Ekonomija Srbije između rasta i iluzije: Dva pogleda

Prva:

Plate veće nego 2012. godine tri puta, a inflacija za to vreme svega 96 odsto, reče onomad predsednik i dodade – minimalac prima samo 95.000 zaposlenih. Blokaderi uništiše ekonomiju, ali i dalje ona ostaje među tri vodeće ekonomije po rastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Evropi, kažu i predsednik i ministar finansija.

Inflacija samo što nije na sredini između 1,5 i 4,5 odsto, gde će ostati i narednih godina, poručuje guvernerka Narodne banke Srbije. Lideri smo u privlačenju stranih investicija u regionu, preko 60 odsto dolazi u našu zemlju, slušamo godinama unazad. Javni dug nikad niži u odnosu na BDP, svega 43,9 odsto. Uvozimo više nego što izvozimo, a spoljna likvidnost godinama besprekorna. Veći priliv od odliva deviza pa devizne rezerve premašiše potrebne, a kurs dinara stabilan deceniju, bez obzira na inflaciju. Nezaposlenost spala ispod devet odsto a broj zaposlenih veći za 500 hiljada nego pre 12 godina. Posla koliko hoćeš, kaže predsednik, ali nam fali radne snage. Izgrađenih kilometara puteva i pruga više nego za prethodne tri vlasti. A tek velika razvojna šansa zvana Ekspo 2027. Još da narod hoće litijum, gde bi nam kraj bio. Dinarska štednja 11 puta veća nego 2012. godine i dogurala do blizu 200 milijardi dinara. I na kraju, sve je izvesnije da će prosečna plata krajem 2027. godine iznosti 1.400, a prosečna penzija 650 evra, ponavljaju i predsednik i ministar finansija u svakom obraćanju. Može li bolje?

Druga:

Jesu plate znatno veće, doduše ne tri puta već 2,3 puta, što nije malo. Ali je još veća razlika između najmanje i najviše plate, pa dve trećine zaposlenih prima manje od prosečne plate. Razlika u kupovnoj moći se drastično povećava kada se zvaničnim primanjima dodaju prihodi po osnovu neregistrovanog dela plata, doznaka iz inostranstva, sive ekonomije, prihoda od kamata, rente, dividendi, autorskih honorara, raznih sinekura i primanja koruptivnog porekla, od kojih osim prva dva navedena dodatna primanja, ostali uglavnom odlaze zaposlenima sa višim platama. Uostalom, zvanične evropske statistike pokazuju da su naše plate na nivou pedeset odsto evropskog proseka plata, a cene naših dobara i usluga koje odlučujuće utiču na kupovnu moć primanja, na nivou od 95 odsto evropskog nivoa tih cena.

Više stope rasta BDP-a na nižem nivou razvijenosti kakav je naš, u odnosu na razvijene zemlje, se podrazumevaju. Naše, nažalost, nisu dovoljne za priključak razvijenijem delu Evrope, pa se razlika u razvijenosti čak povećava. Zadovoljstvo nam kvare zemlje jugoistočne Evrope od kojih su nam neke, ne tako davno, gledale u leđa.

Na stranu, što nam rast BDP-a guraju rudarstvo i građevinarstvo a ne delatnosti većeg učešća novostvorene vrednosti (skupljeg živog rada) u bruto vrednosti proizvoda i usluga. S tim izgleda računamo i u budućnosti jer nemamo razvojni model za drugačiju strukturu privrede. Otud su investicije u infrastrukturu glavni pokazatelj napretka Srbije.

Kada bi prosečna plata i penzija krajem 2027. godine bile stvarno 1.400 odnosno 650 evra, kako nam se neprestano obećava, bile bi veće od prošlogodišnjih decembarskih plata i penzija za 51,5 odnosno 49,4 odsto, što je prosečan godišnji rast od oko 15 odsto. Kako taj rast uklopiti u prosečnu inflaciju od tri odsto s kojom računa Narodna banka Srbije. To niko da nam objasni. Uz toliki rast plata i penzija mnogo je verovatnija približna inflacija u nedostatku nekog visokog realnog rasta BDP-a, za koji su zaista male šanse što zbog ekonomije kakvu imamo, što zbog prilika u širem okruženju. Možda se računa sa ogromnim uvozom, koji se zbog aktuelnog kursa, inače, isplati, da izjednači ponudu sa povećanom tražnjom. Ili se računa sa još slabijim evrom u kom slučaju i BDP i plate u evrima rastu po želji, samo pada javni dug u odnosu na inflacijom i slabim evrom uvećanim BDP-om.

Tako nam pade javni dug u odnosu na BDP na svega 43,9 odsto, i ako je dva i po puta veći nego polovinom 2012. godine. Time se ponosimo, zanemarujući da se težina javnog duga meri (ne)mogućnošću otplate dospelog duga bez novih pozajmica i visinom godišnjeg iznosa kamata po osnovu javnog duga.

Valjda nikom nije više sporno da nam ovakav i ovako stabilan aktuelni kurs dinara u odnosu na evro, koji većinu ekonomskih pokazatelja čini boljim i lepšim, najmanje zavisi od kvaliteta ekonomije. Da ga čuva i održava viša ponuda od tražnje za devizama upravo zahvaljujući velikoj zavisnosti ekonomije i države od priliva deviza po osnovu stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva i deviznog zaduživanja države.

Skoro da i ne treba komentarisati ostali privid naše ekonomske uspešnosti. Osim da je teško navesti primer da je neka zemlja iz grupe naročito uspešnih zemalja u poslednje dve decenije, to postala uz hronični manjak domaćih privatnih investicija, odnosno bez visokog učinka sopstvenih prirodnih, materijalnih, finansijskih i ljudskih resursa.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.