Ni beogradizacija ni novosadizacija

Već letimičan pogled na spisak podržavalaca proglasa pompezno nazvanim Manifest pokazuje da među potpisnicima skoro da nema sociologa, demografa, urbanista, prostornih planera, ekonomista, saobraćajnih inženjera, ekologa i stručnjaka za zaštitu životne sredine. A kad je u pitanju razvoj jednog grada i rasprava o važnom dokumentu, kakav je Generalni urbanistički plan, oni su najpozvaniji da iskažu svoj stav.

Pretpostavimo da peticionaši nemaju baš nikakve veze sa budućim ulagačima u „Novi Sad na vodić“, tj. u budući rast Novog Sada u širinu i visinu. Pretpostavimo, takođe, da zagovornici Manifesta nisu pod uticajem vladajuće stranke SNS, ne štite svoje direktorske i slične unosne položaje, niti izražavaju bezgraničnu odanost vođi i kursu koji je zacrtao. Nek bude da potpisnici peticije jednostavno iskreno iznose svoje želje o razvoju Novog Sada.

Štaviše, oni nude viziju preobražaja ovog grada čiji su noseći stubovi, nažalost, prazne floskule tj. izraubovani stručni izrazi (poput zarđalog gvožđa za armaturu stubova): „život po najsavremenijim standardima“; „opšti interes grada, pokrajine, države i naroda“; „inkubator razvoja“; „demokratski zasnovan, transparentan, ekonomski isplativ i održiv, ekološki prihvatljiv“ i sl. Oni treba pozivanjem na opšte dobro, prava i demokratiju, stvaranjem idealizovanih, bajkolikih predstava da zavedu neupućenog čitaoca Manifesta, koji će imati pristup i mogućnost stanovanja u Novom Sadu na vodi, isto onoliko koliko i u Beogradu na vodi.

Zanimljivo je da pobornici Manifesta brane naprednjačku politiku ubrzanog urbanog rasta po svaku cenu antipolitikantskim parolama!?

Problem sa željama i vizijom iz Manifesta je što pripadaju prošlom, XX stoleću, ako ne i XIX veku. Ona je, dakle, anahrona i neodrživa, uperena neposredno protiv razvoja naše zemlje na savremen način.

Srbija i Vojvodina vape za dekoncentracijom, decentralizacijom i regionalizacijom (razvoja). Za to je potrebna i demetropolizacija. Drugim rečima, nijedan veliki grad u Srbiji ne bi trebalo da se širi i penje u visinu, povećava u broju stanovnika, pogotovo ne Beograd. Nedopustivo je da Novi Sad „kopira“ našu prestonicu u bezgraničnom širenju. Ne treba nam ni beogradizacija, niti novosadizacija.

Bolje je očuvati i razvijati mrežu manjih gradova i mesta i sprečiti dalje pražnjenje sela. Namesto visoke urbanizacije („visokourbanizovan i tehnološki osavremenjen – rečju, novi milionski grad u Srbiji“) podsticati reruralizaciju, obnovu sela. Nije neophodno da sve važne ustanove Republike i Pokrajine budu u Beogradu, odnosno Novom Sadu.

U eri modernih telekomunikacija one mogu biti čvrsto povezane a razmeštene širom Srbije, po manjim mestima, kako bi svako područje dobilo na značaju. U tom kontekstu, uzajamno povezanim manjim mestima, regionima omogućiti da sami odlučuju o svom razvoju i preuzmu odgovornost, umesto što su u milosti i nemilosti velikih centara Beograda i Novog Sada.

Da li su potpisnici Manifesta bili skoro u ruralnim krajevima, ali u onim zabačenim, zaboravljenim selima? Ja sam u više navrata doživeo šok kada sam u različitim delovima Srbije video zapuštena naselja. Još pre 17 godina sam obišao selo blizu Knjaževca bez seljana.

Kuće i okućnice su tu, ali ljudi nema. Slično sam doživeo i pre pet godina u Jaši Tomiću, u istočnom Banatu. Tamo su se nastanili i izbegli ljudi iz Hrvatske i Bosne i malo poboljšali neveselu demografsku sliku sela. Ali se i oni sami jadaju, a da ih nisam ni priupitao. Prosto je izbilo iz njih: „Lepo je i mirno ovde, ali nema ljudi.“

Ništa nije bolje ni u obližnjem Sečnju, koji bi trebalo da bude gradić, a nije zbog depopulacije i zastoja u razvoju. Pamtim i gradić Sentu od pre više decenija i od pre nekoliko godina i svako poređenje je na štetu današnje Sente.

Insistiranje na visoko urbanizovanom milionskom (zašto ne i višemilionskom?) Novom Sadu usisaće poput ogromnog vira i ono malo stanovništva što je ostalo na periferiji Vojvodine. Sedmomilionska populacija Srbije rasporediće se u nekoliko velikih metropola: tri-četiri miliona u Beogradu, jedan-dva u Novom Sadu, jedan u Nišu, po više stotina hiljada građana u Kragujevcu, Subotici, Zrenjaninu i Novom Pazaru. Želimo li, zbilja, takvu Srbiju? Možda zagovornici Manifesta za razvoj Novog Sada računaju na migrante sa svih strana sveta ili recimo na trajno nastanjenje brojnih posetilaca i ljubitelja Exit festivala?

Posebno je pitanje kakav bi bio kvalitet života i zadovoljstvo žitelja ovih velikih aglomeracija koje muku muče sa narastajućim komunalnim, infrastrukturnim, saobraćajnim, logističkim, ekološkim, klimatskim, socijalnim i bezbednosnim teškoćama.

Autor je eokološki aktivista iz Pančeva

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Počeli „Igorovi dani“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu: Gromoglasan aplauz za predstavu „Carstvo mraka“ beogradskog Narodnog pozorišta

Uhapšena dvojica Novosađanina zbog falsifikovanja robe: Prodavali keks i kućnu hemiju po pijacama

Novosadski i Pokrajinski odbor stranke Zajedno izlaze na lokalne izbore: “ U trenutku opšteg okupljanja novosadske opozicije nemamo nikakva prava da ostanemo po strani“

Lekarka Vesna Turkulov nosilac liste SNS-a u Novom Sadu, mediji je dovodili u vezu sa aferama