Čiji(a) si ti?

Doduše, pitanje je postavljeno u njegovim dvadesetim godinama, verovatno u nameri da radoznali meštanin utvrdi eventualne rodbinske veze sa našim rođakom, možda i iz lične radoznalosti, što se još da i pozdraviti, ako se posmatra sa aspekta zainteresovanosti za drugo ljudsko biće.

No, ko je živeo u ovom društvu, ukoliko je pošten prema sebi i drugima i râd da stvari nazove pravim imenom, zna da živimo u sistemu vrednovanja koji se zove Čiji(a) si ti? Čiji(a) član, koje partije, koje struje? Koje frakcije? Kog klana? Koje bratije?…..

Kao da znanje, obrazovanje, veštine, pristojnost, zainteresovanost za rad, rezultati rada, iskustvo, korektnost u komunikaciji ne govore dovoljno. Možda čak i smetaju, jer kako drugačije objasniti decenije zapošljavanja podobnih i „nečijih“, što je proizvelo posledice kao što su rušenje nadstrešnice, urušavanje stručnosti, odgovornosti, istoriju bahatosti i vladavinu mediokriteta umesto meritokratije.

Onaj o kome govori biografija, u takvom okruženju je samo broj i pokriće, ukoliko neko ipak odluči da zadovolji formu i sprovede neki postupak za angažovanje novih, a u stvari starih „saradnika“, tih koji su nečiji. U takvom okruženju, zalutali, stručno i životno iskusni, puni entuzijazma, rešeni da svojim predanim radom i znanjem pomognu i srećan(a) da je dobio(la) priliku naići će na otvoreno pitanje poštenijih ponuđača: Čiji (a) si ti? Češće, takvo pitanje neće biti izgovoreno, ali će jasno isijavati i unapred ukazivati na nepoverenje upućeno glasnije nego krik.

Biće i onih, verovatno najređih, koji će želeti da sarađuju, možda i da daju priliku, ali kad dodatno „razmisle“ ostaće ćutanje, jer uvek je tu neko ko pripada odnosnoj grupi, preporučen, provereno poslušan i odobren. I ne treba im nikako neko ko je Svoj, o kome govori rad i znanje, a ne stranačke, rodbinske i druge veze. Oni ne žele da budu uznemiravani, jer ipak ne znaju Čiji(a) si ti, a oni koji jesu njihovi su ti koji imaju „ekskluzivno pravo“ da daju mišljenje na određene teme, bez obzira na rezultate, kao i posledice koje mogu prouzrokovati.

I tako, mnogo se dragocenog vremena i za društvo i za pojedinca gubi, da se savladaju lekcije zvane Čiji(a) si ti? Na žalost, samo retki imaju na to odgovor „Svoj“. I kad takvi, kvalifikovani, dođu u sredinu u kojoj je odomaćeno pitanje: Čiji(a) si ti? izazivaju podozrenje okoline, koja misli da je nemoguće biti svoj.

A društvo jednakih šansi ćemo biti tek kad svako bude Svoj, i kao takav želi da najbolji deo svog, stavi u funkciju opšteg i javnog dobra.

To je naša mladost prepoznala i rešena da probudi i popravi društvo jasno stavila do znanja da biti svoj znači voleti druge i to svojim ponašanjem pokazivati, ali voleti pre svega sebe dovoljno, da bismo imali potencijala da volimo druge. I ne pristajati na manje od onoga što je osnov svakog dostojanstva, rasterećeni ega, koji u društvu osrednjosti najčešće ide ispred pojedinca, i gromoglasno ga najavljuje. Samo oni koji su drugačiji mogu shvatiti značaj odgovornosti, kao nasušne potrebe društva.

Autorka je advokatica u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.