Palata Albanija: Vekovni račun koji Srbija odbija da plati

Postoji nešto duboko simbolično i zastrašujuće u sudbini Palate Albanija. Prvi beogradski oblakoder, spomenik kulture i nekadašnji ponos predratne modernizacije, preživeo je kraljevinu, okupaciju, saveznička bombardovanja, komunizam, raspad Jugoslavije, sankcije i tranziciju. Preživela je sve naše istorijske lomove i ratove. Ono što ova zgrada nije uspela da preživi jesu njeni stvarni vlasnici i sopstvena država.

Kada danas pogledate ovo velelepno zdanje na uglu Knez Mihailove i Kolarčeve ulice, ne gledate samo jedno od najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja Beograda. Gledate u džinovski, betonski ram za partijske bilborde, ali pre svega, u spomenik jednoj od najdugotrajnijih i najperfidnijih prevara u modernoj istoriji ovog društva.

Iluzija o „društvenom“ i šok građanskog morala

U našoj javnosti se, pod uticajem decenijske indoktrinacije, često neguje narativ da su bogatstvo i kapital u Srbiji nastali tek sa socijalizmom, državnim preduzećima ili, kasnije, tranzicionim privatizacijama. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Mnogo pre nego što je pojam „biznismen“ postao sinonim za poternicu, partijsku knjižicu ili sumnjivi privatizacioni ugovor, u Srbiji su postojali stvarni privrednici. Trgovci, industrijalci i zanatlije koji su sopstvenim radom, štednjom i preduzetništvom stvarali institucije.

Malo ko danas zna da je pravo ime ovog zdanja bilo Palata Hipotekarne banke Trgovačkog fonda. Taj Trgovački fond bio je preteča onoga što bismo danas nazvali kombinacijom investicionog i privatnog penzionog fonda. Hiljade poštenih akcionara uplaćivalo je svoj teško stečeni novac kako bi osigurali mirnu starost i finansijsku stabilnost svojih porodica.

Iz tog i takvog privatnog kapitala nikla je Palata Albanija. Ona nije nastala iz državnog budžeta, partijskih fondova ili političkih privilegija. Nastala je kao dokaz da su naši preci verovali u jednostavan civilizacijski aksiom: da rad, odgovornost i ulaganje imaju smisla.

A onda je stigla 1945. godina.

Nova vlast je, po kratkom postupku, „oslobodila“ predratnu građansku klasu ne samo ideoloških zabluda, već i celokupne imovine. Nova ideologija je proglasila da privatna svojina više nije neprikosnoveno pravo, već političko pitanje. Imovina Trgovačkog fonda je nacionalizovana, ili, rečeno jezikom lišenim ideološkog eufemizma, oteta. Pod parolom da „sve pripada narodu“, hiljade akcionara izgubile su ono što su stvarali decenijama, dok se pod famoznim „narodom“ u praksi uvek podrazumevala novopečena elita u kožnim mantilima.

Naravno, sama činjenica da je država nešto proglasila „društvenim“ nije promenila jednostavnu i bolnu istinu: ono što je pripadalo konkretnim ljudima, preko noći je postalo tuđe.

Demokratska restitucija kao tranziciona komedija

Pravi zaplet, dostojan vrhunskog političkog cinizma, nastaje decenijama kasnije. Komunizam je nestao, Srbija je promenila politički sistem, a privatna svojina je ponovo proglašena temeljnom vrednošću modernog društva. Restitucija je najavljena kao velika civilizacijska obaveza i moralni povratak u Evropu. Mnogi su naivno poverovali da će konačno biti uspostavljen bazični princip pravde: ono što je nepravedno oduzeto, biće vraćeno onima koji su ga stvorili.

Umesto vraćanja pune pravde, dobili smo drugu veliku pljačku, daleko perfidniju od one komunističke. Komunisti su, u svom ideološkom jurišu, bar imali kakve-takve ideale; ovi moderni, tranzicioni jurišnici imali su samo digitrone i katastar.

Država Srbija je formalno priznala nepravdu nacionalizacije, ali je učinila sve da njene posledice nikada dosledno ne otkloni. Umesto zakona koji leči istorijsku nepravdu, dobili smo sistem ograničenja, izuzetaka, selektivnih rešenja i proceduralnih lavirinata. Restitucija je postala proces kojim država administrativno priznaje da je greh postojao, ali istovremeno čini sve da ga ne ispravi.

Dok su obični građani i naslednici decenijama mrcvareni po sudskim hodnicima, skupljajući prašnjave papire iz 1939. godine da bi na kraju dobili obveznice koje vrede tek delić otetog, država je uvela fascinantne dvostruke aršine.

