Bila sam u Kninu, ali nisam videla Knin

Bila sam u Zagrebu izveštavajući za Betu, kada sam u Međunarodnom crvenom krstu čula da se u Knin upravo vraća šef danskog ogranka Međunarodne federacije Crvenog krsta Ole Sorensen. Odmah sam promenila sve planove i zamolila g. Sorensena da me poveze u Knin. Samo je trenutak oklevao i onda rekao: „Uskačite“ (u land kruzer).

Nikada do tada nisam bila u Kninu i ne znam gde smo se iskrcali, ali prvo sam ugledala kako na Kninskoj tvrđavi leprša nova hrvatska zastava, koja je tu okačena usred Oluje, 5. avgusta u podne i koja je postala jedan od najdragocenijeg simbola nezavisne države Hrvatske. Za dvadesetogodišnjicu Oluje, zastava je narasla na 20 metara.
Nisam se skoro ni okrenula, a čula sam odlučan glas Sorensena: od sada ste strogo pod našom zaštitom. Dobro, rekoh, samo mi recite kuda se ide u centar, da vidim Knin, nikad nisam bila ovde. Bio je zgranut ali smiren: Nećete vi videti Knin ovih dana. Bićete smešteni u ovoj kući sa još nekoliko mladih ljudi koji rade za naš Crveni krst. Dobro, pokušala sam ponovo, idem samo do prodavnice (koju sam ugledala preko puta), da kupim nešto za večeru. To će za vas završiti neko od osoblja, poslovno je rekao Danac.

Bilo mi je teško da shvatim da neću videti centar Knina niti da osetim atmosferu koja je tamo tada vladala. Ipak sam razumela Sorensena jer je Knin bio uzavreo i euforičan, a on je preuzeo odgovornost za moju bezbednost. A u Kninu tih dana nije bilo mesta za nekog iz Srbije.

Razočarano sam krenula preko puta, ka velikoj kući na čijim vratima je bila ogromna šahovnica. Unutra je bio veliki, skoro prazan prostor sa galerijama. Kiša je počela da pada, nebo se smračilo, noć je počela da pada, bilo je nekako neobično mirno u tom delu grada, ona šahovnica na ulazu je šuštala i ja sam – počela da se plašim.

Momak koji je išao da mi kupi nešto za jelo rekao mi je, gotovo se izvinjavajući, da će njihova „ekipa“ ići to veče na neku žurku. Srce mi se steglo, ali je brzo dodao da će, da ja ne bih ostala sama, pitati domaćine da li mogu i mene da povedu. Bila sam mu u sebi zahvalna na tome, a kad je stigao potvrdan odgovor, odahnula sam.

Žurku sam im sigurno pokvarila, jer je veče proteklo uglavnom u tišini, u međusobnom odmeravanju, u površnim pitanjima i naglašenom izbegavanju „minskih polja“ tipa Srbi, Hrvati, Jugoslavija i slično. Ipak, kasnije, kad je loš viski počeo da radi, svi smo se opustili i razgovarali kao normalni ljudi, ali bez politike, razume se.

Kad smo se u kasnu noć razilazili, pozvali su me da sutra ujutro krenem sa njima u raštrkana i pusta sela u okolnim brdima koje su oni obilazili dva puta nedeljno odnoseći hranu i medicinsku pomoć ljudima koji su ostali da žive u svojim kućama.

Shvatila sam da se radi o Srbima koji su preživeli Oluju, a bili su stari i nemoći da pobegnu, jer su uglavnom živeli sami, pošto su im deca odranije napustili sela. Celog tog dana lend kruzer je išao preko brda, krčio put kroz šiblje, šipražje i napuštene i zatravljene staze. Svaki put kad bi došli do neke kuće, bila sam svedok radosti tih starih ljudi što opet vide te devojke i momke, kao i brigu i nežnost koju su mladi iz Crvenog krsta pokazivali prema njima.

Hrvati i Srbi, međusobna briga i nežnost 1995?! Ali tu se nije radilo o Hrvatima i Srbima. Ti mladi ljudi bili su – samo mladi, čisti ljudi.

U svakoj od tih kuća živela je po jedna osoba, najviše bračni par. Najmlađa je imala 75 godina. Živeli su od nade da će se neko od njihove rodbine vratiti. Teško su govorili o tome šta su proživeli, ali svi se slažu da su im posle Oluje najteže bili samoća i strah.

Nisu se mnogo plašili vojske, jer oni su, kažu, bili uglavnom korektni, ali njihovi „pratioci“ pljačkaši, odnosno hijene kako su ih redom nazivali, izazivali su pravu paniku. Dolazili bi noću, naoružani, grubi, vikali su, odvodili stoku i uzimali sve što je bilo po kućama.

Posle takvog stresnog dana punog emocija, dan kasnije je bilo vreme mog povratka u Zagreb. Mlada ekipa Olea Sorensena rešila je da me pre odlaska povede na izlet na jezero Korenica, gde smo proveli veći deo dana. Rekla sam im da u povratku svrate umesto mene u Knin, što je propraćeno zajedničkim smehom.

Bila sam ipak u Kninu pet godina kasnije, na petogodišnjicu Oluje, kada sam slobodno šetala gradom, kada je grad bio opušten, kada je bilo dosta došljaka, Hrvata sa Kosova (Janjevci), ali i povratnika Srba, kada mnoga stambena pitanja još nisu bila rešena, kada su ljudi uglavnom dokoni čekali papire, povratak kuće, boreći se s nedoumicom – ostati ili otići. Tada sam Knin nazvala letargičnom čekaonicom.

Primerima čiji sam bila svedok, dokazivala se sva apsurdnost i besmisao ratova. Tako je u Knin iz Banjaluke izbegao Stjepan, Hrvat, koji u Banjaluci ima kuću, ali je bila „zauzeta“ od Srbina, izbeglice iz Sanskog Mosta. Stjepan je u Kninu jedno vreme živeo u kući srpske porodice, koja je izbegla u Srbiju, a po povratku u Knin se snalazila nekako, dok im Stjepan, kada su se iz prizemlja njihove kuće iselile neke izbeglice, nije dao ključeve prizemlja. Tu su u slozi živeli zajedno dok Stjepan nije dobio rešenje o iseljenju stanara iz njegove kninske kuće.

Razumete?

Autorka je novinarka u penziji, dugogodišnja urednica agencije Beta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.