Ćirilica latinicom

Tako se na policama biblioteka zadnjih decenija odnos ćirilice i latinice pomera u korist latinice, da bi danas dostigao procenat koji se bez stida može nazvati bezobrazlukom (alternativa za reč bezobrazluk: krajnjom nebrigom nadležnih institucija, a posebno biblioteka). Pre izvesnog vremena u gradskoj biblioteci kod Kalemegdana pregledala sam knjige smeštene na police jednog stočića na kome je pisalo „Najnovija strana izdanja“. Bilo je ukupno 120 knjiga od kojih su samo šest bile na ćirilici!

Zanimljivo je bilo pak to da su svih ovih šest knjiga bile ruskih autora. Par dana iza toga (12. marta ) u vašem listu sam pročitala, u rubrici „Pisma“, članak gospodina Mihala Ramača pod naslovom „Latinica ćirilicom“. Veoma koristan i zanimljiv napis, ne samo zbog toga što sam iz njega saznala za još jedan teror druga Staljina, već što sam istovremeno shvatila da su možda ovih šest pomenutih knjiga u mojoj zemlji štampano ćirilicom baš njegovom zaslugom. Onda sam se setila naših narodnih izreka da svako zlo ima svoje dobro, da se nikada ne zna zašto je to dobro i tome slično.

Nemam ništa protiv latinice (čitanje vašeg lista je dokaz za to), ali lakše i brže čitam ćirilicu, jer je koristim 70 godina, a latinicom pišem samo latinske nazive biljaka. Nisam ni nacionalista, čak dotične smatram samoproklamovanim rodoljubima – folirantima, naročito one u Skupštini. Da oni znaju šta je rodoljublje, ove stvari se ne bi ni dešavale, a dešavalo bi se ono što oni ne daju da se desi. Na kraju, ne želim da se tako olako izgubi naše nacionalno pismo, kao što nam je neprimetno oskrnavljen jezik zamenom naših reči stranim i uvođenjem uličnog jezika u književnost i medije.

Mislim da bi bilo korektno da se donese zakon kojim bi se odredilo da sve knjige (beletristika i knjige opšteg obrazovnog karaktera) moraju da se štampaju na oba pisma, u odnosu u kome se u Srbiji nalaze korisnici ova dva pisma, ili makar pola i pola, odnosno fifti-fifti što bi rekli savremeni Srbi.

Vera Grujić Sotirović, Beograd