Irina Subotić, Branka Pujić, Darko Bajić i Srđan Vučinić o Đorđu Kadijeviću: Otišao je veliki umetnik i zanesenjak

Preminuo je na dan komemoracije svom sinu Aleksandru Kadijeviću, istoričaru umetnosti, vodećem stručnjaku za istoriju arhitekture i redovnom profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu.

„Sećanja na Đorđa Kadijevića biće, nažalost, neodvojiva od njegove porodične tragedije: izgubio je ćerku u njenim mladim godinama, a umro na dan komemoracije sinu, profesoru Aleksandru Kadijeviću, izvanrednom tumaču savremene arhitekture i voljenom profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu. Takvu tešku, potresnu sudbinu nijedan roditelj nije zaslužio“, kaže za Danas istoričarka umetnosti i profesorka emerita Irina Subotić, opraštajući se od Đorđa Kadijevića, koji je preminuo 10. jula u Beogradu, u 94. godini.

Od velikana srpske i jugoslovenske kinematografije opraštaju se i glumica Branka Pujić, koja se prisetila saradnje sa Kadijevićem na filmu Sveto mesto, u kojem je igrao i njen suprug, glumac Dragan Gagi Jovanović, zatim esejista i umetnički direktor Festivala autorskog filma Srđan Vučinić, koji ističe da je Kadijević ličnu traumu umeo da pretoči u autentičan filmski izraz, kao i reditelj Darko Bajić, koji govori o njegovom neprocenjivom znanju i trajnom zalogu budućim generacijama, ne samo u filmu već i u istoriji umetnosti.

„Napustio nas je veliki umetnik i zanesenjak. Ostavio je iza sebe remek-dela i neizbrisiv trag u filmskoj umetnosti, kreirajući novi pristup horor filmu. Rad na filmu Sveto mesto sa Đorđem Kadijevićem za mene je bio nezaboravno iskustvo. Od prvog susreta sa njim nisam mogla da se otmem utisku da je on čarobnjak, a sada sam sasvim sigurna da jeste. Svojim čarobnim štapićem stvorio je remek-delo i usput kumovao ljubavnoj priči između Dragana i mene“, kaže Branka Pujić prisećajući se saradnje sa Đorđem Kadijevićem.

„Nas troje smo se mnogo družili i pričali tokom snimanja, voleli smo da slušamo njegove priče iz detinjstva. To je bilo veoma ispovedno i dirljivo, neke su priče bile zastrašujuće, ratne scene viđene očima malog dečaka. To nas je nekako povezalo, postali smo bliski i radili smo sa lakoćom izuzetno komplikovane horor scene. Imali smo beskrajno poverenje u njega, a on je verovao u nas. Pomislila sam tada kako zapravo niko ne može bolje da razume strah od njega, zato i jeste bio neprikosnoven u tom žanru“, smatra Branka Pujić.

Dodaje da su ona i Gagi ovog proleća poslali Kadijeviću lepu poruku, na koju im je odgovorio zahvalivši se i oslovivši ih kao „svoj omiljeni glumački par“.

„Hvala mu na svemu, neka mu je večna slava“, zaključuje Branka Pujić.

„Cenjen kao izuzetan scenarista i režiser, dobitnik velikih domaćih i međunarodnih priznanja u oblasti filmske i televizijske umetnosti, Đorđe Kadijević bio je među našim najuglednijim istoričarima umetnosti druge polovine 20. veka“, kaže za Danas Irina Subotić.

Prema njenim rečima, Kadijevićevi tekstovi u NIN-u važna su svedočanstva o događajima i ljudima sa naše likovne scene.

„Kao dugogodišnji kritičar NIN-a ostavio je važna svedočanstva o događajima i ličnostima koje su se pojavljivale, a mnoge i nestajale sa naše likovne scene, a kao istoričar umetnosti organizovao je niz izložbi i napisao brojne tekstove u kojima je predstavljao mlade umetnike, otvarajući tako puteve životnih karijera budućim slikarima, vajarima, grafičarima… Nije bio pristalica radikalnih promena, ali je osećao značaj novina u modernoj umetničkoj praksi, pa je tako u svojim studijama tumačio na autentičan način pojedine aktuelne pojave, među kojima je bila i figuracija šezdesetih godina, za koju je predlagao adekvatniji naziv – predmetna, a ne nova“, podsetila je Irina Subotić.

„Danas, kada nas je napustio jedan od najvažnijih filmskih reditelja i teoretičara umetnosti, profesor, vrhunska ličnost koja je zadužila našu kulturu, moramo da govorimo ne samo o njegovim izuzetnim vrednostima, već i da zapitamo sebe da li smo uopšte danas sposobni da ono što nam je on ostavio znamo na pravi način da ugradimo u budućnost ove zemlje“, kaže reditelj Darko Bajić za Danas, koji je zajedno sa Sinišom Cvetićem napravio dva dokumentarna filma sa Đorđem Kadijevićem.

