Kako letovati na Hvaru o trošku poreskih obveznika?

Zamislite scenu: sedite na osunčanoj plaži, talasi zapljuskuju jadransku obalu, pijuckate koktel, a u džepu vam šuškaju evro novčanice koje vam je, indirektno, obezbedila ni manje ni više nego, država. I to ne kroz neki konkurs za kulturu ili subvenciju za turizam, već kroz regularni sudski spor zbog povrede časti i ugleda.

U Srbiji je javna scena postala poprište apsurda, gde su profesionalni novinari, javne ličnosti i slobodoumni građani primorani da jedinu zaštitu od besomučnih napada traže pred sudom. Međutim, u tom nametnutom sistemu odbrane, paradoksalno se razvio jedan bizaran ekonomski model koji savršeno oslikava našu stvarnost:

1. Tabloid vas, potpuno nevinog, proglasi za državnog neprijatelja i „ustaškog reklamera“ samo zato što ste odlučili da odmor provedete u komšiluku.

2. Vi, logično, podnesete tužbu jer institucije zadužene za profesionalne standarde odavno spavaju dubokim snom, a obraz i dostojanstvo se moraju braniti.

3. Sud vam, doduše puževim korakom, dosudi standardnu tarifu od nekih 80 do 100 hiljada dinara po laži.

4. Vi, umesto da očajavate, podignete taj iznos i iskoristite ga kao zasluženu satisfakciju, za jedno lepo letovanje.

Zvuči kao duhovit trijumf pravde nad bezobrazlukom, zar ne? Ali gde je kvaka?

Kvaka je u tome što vlasnici ovih fabrika laži te kazne uopšte ne plaćaju iz svog džepa. Da plaćaju, verovatno bi tri puta merili, a jednom sekli. Ovako, matematika sistema je jasna, što više blata proizvedu i što više presuda skupe napadajući časne ljude, to glasnije dokazuju svoju lojalnost političkim strukturama.

A lojalnost se, kada dođe vreme za raspodelu budžetskog novca i državnih konkursa, obilato nagrađuje. Kazne se tako, preko računa tabloidnih magnata, zapravo plaćaju direktno iz zajedničkog ćupa svih građana Srbije. Ljudi koji se brane samo uzimaju ono što im po zakonu i pravdi pripada, dok režim iz naših džepova naknadno dopunjava kasu svojih poslušnika.

Holivudski zaplet i balkanski rasplet

Ova situacija neodoljivo podseća na kultni politički triler „Dosije Pelikan“. Sećate se? Studentkinja prava, koju maestralno glumi Džulija Roberts, čeprkajući po arhivama sastavlja teoriju o ubistvu sudija Vrhovnog suda koja seže do samog vrha Bele kuće. Kada preda dosije novinaru (Denzel Vošington), mašinerija se pokreće.

Međutim, sećate li se ključne scene u novinskoj redakciji? Kada urednik i advokati sednu za sto i pre nego što objave priču, grozničavo računaju: „Ako nas tuže, kolika je kazna? Da li će zarada od tiraža pokriti troškove spora? Možemo li bankrotirati?“ To je ponašanje na slobodnom tržištu gde laž košta i gde institucije sistema (poput FBI-ja u filmu, koji na kraju pruža zaštitu devojci) rade svoj posao.

Tamo, na kraju, slobodni mediji i hrabri pojedinci pobeđuju. Kod nas je žanr promenjen, iz političkog trilera prešli smo u čistu satiru i teatar apsurda. Naši režimski urednici ne sede sa advokatima da računaju rizik od bankrota. Oni sede sa kalkulatorom podobnosti. Za njih rizik ne postoji jer iza njih stoji javni ćup bez dna koji obilato puni aktuelna vlast.

Selektivni sluh naših institucija

Dok s jedne strane imamo hiperprodukciju laži koja puni sudove (broj parnica protiv medija u Višem sudu u Beogradu skočio je sa nekadašnjih 1000 na preko 2000 godišnje), s druge strane imamo fascinantnu efikasnost sistema kada treba trenirati strogoću nad onima koji nemaju političku zaleđinu.

Najbolji primer tog selektivnog sluha jeste slučaj studenta Andreja Tanka, koji ekspresno dobija osude za performanse i aktivizam, dok se istovremeno svesno žmuri na otvorene hajke i crtanje meta na čelu novinara i javnih ličnosti.

Zar ljudi koji danas sede u tim institucijama, sudije, tužioci, članovi raznih regulatornih tela, zaista misle da istorija počinje i završava se sa aktuelnim mandatom? Zar nisu svesni da u svakom sistemu, pre ili kasnije, sve dođe „na naplatu“? Pravna odgovornost možda kasni, ali istorijska ironija nikada ne omaši.

Kada teorija postane praksa

I tu se ponovo moramo vratiti na „Dosije Pelikan“ i onu ključnu, katarzičnu tačku zapleta. Tamo, u tom fiktivnom Vašingtonu, jedna mlada devojka, obična studentkinja prava, svojim je čistim umom, hrabrošću i neumoljivom logikom uspela da uradi ono što je izgledalo nemoguće, u potpunosti je ogolila korumpiranu mašineriju i direktno sprečila kandidaturu aktuelnog američkog predsednika za drugi mandat. Bez vojske, bez miliona, bez medijskih imperija iza sebe. Samo sa istinom u rukama.

To je lekcija koju naši ovdašnji moćnici, uljuljkani u privid večnosti i zaštićeni armijom plaćenih medija, uporno odbijaju da nauče. Oni zaboravljaju da se istorija ne piše u režimskim redakcijama koje se finansiraju otimanjem iz džepova građana, niti u sudnicama koje po kratkom postupku osuđuju studentski bunt. Istorija se piše tamo gde se budi svest.

Zato, uprkos montiranim procesima i ekspresnim presudama poput one Andreju Tanku, ostaje jedna neprolazna istina koja pre ili kasnije odjekne svakim sistemom koji se preigrao. Kada se prašina podigne, kada se ogole svi računi i kada javni ćup konačno presuši, ostaće jasna i glasna aktuelna parola koja spaja filmsku fikciju i našu stvarnost: studenti pobeđuju.

Do tada, profesionalci i hrabri pojedinci će dostojanstveno nastaviti da se brane na sudovima, a te teško izvojevane odštete ostaju jedini opipljivi dokaz da pravda, iako spora, ume da bude i te kako prijatna. Ako vas već blate, neka barem kroz sudske presude finansiraju vaš zasluženi mir na nekoj dalekoj obali.

Autor je izvršni direktor Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu (IAESTE)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa