Brana protiv Alchajmera

Često čujem i komentare tipa: Kada će već da shvati, ili prestane? Ista roletna je na razum spuštena i u očima tih koji su shvatili, odnosno prestali.

Ne rastužuje me niti razočarava reakcija onih čije je carstvo već i ovo zemaljsko, već me duboko i žestoko obraduje njegova upornost da se izbori protiv zaborava i lakoće manipulacije u neznanju i laži.

Šta je to, zaista, što hrani njegov gorljivi entuzijazam? Pre svega je to, čini mi se, iskustvo uz odsustvo frustracione netolerancije. Jovin Grad zna, odšetao ga je uzduž i popreko, izmerio i meri korakom, metrom, pogledom, olovkom. Misli i crta, konstantno ponovo ulazeći u njega da bi ga video iz svih perspektiva. Pre Earth Googla pravio je perspektive, a ne klonove mapa i fotki (mislim na lakoću previđanja mera, umerenja i razmere pri sofisticiranoj tehnici kao negativnu konotaciju termina kloniranje, a ne na postupak ukrštanja podataka). Drugi uzrok – hrana entuzijazma, jeste njegovo poverenje u ljudsku vrstu, i to onaj njen segment koji se naziva građanskom (civilizacijskom) svešću. On veruje da se može nešto postići, da se može razumom pobediti osionost i istrajnost neznanja i udobnosti indolencije. Potpuno sam siguran da je bio iskreno zaprepašćen što autor rešenja (ili je to ipak rušenje i narušavanje) Zelenog venca nije ništa znao o istoriji tektonskih problema lokacije. Mislim da ni sada ne shvata da je celu kamarilu koja se tu umuvavala i muvala bilo baš briga. Mislim da bi u svojoj dobronamernosti mogao čak da poveruje i u to da se zbog humanizma i renesanse gradonačelnika ne rešava problem pasa lutalica, te Beograd liči na orijentalne kasabe iz vremena propadanja i kraha osmanskog carstva. (Potpuno nehumano i nerenesansno – zlojeb kakav sam lično, ne verujem da je manijačka seča platana bila suptilan način za rešavanje problema lutalica putem migracije usled slabosti bešike.)

Uverenje da smo odgovorni za ono što uradimo, ili ne uradimo, kažemo, ili prećutimo, ovaj Gradoman, na opšte zgražanje primenjuje na sebe, pa stalno pokušava da nekome kaže šta je naučio, da uputi na izvor podatka, ili znanja i sve istom upornošću sa kojom je sve vreme šetnji protiv izborne krađe održavao smrad jajeta koje je bacio na airconditioner na prvom spratu Bastilje u Takovskoj – čim oni sklone, on opet hitne novo! Nije im dao sirotima da danu, a da se ne osete.

Nije to problem, ali on kada pita za odgovornost za promašaje i nerešenja, ne traži samo i pre svega kaznu, već ukazuje na to da je proaktivna odgovornost sine qua non u svakom projektu (ne Granda, nego Grada). I na kraju on potpuno talibanski fanatično veruje da Grad treba da napreduje i živi, a ne da metastazira iz žarišta gradske vlasti. Šta je sledeće? Poverovaće da i u radijo živu mali ljudi?

Teško je, ali meni drago, što je Brana tako mlad i tako star u isti mah (moram i ovo da dodam: naime, pišući ovo rešim da proverim beše li to Tinov, ili Cesarićev, ili ne daj bože Šimićev, a voleo bih Crnjanskog ili Miljkovića, stih. Googlujem ga i jeste Tin – Svakidašnja jadikovka, ali, mac malo, i Kreont to kaže u Antigoni – dakle dok je dresiro vaške, ćito Sofokleta!).

Na kraju, jedva čekam sledeći pedagoško andragoški gest uvaženog i vernog prijatelja BeoGrada, i upornog borca protiv Altzheimera i lakoće muljanja.

P. S. Jovine, biće metroa u Beogradu, ali ne za našeg vakta. Prvo podzemlje mora da zaboravi odakle je, ovako je suviše očito. Već više od 25 godina pokušava se sa zaboravom porekla, a u pričeku se altzheimerizuju metro i Grad. Ili?