Rušenje srpskog univerziteta po cenu „streljanja“: O dolasku stranih privatnih fakulteta u Srbiju

„Zahvalan iz sve duše Bogu i svim dobrim prijateljima mojim, koji mi savetima i uslugama pomogoše da stečem svoje imanje… blagodaran Srbiji koja me je primila kao svoga građanina… u kojoj sam celoga veka radio i tekao, uveren da nauka i privredni rad, uz negovanje mladog naraštaja najjače potpomažu pravilan i stalan napredak svakoga naroda i najbolje obezbeđuju budućnost naroda, kulturnu i političku, osnivam Zadužbinu pod imenom Zadužbina Luke Ćelovića Trebinjca, beogradskog trgovca.“ Navedene reči potekle su iz pera Luke Ćelovića Trebinjca, velikog srpskog trgovca, zadužbinara i dobrotvora, koji je 1925. godine testamentom svoju zaostavštinu ostavio Univerzitetu u Beogradu.

Tačno jedan vek kasnije, predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, najavljujući dolazak stranih privatnih univerziteta u Srbiju, a sve usled, po njegovom mišljenju, nedovoljno dobrog kvaliteta srpskih državnih univerziteta, izjavio je sledeće: „Uradiću to, taman da im bude prvi razlog za streljanje kad pobede na izborima.“

Apsolutno se razume da niko ne želi predsedniku Republike, niti bilo kome drugom smrt. Pitanje je kako smo za samo 100 godina prešli put od toga, da najbogatiji Srbi ostavljaju Univerzitetu u Beogradu svoju imovinu u trenutku smrti, do toga, da predsednik Republike Srbije želi da isti taj Univerzitet u Beogradu, kao i druge državne srpske univerzitete, učini visokim školama sekundarnog značaja u državi koja im je osnivač, čak i po cenu smrti, kako je to sâm izjavio?

O genezi maćehinskog odnosa raznih vlasti prema srpskim državnim univerzitetima moglo bi se mnogo napisati. Ipak, čini se da poslednju epizodu u ovom nizu treba vezati za jesen 2024. godine, za vreme neposredno pre otpočinjanja studentskih blokada, i za jedan neuspešni predlog koalicije okupljene oko SNS da izmenama Zakona o visokom obrazovanju u Srbiju dovede strane privatne univerzitete. Kako vladajuća većina nikada nije definitivno odustala od ovih zakonskih izmena, a o kojima su, u gotovo dvogodišnjem periodu, u više prilika govorili njeni istaknuti predstavnici, trebalo bi ukazati na analizu ovih predloga. Protivljenje koje su prema njima istakli zaposleni na državnim univerzitetima ne predstavlja odraz straha od konkurencije, kako se to neretko ističe, već strepnju od uništavanja visokog obrazovanja u Srbiji, koje ima tradiciju od skoro dva i po veka, te protivljenje gaženju Ustava i zakona ove zemlje.

Predložena zakonska rešenja, koja bi predstavljala pravni osnov za dolazak stranih univerziteta u Srbiju, a za koja se zalaže predsednik Vučić, neustavna su i nezakonita, jer bi se njima visokoškolske ustanove koje su akreditovane u Republici u Srbiji dovele u neravnopravan položaj u odnosu na inostrane visokoškolske ustanove. Naime, strane visokoškolske ustanove koje bi došle u našu državu ne bi podlegale pravilima akreditacije propisanim zakonima Republike Srbije, već bi u odnosu na njih bila prihvaćena akreditacija onih država u kojoj imaju svoja sedišta. Takođe, studijski programi koji bi bili u primeni na inostranim visokoškolskim ustanovama koje bi dobile dozvolu za rad u Republici Srbiji ne bi podlegali nikakvoj proveri kvaliteta i sadržine od strane domaćih institucija, jer bi se njihova akreditovanost isto tako proveravala u odnosu na to da li je dobijena u državi njihovog sedišta. To ujedno podrazumeva da se prostorni i tehnički uslovi i upisna politika koja bi bila sprovođena na gostujućim, inostranim visokoškolskim ustanovama, ne bi bili dosledno sprovođeni kao kada je reč o domaćim visokoškolskim ustanovama, jer bi ti uslovi bili definisani ugovorom između Ministarstva prosvete i inostrane visokoškolske ustanove, što predstavlja značajan koruptivni rizik. Na ovaj način u potpunosti bi se obesmislila ovlašćenja Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju, koje je u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju jedino telo koje je ovlašćeno da vrši proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova i jedinica u njihovom sastavu, vrednovanje studijskih programa i obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju.

