Auto – pitanje opstanka u Srbiji

Još je gore u samom Beogradu zbog nesnosnih saobraćajnih gužvi. Nije tu pomoglo ni uvođenje besplatnog javnog prevoza i nemanjićko plava boja autobusa. Slobodno parking mesto je odavno, skoro nemoguće naći u našoj prestonici, ali sve više i u Pančevu. A čini se da je broj saobraćajnih udesa i nesreća u porastu. Ne prođe dan da se neko nije sudario, sleteo sa puta ili nastradao.

Inženjeri saobraćaja i slični stručnjaci će izneti brojne uzroke takvog stanja, a ja bih skrenuo pažnju na jedan, makar on bio sporedan. Jednostavno, previše je automobila na ulicama i drumovima. Čak i kad je kolektivni javni prevoz na izvolte, kao u glavnom gradu, građani se teško odriču svojih četvorotočkaša. Naravno da Beogradu nedostaju biciklističke staze i podzemna železnica i/ili drukčija organizacija nadzemnog kolektivnog javnog prevoza da bi on bio efikasniji, konkurentan i poželjniji od individualnog putničkog saobraćaja.

Ali ne gledajmo samo centar, prestonicu, veće gradove, grandiozne infrastrukturne poduhvate (brze pruge, autoputeve i slične saobraćajnice), nego se osvrnimo i na periferiju naše zemlje u kojoj isto žive ljudi, ali sa mnogo većim, naizgled banalnim problemima. Pritom ta periferija ne mora biti u rubnim delovima Srbije (npr. nedavno mnogo spominjani Sečanj ili Jaša Tomić, odnosno Negotin i Radujevac), nego mesta vrlo blizu centru. Pre neki dan sam slučajno od poznanika čuo da vikendom nema autobuskog prevoza do Kovačice i obratno.

Šta da radimo, otišli smo kolima. A tamo smo čuli od meštana Idvora da do njih nema redovnog autobuskog prevoza ni radnim danima. Imaju samo jedan oveći kombi (poklon Vlade Srbije) koji ih jednom dnevno vozi do Kovačice i nazad. U ovoj opštini oni onda hvataju autobus ili voz ka željenim destinacijama. A učestalost polazaka autobusa i železnice nije velika.

Drugim rečima, ko u Kovačici, a pogotovo u Idvoru, nema sopstveni automobil osuđen je na izolaciju. U rodnom mestu Mihaila Pupina nema, npr, ni apoteke. Bojim se da je slična situacija u obližnjem Farkaždinu, Uzdinu i Putnikovu. Za neke naše sugrađane je, dakle, posedovanje privatnog putničkog vozila nužna potreba i pitanje opstanka. Ne tako davno do obližnje Padine je iz Kovačice saobraćao voz. I umesto da železnička mreža bude dalje razgranata i produžena do bližih i daljih sela (Samoš, Dobrica, Novi Kozjak, pomenuti Sečanj) pruga je izvađena.

Nema mesta čuđenju što se sela i gradići diljem Srbije prazne kad su, praktično, odsečena od sveta o čemu sam već pisao kao odgovor na Manifest za razvoj Novog Sada – milionska metropola kao strateško opredeljenje (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/ni-beogradizacija-ni-novosadizacija/) i njegove vrle potpisnike. Mnogi od njih, a naročito važni političari, to ni ne primećuju kada, kao „veliki rodoljubi i poštovaoci slavne prošlosti i tradicije“, u kolonama vozila pod pratnjom posećuju Narodni dom Mihaila Pupina i njegovu rodnu kuću, odnosno kovačičku Galeriju naivne umetnosti.

Da malo više žuljaju pozadinu na klupama železničkiih i autobuskih stanica, češće pedaliraju ili troše đonove hodanjem brzo bi shvatili da je postojeća strategija razvoja mobilnosti i saobraćaja ne vodi nikud, ako ikakve strategije ima. A alternativa tome je skrajnuta i ugušena.

Ivan Zafirović, Pančevo

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.