50 minuta Lastom od Beograda

Gubim strpljenje. Onda se setim da sam pre deset godina kada me je ista muka naterala otkrio spasonosno rešenje. Sopot. Dokument se može dobiti bilo gde na području Grada, ne mora na opštini prebivališta. Odlazim rano ujutru Lastom. Za samo pedeset minuta sam u varošici podno Kosmaja.

Iako je radno vreme od 7.30, prilježne službenice su tu već u 7.10 časova. Prvi sam i jedini. Pitaju me zašto sam došao. Uzimaju od mene dotrajalu ličnu kartu i uplatnicu. Iako im radno vreme još nije počelo niko se ne duri i „postupa strogo po propisu“, ne čeka tačno u minut i sekund. Završavam za najkraće vreme uz ljubaznu i nadasve profesionalnu službenicu.

Ne mogu da verujem. Samo sam na pedeset minuta od Beograda. Sedam preko puta na terasu: kafa, ratluk i rakija. Domaćinski komplet, opet uslužna kelnerica. Po gradu su još uvek okačeni panoi i plakati sa filmskog festivala održanog početkom meseca. Blede na suncu. Grad se polako budi. Malo niže ulazim u poslastičarnicu Avala. Iz čiste ljubopitljivosti, pročitavši ime vlasnika na firmi, ulazim da ošacujem ambijent.

Naručujem baklavu a vlasnik Agim Abazi mi sa širokim osmehom na licu kaže da je kod njega red da svako ko mu prvi put uđe u radnju dobije nešto na trošak kuće. Dobijam uz baklavu i sok, ne dolazi u obzir da platim.

U poslastičarnici je puno, meštani doručkuju, vode se komšijski razgovori, atmosfera prijateljska ali diskretna, niko ne podiže glas niti mlatara rukama, iako vide da nisam odatle niko nije malovaroški ljubopitljiv. Neki fini svet. Znam iz iskustva da nisu u svim malim mestima po Srbiji ljudi takvi.

Vraćam se. To je svega pedeset minuta Lastom od Beograda. Imam o čemu da razmišljam i da se pitam.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.