„Tada sve košta“, kaže kratko.
ATP i VTA lista rangira uspehe tenisera i teniserki u prethodnom periodu – dobar plasman na što prestižnijim i težim turnirima znači i više osvojenih bodova, bez čije zalihe na boljim turnirima nije moguće učestvovati, a samim tim i opstati u svetu tenisa.
To u praksi znači mnogo putovanja – i troškova – bez garancije da će uspeha biti.
„Realnost je da, ako si jako dobar i do 17. ili 18. godine uspeš da se probiješ do čelindžera (turnira srednje kategorije), imaš priliku da postaneš samoodrživ“, kaže Bolić.
„To je moguće ostvariti za dve ili dve i po godine, a da bi prešao u samoodrživ program, potrebno ti je oko 100.000 dolara.“
Teniski savez, dodaje, najbolje igrače, kada ostvare određeni rang, pojedinačno pomažu sa oko 17.000 evra godišnje za avionske karte ili smeštaj.
To je „trećina novca koja im je potrebna za godinu dana“, ali „daleko više nego što mnogi drugi daju“, kaže.
Drugi način pružanja pomoći je kroz organizaciju međunarodnih turnira u Srbiji, na kojima igrači bez velikih troškova mogu da dobiju prve bodove, kaže Bolić.
On dodaje i da „na najbolje igrače veoma rano ‘šapu’ stave ozbiljne menadžerske agencije“, koje rešavaju pitanja sponzora, putovanja i ostalih troškova.
Na ATP listi rangirano je oko 1.800 najboljih tenisera iz čitavog sveta (27 iz Srbije), uz oko 2.500 teniserki na VTA listi (24 iz Srbije).
Procene su da samo prvih stotinu može bez problema da živi od tenisa, a tu spadaju samo Đoković, Miomir Kecmanović, Dušan Lajović, Laslo Đere i Olga Danilović.
Nišlijka Natalija Stevanović, 225. teniserka sveta, jedno od najprijatnijih iznenađenja prve nedelje Vimbldona, na pitanje Sportkluba kako će potrošiti novac zarađen na turniru, odgovorila je: „Jaoj, svi lako broje taj novac kad dođe, a ja nikako da zbrojim kredite koje treba da vratim“.
„(Tako je) od 2016. kad smo počeli, pa 2019. smo hteli da stanemo sa tenisom zbog problema sa novcem.
„Prvenstveno ćemo vratiti sva dugovanja, malo prodisati“, rekla je 28-godišnja Stevanović.
Život mlade teniserke
Kada se osvrne na period bavljenja tenisom, Julija kaže da je imala svest koliko to sve košta, ali „ne tako dobro kao sada, kada sama zarađuje“.
„Roditelji mi, naravno, nisu govorili koliko su trošili, ali su me podržavali, odricali se mnogih stvari da bi putovali sa mnom, jer nismo mogli da priuštimo trenera.
„Uglavnom smo gledali da na turnire idemo zajedno sa drugim igračima, jednim kolima kad god je to moguće, da spava više nas u jednoj sobi.“
Već sa 15-16 godina počela da igra najniže profesionalne turnire, nastupala je i za reprezentaciju, a jedno vreme trenirala je i u Španiji.
„Svake nedelje si na turniru, non-stop si ili sam ili sa roditeljima, ponekad sa trenerom ako ima mogućnosti za to, ali si suštinski u svemu sam“, priseća se.
„Stvoriš prijatelje iz tog sveta, ali ne možeš da ideš u školu, a ni psihički to nije sve lako izgurati – pritisak se i te kako oseća.
„Imaš neki osećaj kada pobeđuješ da si dobar i da te svi vole, što nije realno, jer svi manje-više imamo više poraza nego pobeda, ali stvoriš takvu sliku u glavi, a ako ne osvojiš turnir to automatski znači poraz.“
Tebi se tako, navodi, već sa 15 godina „ceo svet menja i slama“.
Nenad Zimonjić, bivši selektor Dejvis kup reprezentacije i osmostruki grend slem šampion u dublu, kaže za BBC da je „prolazio kroz nešto slično“.
„Bio sam jako jako uspešan u Jugoslaviji, najbolji do 12 godina, među prvih pet do 14, kada sam dobio i prvog sponzora iz inostranstva, ali to sve pravi dodatni pritisak“, navodi.
On zato savetuje da se „koliko god je moguće, na decu ne pravi pritisak rezultata, koji samo stvara kontraefekat“.
„Umesto toga, treba razviti svest i odgovornost da se bore, daju sve od sebe, svakodnevno budu disciplinovani na treninzima i na mečevima – to je ono što donosi rezultat na duže staze.
„Mislim da deca pre svega treba da se igraju i da im to bude zabavno, a da rezultat ne treba da bude prioritet, iako mnogima jeste, počevši od roditelja, koji vrše pritisak na trenere.“
- Novak Đoković o Kosovu: „Opet bih to uradio, izgleda da ne mogu bez drame na grend slemovima“
- Stvara li se teniska dinastija Đoković: „Ako Stefan zaista želi, pomoći ću mu da postane igrač“
- Đokovićev duvalijus: Ova vrsta insekta dobila ime po srpskom sportisti
Sagovornici BBC-ja gotovo uglas pričaju o problematičnom odnosu pojedinih roditelja koji žele da baš njihovo dete – postane novi Novak Đoković.
„To je prvo nemoguće, a drugo velika greška“, kaže Bolić kratko, dok Pralica smatra da je to „kod nas generalno problem“, jer „retko ko vodi dete da se samo bavi sportom“.
