Čemu krizni štab

 S jedne strane, postavlja se pitanje od kolike će koristi biti još jedno telo, uz većpopriličan broj ministarstava, raznoraznih agencija i pratećih institucija, a sa druge, da li će takav potez uopšte doprineti rešavanju problema, koji se u nekim firmama godinama guraju „pod tepih“.

Nije teško zaključiti da je većina spornih situacija u srpskoj privredi posledica ili tajkunske ili brzoplete i nespretne privatizacije. Veliki broj preduzeća kupovali su „novopečeni“ biznismeni, koji su time želeli da „operu“ sumnjivo stečeni kapital, a o upravljanju firmom u koju su ušli nisu imali ni dovoljno znanja niti želje da angažuju iskusan i stručan menadžment. Oni se ponašaju u pravom smislu reči kao gazde, često bezočno prisvajajući sva upravljačka prava čak i u situacijama kada zaposleni poseduju akcije. Najčešći problem koji se javlja jeste da novi vlasnici nisu rešili pitanje isplate zaostalih zarada, iako je to bila ugovorna obaveza, da ne ispunjavaju odredbe socijalnog programa, ne realizuju investicije niti održavaju kontinuitet proizvodnje. U takvim situacijama, zaposleni, inače svikli na samoupravljanje i brigu o sopstvenoj firmi koja se na njihove oči urušava, uglavnom su tražili poništavanje privatizacije, a veliki broj raskinutih kupoprodajnih ugovora govori o tome da je novi vlasnik ili izgubio političku podršku, ili pred njegovim očiglednim nemarom ni država više nije mogla da zatvara oči. To je, međutim, položaj radnika učinilo još neizvesnijim. Na tržištu kapitala, u novom krugu privatizacije, mogao je da ih kupi bilo ko, a zaštitu države, ma koliko da je ona i do tada bila mlaka, više nisu imali. Upravo to se dogodilo kragujevačkim kožarima, ali i brojnim drugim firmama u kojima novi vlasnik više nema obaveza prema radnicima i ranijim potraživanjima. I zaposleni su svesni bezizlaznosti situacije, koju je dodatno zaoštrila svetska ekonomska kriza, jer vlasnicima daje pristojan alibi za izbegavanje čak i redovnih obaveza. Tako očaj i osećaj nemoći izazivaju sve radikalnije štrajkove u kojima se postavljaju i realni i nerealni zahtevi. A u vazduhu ostaju dva pitanja. Ako su radnici u pravu, zbog čega je trebalo da gladuju i da se povređuju kako bi državne institucije odradile svoj deo posla? Ako nisu u pravu, ako im zahtevi nisu utemeljeni na zakonu, kako će im pomoći krizni štab?