Ćacilend i amputirana savest

Neki će možda pomisliti da je ipak unutar Ćacilenda proradila mrva griže savesti. Ali tako nešto mogu pomisliti samo oni koji su krajnje naivni. Muzika o kojoj je reč prestala je iz čisto kalkulativnih razloga: interna istraživanja javnog mnjenja koja se poručuju gotovo svakodnevno nedvosmisleno su pokazivala da vladajućima pada rejting zahvaljujući pomenutom bezdušnom činu, jer i među nefanatizovanim glasačima SNS-a ima dosta onih iz kojih nije iščezla sva ljudskost i koji su se zgražavali nad onima koji su se izrugivali bolu jedne očajne majke.

Nenadani nastanak tišine unutar Ćacilenda samo uverljivo opovrgava izjavu Ane Brnabić da „ćaciji misle svojom glavom“ i potvrđuje činjenicu da je „Glava Ćacilenda“ daleko izvan i iznad njega. Rečju, prestanak muzike i bacanja kamenja i pirotehničkih sredstava iz zloglasnog Ćacilenda na one koji su podržavali herojski čin Dijane Hrke, ne može da spere neizbrisivu ljagu i sramotu kakvu Srbija u svojoj novijoj istoriji nije doživela. Već i sama spremnost vrha režima da organizuje „kontramiting“ čiji je cilj bio proskribovanje i dijabolizacija građana, studenata i srednjoškolaca koji su dolazili da daju podršku osobi koja oličava nesvakidašnju odvažnost, ukazivala je na potpuno odsustvo savesti njegovih predstavnika.

Vučićev javni poziv da „kontramitingaši“ dovezeni autobusima iz čitave Srbije ispolje poštovanje prema Dijani Hrki bio je puka demagoška fraza, jer on pri tome nije izrekao nijednu kritičku reč u vezi sa muzikom koja je treštala iz tamnog vilajeta ćacilendskog. Primera radi, orila se pesma „Morem plovi jedna barka“ u kojoj postoji stih: pošla majka sina da potraži.

Naravno, nije problem ta pesma sama po sebi, već vremenski kontekst u kojem je puštana. Naime, to je stravična uvreda upućena majci koja je pre godinu dana našla raskomadano telo svoga sina pod betonskim ruševinama nadstrešnice. Štaviše, Vučić je optužio poštovaoce Dijane Hrke da su oni ispaljivali pirotehnička sredstva i bacali kamenice na navodne patriote u Ćacilendu kao da građani Srbije, ne samo oni koji su bili na licu mesta već i oni koji su gledali prenos ovoga događaja uživo, više veruju verbalnim manipulacijama nego svojim očima.

Ako se tome doda zvanična fantazmagorična procena MUP-a da je na tom kontramitingu bilo 47.000 ljudi – dakle više nego na komemorativnom skupu u Novom Sadu – jer je po proceni tog istoga MUP-a tamo prisustvovalo 39.000 ljudi – onda je jasno da je čitava ta organizacija „kontramitinga“ bila očajnički pokušaj postojeće vlasti da po svaku cenu svoje biračko telo uveri da još ima ogromnu podršku građana, tj. legitimitet, što drečeći protivreči realnom stanju stvari. Ali to je bio kontraproduktivan pokušaj, jer je njegov krajnji ishod bio još veći pad njenog rejtinga.

Na to ukazuje i činjenica da su brojne legendarne ličnosti našeg sporta, koje su proslavile Srbiju u svetu, javno izrazile svoju zgađenost povodom iživljavanja ćacija nad bolom majke koja je izgubila sina zbog sistemske korupcije „koja ubija“: Novak Đoković, Saša Đorđević, Vladimir Grbić i mnogi drugi. Naravno, da će posle ovih izjava, ove naše sportske i moralne gromade medijski lojalisti po kojima su moral i čast srednjovekovni pojmovi, provlačiti kroz blato u agitpropovskom maniru.

Čak je i nemalom broju dosadašnjih pristalica SNS-a sada samoočigledno da je Ćacilend obezljuđena horda protuva bez ikakvog integriteta i savesti, a ne prostor u kojem su okupljeni herojski branioci nezavisnosti, ugleda i časti Srbije. Tvrditi ovo poslednje znači ismevati se jednom vojvodi Mišiću i svim soluncima koji su bili spremni staviti svoj život na kocku zarad odbrane otadžbine, kao i svim herojima koji su učestvovali i poginuli u antifašističkoj borbi.

Malo je reći da je Ćacilened „koncentrat zla“, jer je to apsolutno zlo, pošto je za njegove poklonike tuđi život najjeftinja i najbezvrednija stvar na svetu, kao što je to bio slučaj u „industriji smrti“ koja je dominirala u staljinizmu i nacističkom Holokaustu. Posle Ćacilenda „dno dna“ je prestalo biti metafora. On je proizvod „noćne more“ njegovih arhitekata koji su užasnuti saznanjem da im polako, ali sigurno propada projekat njihove nezajažljive volje za moć – izgradnja srpskogi Levijatana. Ćacilend će krvavim slovima biti zapisan u istoriji svetskog beščašća.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.