Belokragnaško-političke pralje novca

Još kad se tome doda da je sve vreme svog premijerskog angažmana insistirao na uspostavljanju organizovanog, stalnog i burnog procesa obrazovanja, samoobrazovanja i usavršavanja kompletne srpske populacije, kao o preduslovu za uspešan i propulzivan razvoj Srbije, može se, iz sadašnje perspektive, jasnije sagledati da Đinđić nije nijednog trenutka pokušavao da sebe, a ni svoje saradnike u vladi i u političkim strankama tadašnjeg DOS, stavi u zavetrinu, kao i to koliko mu je bilo stalo da satre ukorenjenu „ispričah, dakle uradih“ inerciju i istorijsku glad i žeđ naših ljudi za vlašću kao sredstvu za ostvarivanje ličnog profita.

Kada bi neko danas mogao da sagleda Srbiju kroz oči, uši i stomake naših oko milion radno sposobnih a nezaposlenih ljudi, među kojima je više desetina hiljada mladih, verovatno bi osetio šta je takva Đinđićeva programsko-zapovednička propoved značila našim građanima, a šta političarima i poslovnim ljudima? Takva vrsta propovedi u sadašnjoj Srbiji veoma nedostaje. Ali ne kao mantra koja će svoj život završiti sa prestankom predizbornog izvikivanja radi podsticanja potencijalnih birača u predstojećoj mobilizaciji za ovu ili onu „političku priču“! Jer Đinđićeva propoved je bila upućujuća i aksiomatska, zato što ljudi i kičmenom moždinom osećaju da nije logično da u Srbiji u kojoj svake godine „nestaje po jedan grad“ nema mesta za ruke, umove i potenciju ni ove, a ni dolazećih generacija.

Koji su razlozi da se, od Đinđića pa naovamo, ne može steći utisak da se neki brzo „stasali“ kapitalista ili političar iskreno i smisleno bori ili zalaže za otvaranje stvarnih šansi za zapošljavanje naših armija nezaposlenih?

Da li se razlozi za mlitav odnos te brzo „stasale“ kapitalističke klase i većine političara prema privrednom i industrijskom razvoju krije u nedostajućim sistemskim znanjima? Ili u nedostatku mudrosti? Ili u gotovo nikakvim prethodnim privrednim ili industrijskim iskustvima i ostvarenjima? Ili u nespremnosti i neobučenosti za timski rad? Ili većinu sadašnje brzo „stasale“ kapitalističke i političke klase čine ličnosti sa manjkom empatije i viškom narcisoidno-buvastih karakteristika? Mnogi smatraju da su odgovori na sva ova pitanja, uglavnom, potvrdni, ali i dodaju da su naši brzo „stasali“ kapitalisti i političari ličnosti koje su, uglavnom, okrenute sebi, i da je njihov prioritet da u srpskoj, još uvek mutnoj, vodi „ulove“ što više, jer smatraju oni „ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa…“

Je li, zaista, tako teško da se smisleno, usmereno, nevalovito i nekoruptivno duva iz poslepetooktobarskih političkih i ekonomsko-finansijskih „građevina“ pod krila onih koji ih imaju i koji žele svojim angažmanom da sebi, porodici i građanima Srbije obezbede normalan život i da doprinesu napretku nacije?

Jesu li prirodne i održive toliko velike razlike u bogatstvu kakve su za veoma kratko vreme uspostavljene među građanima Srbije? Ima li šanse da se u prihvatljivom roku saniraju posledice „pranja“ domaćeg i inostranog prljavog kapitala u smrdljivim „belokragnaško-političkim privatizacionim kadama“, u kojima se umesto deterdženta koristi ceđ napravljena od onoga što je nekad bio naš društveno-državni industrijsko-finansijsko-trgovačko-poljoprivredni sektor? Kad će naše „belokragnaško-političke pralje novca“ da prestanu da lupaju po javnoj sceni svojim „manipulatorskim prakljačama“ i da zaglušuju i iskrivljuju svaki normalni i razvoju okrenuti razgovor? Šta uraditi s njima i sa ogromnom prljavštinom koju su do sada ostavile iza sebe? Šta u privatizacijske ruševine treba dodavati da bismo od njih započeli da pravimo nacionalnu razvojnu „pitu obnove“?

Ko su majkovići koji, nakon svega, imaju hrabrosti da od građana Srbije zatraže mandat da prave još jedan „naš novi“, razvojni zamajac od onoga što je od privrede i struke preostalo? Sme li, i ume li, neko od njih da uverljivo ponovi Đinđićevu programsko-zapovednu propoved sa početka ove priče i obligatno prihvati da će svojim nekorumpirano-političkim angažmanom u okvirima institucija države obezbediti da se u privredi Srbije zaposli bar 60 odsto nezaposlenih građana u toku naredne četiri godine? Koji će od njih, bez političkih lagarija, objasniti stvarno stanje u kome se Srbija nalazi, i kako misli da pomogne građanima da vrate dostojanstvo koje su izgubili u toku minulih ratno-huškačkih pohoda i na svim dosadašnjim kvazipolitičkim, međunacionalnim i privatizacionim ratištima?

Može li iko od budućih takmaca na parlamentarnim izborima da ponudi jasan, oročen i vremenski kontrolabilan program privredne i društvene obnove i da nam odmah predstavi kompletan tim koji će ga ostvariti, a da ne laže ni sada ni kasnije? Jer lagarije su nas i dovele do živobare iz koje, mnogima izgleda, ne možemo dalje!

Autor je inženjer i doktor nauka iz Beograda