„Bace ga na tenis deset godina, bez škole i ičega, a onda shvate da su šanse nikakve ili minimalne, pa bude ‘gde si bio, šta si radio'“, kaže Vraneš.
Marija Lukač zato tenis naziva i „nezahvalnim sportom za decu“, pre svega zbog „bolesnih ambicija većine roditelja, koji vide mogućnost zarade ili afirmacije“.
„Pritiskaju decu, ganjaju ih da treniraju, a to je kao da vučeš fikus za lišće da bi brže porastao“, kaže Lukač.
„Mi smo sve vreme insistirali da škola bude podjednako zastupljena kao tenis, da bi ona jednog dana mogla da bira ili profesionalnu karijeru ili da to unovči u smislu obrazovanja.“
Julija je tako preko tenisa dobila stipendiju Univerziteta Vašington u Sijetlu, što naziva „odličnom odlukom“ koju nikada ne bi promenila.
Kako posle Novaka
U međuvremenu je prošlo mnogo vremena – ni Julija, ni teniska Srbija više nisu isti.
Od zlatne generacije aktivan je ostao samo Đoković, koji se kreće ka epitetu najvećeg u istoriji tenisa.
Međutim, pitanje je šta će biti kada i on završi karijeru, što nije tako daleko.
Bolić kaže da Teniski savez vredno radi na projektu „novi vek srpskog tenisa“.
„Promovišemo Srbiju kao tenisku zemlju i radimo na omasovljenju kroz približavanje tenisa deci od šest do deset godina.
„Cilj je vratiti decu druženju, da ih imamo što više koja se igraju tenisa, a ovi najbolji će se već sami pojaviti – na nama je da ih prepoznamo i pomognemo im koliko možemo.“
Na pitanje koliko košta stvaranje novog Novaka, odgovara: „Ne postoji merilo“.
„Da je tako jednostavno i da se on može tek tako napraviti, zašto Novakova braća nisu vrhunski teniseri ili zašto Švajcarska nema novog Federera?
„Ne može to tako, Novak je Novak, on se takav rađa… Sećam se kad je kao 12-godišnji dečak trenirao na Partizanu tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, tada se još videlo da će biti šampion.“
On smatra da će Srbija i posle Đokovića biti „ozbiljna teniska zemlja“, iako je „uspeh i kada imaš jedan ATP poen – to znači da si među 2.000 najboljih na svetu“.
„Nećemo možda u skorije vreme imati grend slem šampione, ali ni to nije isključeno.
„Ono što je naša realnost jeste da budemo stalno konkurentni u Dejvis i Fed kupu, gde imamo vrlo talentovanu generaciju devojčica.“
Zastao je i dodao: „Budućnost tenisa je dobra.“
Pogledajte video: „Najveći Novakov fan“ – Li bodri Novaka širom sveta i ima poruku za njega
Pralica, ipak, smatra da za veći uspeh novih nada nedostaje bolja infrastruktura, kao i „veća podrška sistema“.
„Savez pruža pomoć, ali uvek može bolje. I dalje se sve svodi na roditelje.
„Dokle god je tako, nećemo u teniskom smislu biti bolji, iako imamo dobre igrače i igračice – talentovani smo za sve sportove, ali je u ovom potreban i sistem.“
Vraneš predlaže da sa najboljim igračima, u saradnji sa savezom, radi jedan trener.
U tom slučaju, on bi birao igrače koji će imati finansijsku podršku, za razliku od aktuelnog sistema gde se ona dobija na osnovu ranga, a svaki teniser radi po sopstvenom programu.
„Selekcija će tako postati bolja, kao i konkurencija“, smatra.
Na putu do vimbldonskog kompleksa, i Zimonjić je pričao o budućnosti tenisa u Srbiji.
Smatra da je najvažnije kod dece „razviti ljubav prema sportu, a da li će neko uspeti na kraju ne može da se zna, ne postoje garancije ni za šta“.
„Nadam se da će biti konkurentnih tenisera, ali podatak koji svi zaboravljaju jeste da smo i Novak i Ana i Jelena i Viktor i ja radili negde u inostranstvu.
„Sada je bitno da se to razvije i kod nas, a ima dosta bivših igrača koji su počeli da rade kao treneri, tako da se nadam da će to podići tenis na viši nivo.“
Neki novi snovi
Kada je po završetku koledža ostavila reket, Julija je imala „malu krizu identiteta“.
„’Ko sam ja bez tenisa’, pitala sam se.
„Da, bio je velika stvar u mom životu, ali shvatila sam da to što sam bila rangirana 1.100. u singlu i 900. u dublu nema nikakve veze sa time kakva sam ja.“
Nije želela da, poput mnogih penzionisanih kolega, pređe u trenere – „ima drugih stvari u životu“, kaže kratko uz osmeh – ali se sportom i dalje bavi.
Pronašla se u planinarenju i skijanju, koje joj je bilo zabranjeno tokom karijere.
Na pitanje da li i dalje voli tenis, odgovara potvrdno.
„Igram rekreativno kada nađem s kim, što nije lako, jer to treba da budu ljudi koji su nekada igrali, a i ja u poslednje vreme slabo stižem zbog posla i putovanja.
„Nekad se i iznerviram kad se setim na kom sam nivou bila, a sada se jedva pomeram po terenu“, navodi.
Stari teniski snovi su do sada izbledeli i nije joj žao što ih nije ispunila.
„Ranije mi je možda bilo krivo, ali sam se pronašla u nekim novim stvarima i super mi je, veoma sam ispunjena.
„Imam neke nove snove koji me vuku dalje, a i oni će se promeniti za desetak godina – sve ide svojim putem.“
Pogledajte video: Kakvog su ukusa čuvene vimbldonske jagode sa šlagom
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
