Bajke nisu laži, već dražesni zaštitni omotač našeg srca

Za Jelku

Bajke su dragoceni, nezamenljivi delovi, bezmalo nezaobilazne gromade našeg detinjstva. One od tada ostaju u nama. Do kraja sopstvenog veka su duhovno bogati oni kojima su bajke, kao sasvim malima, roditelji, deke i bake čitali, o njima im besedili, uz njih ih uspavljivali – da bi ih oni posle, u nešto kasnijem, prvom školskom dobu, i sâmi dodatno otkrivali. Da bi ih – da bismo ih – u sopstvu sačuvali.

Bajke nipošto nisu laži, izmišljotine, pa čak ni snovi. One su deo mnogočije stvarnosti, zapisi, umotvorine koje postaju autentični biseri tek ako zaronimo u tajnovitu prošlost, u maštu, u sebe. Bajke su naši motivi, uspomene koje traju, koje se pretaču u dela. U stvaralaštvo, u umetnost. Čine nas jačima, hrabrijima, otpornijima, boljima, tolerantnijima, moralnijima, plemenitijima.

Donose nam ljubav, radost, saznanja, često i otkrovenja. Omogućavaju nam – i kada toga nismo svesni – da u ovoj tegobnoj zbilji opstanemo, da se spasemo, da nastavimo dalje. Ne da hodamo po oblacima, već da sa njih, s te visine, posmatramo i razumemo zemaljska dešavanja, što je moguće celovitije i tačnije. Da verujemo i u ono što spolja ne postoji ali obitava u nama.

Bajke nam pružaju svetlost i lepotu, i u tmini, u olujama i drugim nedaćama, u sivoj tuđini. Daju životu, pojavama, značenja i smisao. Bajke nam pomažu da prepoznamo zlo, mržnju, pakost, zavist – da ih pobedimo, da pokušamo da ih potčinimo pravdi, istini, ljudskosti. Bajke su ljupke, tanane, čudesno čarobne i božanstveno privlačne, no neretko, mestimice i surove. Čas led, čas vatra. Visovi i nizine. Raskošni dvorci i siromašne kolibe. Nebo i voda. Čemer i med. Ruže i trnje. Sunce i senka. Šume i pustare. Veštice i princeze. Slatko i kiselo, pa i otrovno. Patuljci i gorostasi, plemstvo i sluge, junaci i kukavice… Po pravilu one nam na završetku, nude i prizivaju sreću, ulivaju pozitivnu energiju, veselost, makar nadu.

Bajke su mitovi, legende, istorija bez opipljivih činjenica. Dakako, pored rođenja dece, tokom života nailaze i drugi prekrasni, bajkoviti događaji – redovno prekratkog trajanja! – recimo, jaka naklonost u dvoje, egzotična putovanja koja plene, i slično. Ali, to je neka sasvim druga priča.

Zebem da bajke ne vredi tek prvi put čitati u zrelosti, u starosti, onda kada ogrubimo, kada nas preplave razna iskustva, brige ponajviše. Bajke su lekovite jedino kada su baš one naša najranija sećanja, divna, meka mentalna svila u glavi, u očima, u duši – naša nasušna davnašnja potreba i zaklon. Bajke su dražesni zaštitni omotač našeg srca, nežna muzika, slike našeg odrastanja. Bistri raj koji nam ublažava nemire, bolesti i svakovrsne gubitke. Odsjaj koji zaokružuje i olakšava, kada nastupi, neumitni kraj.

P.S.
A evo, napolju ove zime – bela januarska idila. Snežna, prava zimska bajka koja nekima donosi muke i nevolje, dok je mališanima ona dar za igru i nestašluke. Zimska bajka brojne, na zalasku života, nostalgično štreca – i kao da ih, s jedne strane, za nijansu umno podmlađuje, a s druge, teskobno fizički boli.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu