Palata Albanija: Vekovni račun koji Srbija odbija da plati

Поштовани господине Вукичевићу,
невероватан чланак о правом стању у Србији, много од тога сам знао, азнао сам од оца, који је у Краљевини био секретар у министарству за унутрашње послове, и срећом остао жив. Има у Нушићевој улици, заборавио сам број ( 42 ?), исто велика кућа, на преко десет спратова коју је саградио наш рођак после повратка из Америке, мермер, хром, широко степениште, дупли улази, један за станаре и посетиоце и један за терет ( пијачни пазар, угаљ и сл. ). сви станови су имали етажно централно грејање, наравно постао је лифт, велики простран, уз то и лифт на страни кухиње са прилазом стану, кућа са комффором какве сам ретко виђао и у Италији, Француској, Аустрији и Немачкој, где живим већ у 57. ггодини. Новац за градњу је зарађен у Америци, од једног Србина, лекара.
Наравно да је све то национализовано и отето већ крајем 1944 године, кућа је рат преживела без штете. Један део наше породице је тамо становао, живео, посећивао сам њих имој родни град за распусте, летњи и зимски. Знам да сам при уласку у зграду био увек затечен изгледом и још више функцијама, једна од њих је била и велика такозвана перачница где су станари могли да пету веш и да га ставе на сушење. Наша је породица становала у Француској улици, на нашу не/срећу, зграда није страдала у рату, као оне у близини, зато су нас протерали 1948 године јер је једном партизанском генераум једном чокалији, био потребан стан, а наша кућа је била 100-200 метара од официрског дома, намерно не пишем од дома ЈНА. Нас су спаковали у року од 24 сата у вагон, породицу са четворо деце, и тако стигосмо у Опатију, у слободу по ондашњим критеријама, али богами и по садашњим. Тамо је била такорећи Америка за осталу Југославију са изнимком Словеније. Ја сам тамо шровео цео мој југословенски живот, до 1969 и одласка у Немачку из приватних разлога.Нисам се никад до сада покајао, напротив.
Још једном хвала Вам на репортажи .

Како очекујете, да потомци оних који су отимали и присвајали туђу својину, данас пристану да врате исте власницима, ако још увек живе у њима или да им дају новац, који су зарадили њиховом продајом. Та чистка је морала бити обављена много раније. Није на држави Србији да обештећује легитимне власнике и да им враћа имовину о свом трошкуб(сем ако није у власништву државе), али је на држави Србији да се потруди, да потомци отимача буду лишених бесправног поседа или имовине коју су стекли продајом истих. Нормално да ће они то осетити као неправду, јер им осећај са правду нико није имао да пренесе.

Ni crkvama nije vraćeno ono što je u međuvremenu privatizovano, na primer Igumanova palata. Vraćeno je ono što je bilo u državnom vlasništvu, šume, zemlja, neke zgrade ali daleko od toga da je vraćeno sve, ni blizu.

industrijalci koji su sopstvenim radom, štednjom i preduzetništvom stvarali institucije …tj. radničkom eksploatacijom i dečjim radom, koji je bio rasprostranjen u predratnoj kraljevini.

Аутор је пошао добро али свако мало залута и изгуби нит. Нп, оно са птицама које треба штитити у запуштеној фасади је глуп и лакомислен политички наратив и аутогол у ставовима које оправдано брани. То се може објаснити тиме да ни он није сасвим раскрстио са минулом комунистичком индоктринацијом. Да зграда никада није била друштвена тј. свачија и ничија, она би била одржавана као што се пази и одржава сваки капитал. Онда никакве птице се не би имале прилику да се гнезде у фасади, макар припадале и заштићеним врстама. Друго, прозивање државе није ништа друго него хватање у корупционашко идеолошко-правосудно врзино коло кога осуђује. Ради се о у првом реду о филозофском и правном алгоритму око кога нема компромиса и према коме се морају изјаснити сви они који претендују да воде друштво. А у том алгоритму стоји оно да је својина одговорност а не ко је богат а ко сиромашан…

Znači, vraćamo se na isto, politički sistem i ideologija definišu „dobre i loše“, pogodne i nepogodne, „krive i prave“. Rukovodeći se tom logikom sada bi, po mišljenju autora ovog teksta, trebalo da privatnu svojinu stavimo na pijedestal svih ljudskih vrednosti i rukovodimo se isključivo tim sistemom u procesu stvaranja „pravedne i zakonite“ države?! Tako ćemo olako preći preko činjenice da je Srbija, u doba tih „radnih, vrednih i odgovornih“ trgovaca, zanatlija i industrijalaca, ustvari bila autoritarna monarhija u kojoj su demokratija i ljudska prava bile misaone imenice o kojima nije smelo glasno ni da se govori. Nismo baš voljni da raspravljamo kako su ti ljudi stekli svoju imovinu i da li su baš poštovali sve zakone i ljudska prava u svom ekonomskom pohodu, ali smo i više nego spremni da njihovo pravo na privatnu svojinu proglasimo suštinskom, i najvećom vrednosti, kojom unapred aboliramo sve moguće gadosti koje su ovi ljudi možda počinili?! Ali, da bi se bolje razumeli, i sada postoji ogroman broj ljudi koji su „industrijalci, bankari i biznismeni“ koji su stekli ogromnu privatnu svojinu za koju nema gradjanina ove zemlje koji ne zna na koji način je stečena. Društvena atmosfera i stav ogromne većine nam jasno govori da bi tako stečenu imovinu trebalo konfiskovati i oduzeti vlasnicima ove imovine. Sad, da li to znači da će se za 100 godina neki novi naraštaji, oni koji nisu bili savremenici i svedoci načina sticanja takve imovine, tada opet pozivati na „sveto pravilo“ privatne svojine i tražiti da im se vrati ono što je oduzeto njihovim precima?! Na kraju, kako bih unapred odgovorio onim „pametnjakovićima“ koji čeznu za prošlošću, moja porodica, moj deda i njegova braća i sestre, su upravo ti kojim je posle rata oduzeta sva imovina. Prodavnice, bioskop, kafana, fabrike, kuće, zlato i druge vrednosti! Preživeli su zato što je deda tokom rata partizanima na konju odneo dva radio aparata u šumu kako bi slušali radio London i Moskvu, i zato što je dedina starija sestra i sama bila u partizanima tokom čitavog rata. U dedinoj vili u centru grada, koja je naravno bila oduzeta, nakon rata su živela dva čuvena generala i narodna heroja rata! Deda je još uvek bio živ kada se krenulo sa restitucijom. Jednom prilikom je okupio sve nas, svoju decu i unuke, i saopštio nam da neće tražiti povratak svoje imovine. Kada smo ga pitali zbog čega održao nam je lekciju koju ćemo svi pamtiti do kraja života. Rekao je, „ta imovina je sada u vlasništvu treće, ili četvrte generacije porodica kojima je pripala nakon rata; kada bih im ja sada oduzeo tu imovinu to bi bilo potpuno identično onome kada su meni oduzeli imovinu; ti ljudi koji su sada vlasnici nemaju nikakve veze sa onim što se dešavalo pre 60 godina i oni tu imovinu doživljavaju kao svoju; na kraju, ni ja ne znam kako su moj otac i deda sticali imovinu koju su mi ostavili i da li su je možda i oni nekome otimali samo na neki drugi način; ja tu imovinu nisam imao onda kada mi je najviše trebala, a svakako mi sada ne treba da bih je poneo u grob; vi ste svi obrazovani ljudi, završili ste škole, stekli ste svoju imovinu i tek ćete je sticati u daljem životu; trudite se da stvorite svoju imovinu i nemojte sada uzimati nešto što pripada nekom drugom bez obzira kako je došlo do toga. Nakon što je deda umro jednom prilikom se okupila čitava rodbina i povela se priča o istoj temi, da li ćemo mi, kao naslednici, tražiti povratak imovine? Bilo je različitih stavova ali je tada moja majka, kao najstarije dete mog dede, ustala i rekla kako je to bila dedina, a ne naša imovina, kako je njegova želja bila da se ne traži povraćaj te imovine, i kako bi trebalo da svi ispoštujemo njegovu želju tako što nećemo otimati sada već tudju imovinu. Svi smo se složili, još jednom na taj način odali poštu dedi, i nikada nismo podneli zahtev za povraćaj oduzete imovine!

Verovatno su ti „posteni gradjani“toga doba davali redovne i dobre plate zaposlenima,omogucili im dostojanstven zivot ,skolovanje dece…Nista se oni nisu razlikovali od danasnjih „postenih“.