Biće bolje kad shvatimo da ovo nije dobro

Da bi to izgledalo ubedljivije i BDP i javni dug se preračunava u evre po kursu skoro fiksnom deceniju unazad. Za to vreme moja malenkost uporno tvrdi, ali, kako pisac Basara voli da kaže, džaba sam krečio, da u našim uslovima nema nikakvog smisla iskazivati BDP u evrima ili bilo kojoj stranoj valuti, niti javni dug upoređivati sa BDP-om iskazanim u evrima.

Na primer, javni dug je u međuvremenu uvećan više od dva puta i uprkos tome je pao na 47,2 odsto BDP-a, a u aprilu ove godine (poslednji objavljeni podatak) na 43,9 odsto. Što bi se reklo, iz aviona se vidi da sa tom računicom nešto nije u redu. Naravno, prvenstveno, sa iskazanim BDP-om u evrima.

Recimo, prošlogodišnji BDP je iznosio 82 milijarde evra. Ako uzmemo da je 2012. godine iznosio oko 33 milijarde evra, kako najčešće pominju državni čelnici, proizilazi da je u međuvremenu porastao za oko 170 odsto. Pošto je u tom periodu BDP realno porastao za 36,6 odsto ili oko 2,7 odsto godišnje, razlika do ukupnog rasta od 170 odsto je efekat inflacije uz primenu važećeg kursa dinara.

Dakle, efekat inflacije i kursa iznosi 133,4 odsto. Inflacija prosečno preko devet odsto godišnje, a pad dinara u odnosu na evro samo oko 3 odsto za 12 godina. Daleko od razumnog. Da je efekat inflacije i kursa bio upola manji ukupan rast BDP-a bi iznosio 103,3 odsto, pa bi prošlogodišnji BDP umesto 82,0 iznosio  67,1 milijardu evra. A javni dug bi bio umesto 47 iznosio skoro 58 odsto BDP-a.

Da li bi u tom slučaju bili ekonomski neuspešniji. Ne. Naprotiv. Snaga ekonomije merena stvarnim rastom BDP-a ostaje ista, samo uz manju inflaciju. Čak bi  kupovna moć plata i penzija i pri manjem apsolutnom iznosu, bila veća, s obzirom da pri visokoj prosečnoj inflaciji cene dobara i usluga na koje odlazi glavnina ispodprosečnih plata i većine penzija, po pravilu, više rastu od prosečnog rasta svih cena.

I obrnuto, nizak rast cena dobara i usluga ličnog standarda su potreban uslov za nižu prosečnu inflaciju. Naravno, ne bi bili ni zaduženiji, jer se težina zaduženosti meri sposobnošću uredne otplate dospelog duga bez novih pozajmica u tu svrhu i izdašnošću budžeta da otplačuje kamatu na dug bez visokog deficita po tom osnovu. Tako gledano u dugovima smo do guše.

Evo sad ono što nisam koristio u prethodnim tekstovima, ne smatrajući neophodnim, da bih dokazao da iznos BDP-a u evrima ne iskazuje snagu ekonomije. Mogli smo i sa rastom od 103 umesto 170 odsto da budemo neuporedivo ekonomski moćniji nego sada. Dovoljno je bilo da je uticaj realnog rasta na ukupni rast BDP-a bio jednak ili približno jednak uticaju inflacije.

Sa prosečnom stopom realnog rasta od recimo četiri odsto godišnje u poslednjih 12 godina, to bi nas bar malo pomerilo ka prosečnom nivou razvijenosti evropske ekonomije. A i kurs dinara bi tada delovao realnije. To nije u sferi fantazije. To je približno slučaj zemalja jugoistočne Evrope koje su napretkom svojih ekonomija značajno podigli evropski prosek razvijenosti. A neke od tih zemalja su nam ne tako davno gledale u leđa.

Čemu ovo pisanije? Hoću reći, ako hoćemo bolju ekonomiju, moramo da priznamo da nam ova nije dobra. I ovo što rastemo to guraju ova tri sektora. Rudarstvo, građevinarstvo – infrastrukturno i stambeno i IKT sektor. Prvi ne doprinosti tehnološkom napretku i traje do nestanka rudnog bogatstva koje se u vidu sirovina isporučuje u zemlje vlasnika rudnika.

Drugi stvara BDP čiji iznos zavisi od cene ugovorenih radova odnosno tražnje za stanovima a ne od stvarne vrednosti izgrađenih puteva, pruga i stanova. Po koju cenu treba tek da shvatimo. Treći uglavnom služi inostranstvu, kao da nama nisu potrebni proizvodi i usluge tog sektora.

Bez zadovoljavajućeg nivoa domaćih privrednih investicija sa vidnim tehnološkim iskoracima, bez kojih nema visokog i održivog rasta ekonomije pa ni velike vajde od stranih direktnih investicija, stalno slušamo o novim i novim infrastrukturnim projektima, manifestaciji Ekspo 2027. i rudarenju litijuma kao velikim razvojnim šansama, za koje, zamisli, neki nemaju razumevanja.

Morali bi da svi shvatimo da nema stvarnog uspeha bez visokog učinka svih raspoloživih sopstvenih resursa, ljudskog naročito. To podrazumeva drugačiju struktura investicija, bolje obrazovanje i bolju kadrovsku politiku, veći uticaj nauke, sistemsko ohrabrivanje lične inicijative i ulazak u biznis uz visoku garanciju bezbednosti legalno stečene imovine, drugačiji model vladavine i strogo poštovanje zakonom propisanih procedura u donošenju odluke iz domena utroška budžetskog potencijala. U tom slučaju bi i dobro odabrani infrastrukturni projekti i strani investitori imali većeg smisla i efekta.

Autor je  ekonomista 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.