Kada je postojala politička volja, sistem je bio zadivljujuće efikasan. Verske zajednice, pre svega Srpska pravoslavna crkva, ostvarile su značajan i brz obim restitucije. I dok niko ne bi trebalo da dovodi u pitanje njihovo pravo da dobiju nazad ono što im je oduzeto, ostaje pitanje koje bode oči: zašto isti princip nije primenjen na obične građane? Zašto je država bila spremna da prizna istorijsku nepravdu kada je reč o institucijama, a postala neprobojni zid kada su u pitanju pojedinci i njihove porodice? Zašto su potomci ljudi koji su gradili ekonomsku supstancu ove zemlje ostali poslednji na listi prioriteta?

Od crvenih do crno-novih: Anatomija aktuelnog trenutka

Pogled na današnju vlasničku strukturu hiljada kvadrata Palate Albanija pruža savršenu anatomiju moderne srpske tranzicije. Bez potrebe da prljamo papir imenima koja se ionako češće nalaze u hronikama i izveštajima o stečajevima nego u lepoj književnosti, slika je kristalno jasna.

Kroz decenije su se smenjivali državni organi, banke, stečajni upravnici i misteriozni kupci. Delovi ovog istorijskog zdanja rasprodati su pod velom mutnih stečajnih postupaka starih banaka, i to profilima koji savršeno oslikavaju našu stvarnost: od fantomskih firmi sa minijaturnim prihodima iza kojih stoje milionski iznosi i optužnice za organizovani kriminal, preko privilegovanih trgovaca i finansijera režima, pa sve do samog Grada Beograda koji u celoj toj predstavi statira kao saučesnik.

U toj podeli karata, potomci ljudi čijim je kapitalom palata izgrađena ostali su potpuno izvan priče. Njihova veza sa sopstvenom imovinom ostala je samo istorijska fusnota, ali ne i pravna realnost.

To nije restitucija. To je mafijaška preprodaja tuđeg. Prvo su je oteli crveni, a onda su je među sobom podelili i preprodali crno-novi.

Vrhunac tog estetskog i moralnog horora jeste džinovska reklamna cerada koja danas često prekriva fasadu palate. Dok se iza tog platna odvija ekološka drama u kojoj zaštićene ptice, bele čiope, doslovno umiru jer zbog reklame ne mogu da priđu svojim gnezdima, ta slika postaje zastrašujuća metafora moderne Srbije: lažna fasada uspeha i moći, razapeta preko otete tuđe imovine, koja guši život i proždire sopstvenu budućnost.

Civilizacijski remont i otvoreni račun

Ovo nisu samo pravna i ekonomska pitanja. Ovo su pitanja moralnog karaktera jednog društva. Privatna svojina nije važna samo zbog novca; ona je ključna jer predstavlja jedinu zdravu vezu između rada, odgovornosti i nagrade. Ona šalje poruku da ono što čovek pošteno stvori neće zavisiti od ideološke mode, političke odluke ili interesa trenutne kaste na vlasti. Bez tog bazičnog poverenja, svaka priča o ozbiljnim investicijama, stabilnoj ekonomiji i vladavini prava postaje najobičnija farsa.

Istorija, međutim, ima nezgodnu naviku da se kreće u ciklusima. Kada jednom prođe ova politička magla i kada se smeni ova vlast, a svaka se na kraju smeni, pred Srbijom neće biti samo zadatak ekonomske stabilizacije, već potpuni civilizacijski remont i elementarna moralna higijena.

Sve ove nakazne privatizacije, lažne stečajeve i fingirane restitucije biće neophodno „izravnati“ u najvećoj mogućoj meri. To nije pitanje političkog revanšizma, već uspostavljanja kontinuiteta prava bez kojeg nijedno društvo ne može da preživi. Pravi vlasnici i njihovi potomci moraju biti pravno i materijalno rehabilitovani, a imovina, gde god je to fizički moguće, vraćena, dok se „zaslužni“ kupci moraju suočiti sa zakonom o poreklu imovine.

Srbija ne može postati pristojna, normalna i prosvećena evropska država samim tim što će deklarativno priznati da je nekada davno pogrešila. Pristojna država se postaje tek onda kada se pokaže stvarna spremnost da se ta greška ispravi.
Dok se to ne dogodi, Palata Albanija neće biti samo simbol Beograda i arhitektonski dragulj. Ona će ostati simbol jednog otvorenog, gorkog računa između države i njenih građana. Računa koji nije nastao juče, i koji, uprkos svim kozmetičkim promenama režima, još uvek čeka da bude plaćen.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.