Predloženo zakonsko rešenje je neustavno i nezakonito i zato što dovodi nastavnike i saradnike na srpskim visokoškolskim ustanovama u neravnopravan položaj u odnosu na kolege koji bi izvodili nastavu na inostranim visokoškolskim ustanovama koje dobiju dozvolu za rad u Srbiji. Nastavnici i saradnici zaposleni na srpskim visokoškolskim ustanovama u obavezi su da ispune stroge uslove predviđene zakonskim i podzakonskim propisima da bi mogli da obavljaju nastavnu i naučnu delatnost, te je za njihove izbore u nastavna i naučna zvanja potrebno da prođu strogu proveru predmetnih nastavnika, nastavnika sa iste Katedre, Naučno-nastavnog veća matičnog fakulteta i na kraju odgovarajućih tela samih univerziteta. Ovakva obaveza ne bi postojala za nastavno osoblje na inostranim visokoškolskim ustanovama koje bi dobile dozvolu za rad u Srbiji, jer bi njihovo angažovanje bilo utvrđeno ugovornim odnosom između Ministarstva prosvete Republike Srbije i inostrane visokoškolske ustanove. Nerealno je očekivati da će zaposleni na inostranim visokoškolskim ustanovama u državama u kojima su one akreditovane svoju radnu i profesionalnu budućnost izmestiti u Srbiju, a kvalitet visokoškolskih ustanova garantuje upravo profesionalni i lični kvalitet njegovih nastavnika i saradnika. Zar neko veruje da bi u Srbiju došli oni koji trenutno predaju na Lomonosovu, Sorboni, Oksfordu ili na Harvardu? A pošto to očigledno neće biti slučaj, ko će onda predavati na franšizama tih univerziteta u Srbiji? Da li bi to bili partijski podobni „stručnjaci“, bez iskustva u radu na univerzitetima ili oni koji trenutno predaju na državnim univerzitetima, a koje bi tom prilikom napustili?

Stoga, očigledno je da bi ovakva zakonska rešenja potpuno urušila kvalitet visokoškolskih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije nastavno osoblje bi naišlo ili na nelojalnu konkurenciju u vidu stranih visokoškolskih ustanova koje bi došle u Srbiju, a na kojima predavači ne bi prolazili iste stroge procedure koje su obavezne za domaće nastavnike i saradnike ili bi, sa druge strane, zaposleni na državnim univerzitetima svoj radni angažman, naučni i nastavni rad nastavili na inostranim visokoškolskim ustanovama koje bi dobile dozvolu za rad u Srbiji, slabeći potencijale državnih visokoškolskih ustanova koje bi napuštali.

Najzad, predloženo zakonsko rešenje je neustavno i nezakonito i jer dovodi u neravnopravan položaj studente koji studiraju na srpskim visokoškolskim ustanovama. Mnogi od njih plaćaju školarine, kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima i višim školama, dok je predviđenim izmenama zakona ostavljena mogućnost da troškove školarine studenata na inostranim visokoškolskim ustanovama koje dobiju dozvolu za rad plaćaju svi građani Republike Srbije i to iz budžeta Republike Srbije. Ne postoji niti jedan pravno-politički razlog zbog koga bi naknadu za školarine na inostranim fakultetima plaćala Republika Srbija iz sopstvenog budžeta. To bi predstavljalo ili dodatno finansijsko opterećenje za sve građane Republike Srbije ili bi se novac za finansiranje stranih privatnih fakulteta obezbedio smanjivanjem budžetskih sredstava državnim fakultetima, na čemu, istini za volju, ova vlast uveliko radi.

Konačno, predloženim zakonskim izmenama bilo je predviđeno da inostrana visokoškolska ustanova vodi evidencije i izdaje javne isprave prema propisima države u kojoj je akreditovana. Ovo rešenje ne samo da je neustavno i nezakonito, već predstavlja i nezapamćenu predaju dela državnog suvereniteta stranim visokoškolskim ustanovama, koje nemaju status diplomatsko-konzularnih predstavništava u Republici Srbiji, pa nisu i ne mogu biti ovlašćene da na teritoriji Republike Srbije izdaju javne isprave i vode službene evidencije u skladu sa propisima drugih država.

Šta je onda rešenje?

Univerzitet nije samo zajednica nastavnika, saradnika i studenata okupljenih u cilju sticanja sintetizovanog znanja, već i prostor autonomije, slobode misli, istraživanja i izražavanja. Ako nema makar jednog od ovih elemenata, nema ni univerziteta u pravom smislu reči. Kvalitet bilo koje visokoškolske ustanove opredeljuju isključivo njegovo nastavno osoblje i nastavni planovi i programi na njegovim fakultetima. Ovaj kvalitet potvrđen je i činjenicom da srpski državni univerziteti po zvaničnim međunarodnim merilima spadaju u uzak krug najuspešnijih svetskih univerziteta, a Univerzitet u Beogradu među 1,9% najuspešnijih na svetu. Republika Srbija treba da ulaže u sopstvene visokoškolske ustanove, čiji je osnivač i čije troškove plaćaju svi poreski obveznici u Srbiji, tako što će povećati ulaganja u njihove ljudske i materijalne resurse i sveukupno poboljšanje uslova studentskog života.

Pokazatelj da je ovo ne samo najbolja, nego i jedina ispravna odluka, jeste i činjenica da je broj prijavljenih srednjoškolaca za upis na državne univerzitete u Republici Srbiji za školsku 2026/2027 godinu veći nego prošle i pretprošle godine.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član Predsedništva Novog DSS

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.