Autostoperski vodič kroz autokratiju

Da se Ostap Bender, kojim slučajem, zatekao u Beogradu ovog nesvakidašnjeg marta, svakako bi imao svašta za videti i imao bi se čudom načuditi. Ne mogu da dokonam da li bi se, razgaljen viđenim, odmah učlanio u SNS ili SPS, ili bi, glavom bez obzira, zbrisao u daleki Rio, shvativši da su nevremena pregazila smutljivce i kombinatore njegovog tipa, te da su smutljivci i kombinatori njegovog tipa, spram ovih današnjih, naivni poput Crvenkape (skupa s vukom).

U Pionirskom parku, kraj palate našeg najvećeg malog glumca, okupili su se neki novi pioniri maleni. Među njima je bilo izbacivača, navijača, batinaša, mufljuza, porno glumaca, marginalnih prevaranata, estradnih strašila, pripadnika paravojnih jedinica. Našlo se tu mesta i za Branislava Lečića. Iz meni nepoznatih razloga, ova grupa pitoresknih stvorova nazvala je sebe – „Studenti koji žele da uče“, iako iz glave ne mogu da izbacim primisao da zapravo žele da muče. Nedostajali su tu još fakiri, patuljci, čovek-slon, žena s bradom, majmuni (nisam siguran da majmuna nije bilo) i ostalo osoblje palanačkih cirkusa s početka prošlog veka.

Ne prestaje da zadivljuje antitalenat malog glumca i njegova nezajažljiva sklonost ka zlokobnom. Da nema te nezajažljive sklonosti ka zlokobnom, mali glumac bi uvek bio i ostao ono što fundamentalno jeste – mali glumac. On voli da mrzi i mrzi da voli. Mali glumac preglumljuje, konfabulira, nariče, afektira i gura nos tamo gde mu nije mesto. Mali glumac se koristi podmuklim i najpodmuklijim sredstvima i okružuje se teškim i najtežim đubretom. Svaka sličnost sa izvesnim aspektima ličnosti propalog austrijskog slikara je slučajna. Ili, pak, nije?

U skladu sa svojom nezajažljivom sklonošću ka zlokobnom i patološkom zaljubljenošću u sopstvenu nebitnost, mali glumac je izdao naredbu da se na subotnjem protestu upotrebi nekakva zastrašujuća distopijska skalamerija. Pukom srećom izbegnut je stampedo, a samim tim i broj žrtava indijskih razmera. Ministar policije potvrdio je da država poseduje zvučni top, ali je negirao upotrebu zvučnog topa. S druge strane, Sinod SPC nije negirao upotrebu bezvučnog popa, mistične duhovne tehnike kojom je postignuto da dobar deo sveštenih lica u SPC, uključujući i poglavara, sramotno ćute tokom poražavajućih meseci za naše društvu koji zahtevaju sve – samo ne ćutanje.

U skladu sa svojom sklonošću za preglumljivanjem i guranjem nosa tamo gde mu nije mesto, mali glumac se, praćen buljukom snimatelja, šepurio pred teško povređenima u kočanskoj diskoteci, pogazivši sve medicinsko-bezbednosne mere.

Čime je nanovo pokazao svoju nezajažljivu sklonost ka zlokobnom i guranju nosa tamo gde mu nije mesto.

Odmah s početkom Dana žalosti zbog stradanja u Severnoj Makedoniji, Radio-televizija Vojvodine emitovala je snimak koncerta na kom je izvedena Deseta simfonija Dmitrija Šostakoviča pisana u vreme Staljinove smrti. Laik bi pomislio da je sve kako treba da bude, klasičnom muzikom se opraštamo od žrtava požara, da ovo delo kompozitora, što je i uobičajeno za Šostakoviča, nije prepuno marševskih ritmova, ironičnih muzičkih upadica, mračnih motiva i trijumfalnih pasaža. Štaviše, tvrde muzikolozi, zaumno brz i uznemirujući drugi stav simfonije, muzički je portret Josifa Visarinoviča Staljina, dok je cela simfonija kompozitorova tragična i ironična posveta vremenu smrti i terora sprovedenom za života duhovnog oca Aleksandra Vulina. Verujem, i duhovnog oca još nekih u ovom našem zlosrećnom kalifatu.

Studenti su i dalje tu gde jesu, profesori i nastavnici su u kolonama ili zamandaljeni po školama, zadivljujući deo naroda najzad je, čini se, spreman za promenu, popovi su pod mističnim zavetom ćutanja, dok mali glumac i dalje seje zlo, konfabulira, omalovažava i preti sa ekrana. Josif Visarionovič je još kako živ. U nečijim glavama.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.