O sopstvenom rođenju ne odlučujemo, ali odlučujemo o tome šta ostaje iza svakog od nas

O sopstvenom rođenju, naravno, ne odlučujemo, najčešće ni o sopstvenoj smrti, ali odlučujemo, neprikosnoveno, o tome šta ostaje iza svakog od nas, šta to posle nas „živi dovijeka“ – čast ili bruka.

Šta bi čitalac pomislio o onome ko izrekne sledeće reči? „Moramo učiniti sve da ljubav, vera i nada prežive u svetu i vremenu u kome će živeti naši unuci, a to sada zavisi samo od ove generacije.“ Načelno posmatrano, ukoliko onaj koji je te reči izrekao to zaista i misli, još bolje ako se svojim činjenjem ili uzdržavanjem od činjenja pridržava svog iskaza, u pitanju je častan čovek. A onda dolazimo do ključnog pitanja – pitanja konteksta. U kakvim je okolnostima to izrečeno? Šta je prethodilo tim rečima? I kome se govornik obraćao?

Upravo je pitanje konteksta ključno za svaku istorijsku analizu, a to Sima Avramović, kao vrstan pravni i ne samo pravni istoričar, izuzetno dobro zna. Pa onda, idemo redom. Ove reči je upravo Sima Avramović, profesor emeritus Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, čitajući unapred pripremljeno izlaganje (nema improvizacije) izrekao na ceremoniji dodele odlikovanja za Dan državnosti, na Sretenje, u ime svih odlikovanih, zahvaljujući onom koji ih je odlikovao.

A odlikovao ih je Aleksandar Vučić.

Pa evo nekih od njegovih zvanja: vrhovni komandant maskiranih batinaša koji su bejzbol palicom slomili vilicu studentkinji (operativni komandat je bio izvesni Vučević); inspirator sveopštog nasilja prema studentima koji mirno protestuju, što je dovelo do divljačkog gaženja nekih od njih; predsednik države koji je izjavio da u Srbiji „ima mnogo ludih ljudi“, čovek koji na pitanja o sopstvenom kršenju prava i moralnih normi uvek odgovara sa „pa šta“, onaj koji je svojim delanjem doveo do toga da u Srbiji bude sve manje ljubavi, vere i nade. Doduše, bilo je tako dok se nisu pojavili studenti.

A sada kada su se oni pojavili, kada se pokazalo da umesto osornog Vučićevog „pa šta“, postoji i ljubav i vera i nada, a ogroman broj ljudi u Srbiji je to prigrlio, Sima Avramović dobija zadatak, koji ponosito izvršava, da umije (sa pretpranjem) lik Aleksandra Vučića, da pokaže kako tog vrhovnog komandanta maskiranih batinaša i inspiratora gaženja mladih ljudi ipak cene takve akademske veličine kakva je, nesumnjivo, Sima Avramović. Pa sve čitajući, sâm je pisao, znam čoveka, nastavlja emeritus Avramović, obraćajući se Aleksandru Vučiću: „Potisnimo zlovolju iz naših srca, a pogotovo mržnju prema bližnjima. Pretvorimo je u toleranciju i dobronamernu raspravu, a ne antagonizam. Približimo se međusobnom razumevanju naročito različitosti u mišljenjima.“

Aleksandar Vučić i tolerancija! To sam propustio. Još gore – Aleksandar Vučić i dobronamerna rasprava! Pa taj nikada ni sa kim ništa nije raspravljao, ni o čemu, a kamoli dobronamerno.

Ili su u pitanju višečasovni monolozi, najobičnije tirade, u kojim štedro posipa sumpornu kiselu po svima, vređa ljude i pogano ih huška jedne na druge, ili su u pitanju mazohistički ispadi, poput smernog, snishodljivog sedenja na đačkoj stolici ispred tadašnjeg (i sadašnjeg) američkog predsednika, kada je bespogovorno potpisao ono što mu je rečeno da potpiše. S pravom ga je tada, onako nediplomatski, podlo, zalepila Marija Zaharova. Ili divljanje prema svima koji nisu jači od njega, ili snishodljivost prema moćnijima. U stvari, taj poziv na toleranciju i dobronamernu raspravu bio je upućen svima osim Aleksandru Vučicu, koji se blaženo smeškao u prvom redu.

On je, za Simu Avramovića, toliko tolerantan i dobronameran da tu nema šta da se dorađuje – laureat Avramović je to nedvosmisleno pokazao raskeženim i degutantnim ljubljenjem sa Aleksandrom Vučićem prilikom dodele ordena.

Pa nastavlja laureat Avramović: „Jedini put da tako nešto može da se ostvari je sačuvati ljubav u sebi za sve, a naročito ne dozvoliti da razlike u mišljenjima udaljavaju ljude i kvare stara drugarstva, da unose razdor među najbliže osobe, izazivaju neprirodne podele koje počinju da razdvajaju čak i članove jedne porodice“.

Zanimljivo – „kvare stara drugarstva“. Predosetio je Sima Avramović, osetio je duboko u sebi, da će ovaj njegov nastup, ovo bezuslovno svrstavanje, ova odbrana neodbranjivog, dovesti do nepopravljivog kvarenja starih drugarstva. Pa zato i ovaj apel: ostanite moji drugari, hajde zajedno svi tu gde sam ja!

Pod skute Aleksandra Vučića. I onoga što u mantiji sedi u prvom redu, zvanje da mu ne pomenem, koji tvrdi da smo svi braća, i oni sa bejzbol palicama i oni sa slomljenim vilicama. Hajde da se saborno okupimo u najmrklijoj smrdljivoj tmini i ostanemo drugari! Informacija za emeritusa Avramovića: drugarstva nastaju, teško i mukotrpno se grade, ali i, činjenjem ili nečinjenjem drugara, nestaju.

Razlike u mišljenjima. Baš lepo! Da li je razlika u mišljenju bila to što je moj nekadašnji drugar Sima Avramović (mnogo smo konferencija zajedno organizovali, mnogo smo knjiga zajedno objavili i mnoge flaše vina zajedno ispraznili) u najvećem amfiteatru njegovog i mog fakulteta, pred osobom koja je trenutno predsednik države, iskazao laž da je „Aleksandar Vučić bio i ostao jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta u istoriji“? Ne, nije to razlika u mišljenju – to je pogrešno utvrđeno činjenično stanje. Mnogi su mu taj ispad oprostili. Malo ko ga je zaboravio.

Sramotnom predstavom prilikom dodele odlikovanja, svojim slatkorečivim govorom, Sima Avramović je obrukao sebe. Nije Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Ima tamo još nekakvih recidiva, koprcaju se, nije da nije, ali većinski Pravni danas je na strani ljubavi, nade i vere.

Najstrašniji su oni lagumi u koje čovek sâm uđe, u kojima u mračnim, memljivim i smrdljivoj ćelijama nema ni okova, ni rešetaka, a ni vrata nisu zaključana. I u kojima čovek svojom voljom ostaje zatočenik. To je istinska doživotna robija. A bruka – „živjeće dovijeka“.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.