Jedan je Film davne budućnosti, u kojem o svom radu i iskustvima govore Kadijević, Bora Drašković, Miša Radivojević i Zdravko Šotra, a drugi Đorđe Kadijević: Sveto mesto.

Darko Bajić podseća da je Kadijević bio izuzetan poznavalac umetnosti i kulture, a da je kao teoretičar umetnosti na pravi način umeo da analizira ono što je kultura ostavljala nama u amanet.

„Umeo je da pruži preciznu kritiku vremena u kome živi, ali i veoma tačnu argumentaciju o tome šta mi zapravo, kao mladi naslednici, treba da ponesemo od iskustva koje su generacije ostavile u ovoj zemlji. Dakle, suština je da ne pametujemo nad istorijom, nego da prihvatamo ono što nam veliki umetnici, veliki naučnici i velike istorijske ličnosti ostavljaju, da znamo na pravi način da tumačimo različite fenomene, razmišljajući o vremenu u kojem su oni živeli“, zaključuje Darko Bajić.

„Kadijević je svoju detinju traumu, zgroženost pred zlom ljudske vrste u istorijskom vremenu, čije je pravo ovaploćenje doživeo u srpskom selu tokom II svetskog rata, kroz mržnju i borbe različitih vojnih formacija do međusobnog istrebljenja, uspeo da sublimiše kroz osobeni vid antropološkog horora koji svoje vrhunce dostiže u njegovom debitantskom igranom filmu Praznik, kao i u TV filmu Leptirica“, kaže za Danas esejista Srđan Vučinić.

Prema njegovim rečima, kamerom i drugim filmskim sredstvima Kadijević se u svojim ostvarenjima upustio u neizvesna putovanja bespućima ljudske psihe.

„Neurotična, podrhtavajuća kamera iz ruke njegovog snimatelja Aleksandra Petkovića u Prazniku postaje gotovo živi sudionik i saučesnik tragične radnje. Ali postaje i jedan od najupečatljivijih amblema jugoslovenskog crnog talasa, njegove ekspedicije u bezdan ljudske psihe, u kojoj se Ja uvek otkriva kao ‘neko drugi’. U kojima, do kraja ove istorije, kakvu smo vlastitim egom zacrtali i odredili, čovek čoveku ostaje vuk“, zaključuje Srđan Vučinić.

Đorđe Kadijević rođen je u Šibeniku 6. januara 1933. godine.

Decenijama je zauzimao visoko mesto u srpskoj kulturi, kao i na široj umetničkoj sceni nekadašnje Jugoslavije.

U filmskom opusu bavio se različitim temama – od ratnih motiva do žanra fantastike.

Veoma su ga zanimale i istorijske teme. Za nekadašnju TV Beograd snimio „Karađorđevu smrt“ (1984), a zatim i jednu od najboljih domaćih serija svih vremena „Vuk Karadžić“ (1987/88), za koju je osvojio i visoko međunarodno priznanje – Gran pri Evrope na Festivalu u Rimu. Fantastici se vratio u „Svetom mestu“ (1990).

Biografsku seriju o Nikoli Pašiću „Poslednja audijencija“ režirao je 2008. godine a jednu od epizoda dokumentarne serije „Titova soba tajni“ 2015.

Učestvovao je u nastanku knjige „Više od istine – Kadijević o Kadijeviću“, čiji je autor pisac, filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović..

Na promociji te knjige je izjavio da je, kada je odlučio da se bavi filmom, prvo pitanje koje je postavio bilo – koja je njegova tema.

„To mora da se zapita svaki čovek koji pokuša da se bavi umetnošću. Šta ti hoćeš da kažeš, a ne da snimaš tuđe filmove, da se, na primer, oduševiš Bertolučijem pa kažeš: ‘Što ne bih i ja tako nešto’. Ne. Ja sam pokušao da nađem šta je to u meni što nije do sada bilo na filmu i što jedino daje razlog da se ja filmom bavim. To je odgovor na pitanje kako od filma nastaje umetnost. To je dilema koja i dalje traje. Ja sam se svaki put ponovo pitao, pred svaki novi film, koji je moj razlog. Stvaranje je mučno, to je stalna borba“.

Naveo je i da je, usled užasa Drugog svetskog rata, još kao dečak izgubio veru u iluzije i utopije, da se stoga u radu okrenuo onome što je individualno, onostrano, nevezano za ideologiju ili aktuelnu realnost, pa zaključio: „Kada bi mi neko danas ponudio da radim film, usred strahota i papazjanije savremenog sveta iz revolta bih snimio bajku“.

Kadijević je dobitnik velikog broja društvenih priznanja, među kojima su Izuzetna Vukova nagrada (2012) i nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo (2024).

Jugoslovenska kinoteka najavila je da će u septembru prikazati retrospektivu Kadijevićevih filmova, koji je laureat njenog najvećeg priznanja – Zlatnog pečata za izuzetan doprinos sedmoj umetnosti.