Čudesni ljudi Srbije

Istina, o dolaru je sasvim drukčija (valjda je zato i pominjao evro, ko zna?). U junu, zna to svako ko iole prati devizne kurseve, dolar je bio porastao u odnosu na evro gotovo se izjednačujući, da bi odmah zatim naglo pao pošto je EU raznim načinima stabilizovala koliko je mogla evrozonu.

Da li je Bajatović kupovao sve po skupim dolarima, ne zna se, ali ne bi bilo suvišno pozvati u pomoć gospodina Šabića, pa da se otkrije informacija o tome kad je šta kupovano i po kojoj ceni, ali i da li imaju nenaplaćene dugove od nekih „prijateljskih“ privatnih kompanija i javnih preduzeća, pa i od nesavesnih građana kako se nežno nazivaju oni što troše struju i grejanje u velelepnim zdanjima podignutim lako stečenim novcem na ovom posleratnom „tržištu“. Iz nekog razloga, u nemogućnosti da im to naplati ministar Škundrić, na primer, takođe najavljuje skok cene struje. U tržišnim ekonomijama ti nenaplaćeni dugovi naročito kad su enormni, računaju se kao minus u poslovanju, ali i kao neka vrsta staromodno rečeno „unutrašnjih rezervi“, baš kao što su to i zarade u kompanijama koje imaju milijarde gubitaka. Pod uslovom da nisu pod zaštitom države Srbije kao što ovde to jesu.

Među te čudesne ljude svakako bi mogli da se računaju i ministri poput gg. Đelića i Dinkića. Prvi je, ohrabren usvojenom Rezolucijom u UN, ponovo dobio šansu da kao na nekoj vrednoj aukciji, kod Kristija na primer, licitira datume pridruživanja, ulaska ili već tako nešto Srbije u Evropsku uniju. Drugi, g. Dinkić je otkrio čari proizvodnje u fabrikama što je gotovo zasenilo strast za bankarskim poslovima, monetama, valutama, kursevima, novcem. Možda u ovu grupu spada i ministar Milosavljević, mada je za to potrebno mnogo dobre volje. Ipak, uspeo je da svojim izjavama o cenama „robe široke potrošnje“ gotovo dovede u nedoumicu mase kupaca koji sada upoređuju račune iz samoposluge i s nevericom gledaju koliko im je „kasirica naplatila“, a ministar lepo kaže da nije skupo! Bilo bi takođe previše, možda i neukusno ponovo ovde pominjati sve uspehe ministra spoljnog V. Jeremića, koji takođe može da spada u te čudesne ljude. Pravi mađioničari što vešto barataju rečima, obećanjima, manjim ili većim obilaženjem istine (zbog Zakona o štampi i našeg lista upotrebljen je ovde eufemizam) za zaseniti prostotu naroda.

Ipak ostaju nezaobilazni čelnici Demokratske stranke Srbije (DSS), bilo koji od njih što su stalno u javnosti. Oni hoće Kosovo kakvo je bilo – pre njih i pre Kumanova. Pre njihovih pregovora i ponude „više od autonomije manje od nezavisnosti“, mada se stvarno nije saznalo šta je to. Bilo je važno da nije po Ahtisariju, ni po Evropi. Za Ahtisarija nisu hteli ni da čuju i kad je u svom predlogu pisao u korist Srba i srpskih svetinja, a jednostavno osećaju da za Evropu nisu. Ne dopada im se da budu Evropljani, pa se stiče utisak da ni u Rusiji baš ne mare mnogo za geografsko-evropski deo (mada ih po dobrom spominju na RT, ruskoj televiziji na engleskom). Ipak, ono što je neverovatno, sada tako nešto traže i od Tome Nikolića koji je konačno rešio da baš ne pripada azijskom ili nekom drugom kontinentu.

I sad, možda nema mnogo veze sa Koštunicom, ali prateći (u tajnosti!) šta se dešava u Americi i sa predsednikom Obamom gotovo da izgleda privlačan recept koji mu nude demokratski nastrojeni komentatori Njujork tajmsa: „Morate mnogo češće da podsetite Amerikance kako im je bilo za vreme Džordž Buša.“