Da bude muzike

Kažu kako je odmah iza rata, Drugog svetskog, Josip Broz Tito zvao Oskara Danona, te ga upitao „Koliko košta filharmonija“, nije pomagalo Danonovo nabrajanje zahteva postojanja filharmonije, naložio je Tito da se odmah sve to da Danonu, te da muzika može da počne.

Da opis slika iza ovih ratova nije isti kao i onaj iza Drugog svetskog rata, sasvim je jasno, što govori i o razlici između tadašnjeg i skorašnjeg ratovanja.

Ne znam da li ste od leđa Miladina Kovačevića, a i od svih drugih laktova, mišića, sisa i pesnica uspeli da primetite oglas Beogradske filharmonije, pa ako niste, savetujem vam da to učinite, jer je to naprosto nešto izvanredno „Otkrijte zašto više nismo samo tamo“, a onda piše: „Nacionalni orkestar Beogradske filharmonije, sa osamdesetogodišnjom tradicijom i bogatim repertoarom, svira po kućama povoljno. Požurite i po promotivnim cenama priuštite svojim najmilijima nezaboravne trenutke: venčanja, slave, krštenja, rođendane, razvode, sahrane… Nudimo i posebne pakete za inauguracije. Orkestar je slobodan svakim danom, osim petka, kada svira na Kolarcu. Imamo garderobu za sve prilike.“

Ovo može da smisli samo Ivan Tasovac. I ako je nekom bilo do brenda i trenda, do marketinga, a i do proizvodnje, proizvodnje muzike, proizvodnje umetnosti, a onda, trenda i brenda, za razliku od toliko toga neproizvedenog, a brendiranog, naročito u apolitičnoj politici, onda je sve to svršio Ivan Tasovac.

Nije se moglo otići kod zubara, a da vas u čekaonici ne sačekaju i ženski i muški časopisi sa reklamama i najvama Filharmonije, ama jednima roze, a drugima plavo.

Pa pravi elitu, pa uvuci se i starima i novima, prodaj im nešto što valja, i našima i stranima, pravi mesto, pravi zvuk, pravi instituciju, i to onu koja svira, koja se čuje.

Ljudi božji, toliko se priča o institucijama, da li znate šta znači napraviti, podići, stvoriti, održati instituciju. Da li znate šta znači uvesti više telefonskih linija, da li znate šta znači osvetliti instituciju.

Retko ko da ima pojma, inače se sve ne bi ovako raspadalo.

Ivan Tasovac očigledno ima pojma, i zato mu ne treba pomoći.

Treba pomoći onima koji nemaju pojma. To je najsigurnija metoda marketinške depolitizovane politike. Možda da pitamo i nekog popa šta misli o radu, ne „odrađivanju“, nego o radu Beogradske filharmonije, super je kada eksperti pitaju popove šta da rade. To je jedan veoma tržišni potez, izgleda da je tako, da nema boljeg spoja od zagovornika liberalne ekonomije i duhovne industrije, dakle, od veze između „po difoltu“, korisne umreženosti, „netvorkovanja“, i crkvenog pojanja, pa sada možemo i slave da slavimo kako treba i dolikuje, Filharmonija da nam svira, da dođe i da svira, „za dušu“.

Da svira i da tranzicionira.

Da pitamo Bugare kako oni to izvode, kako filharmonija u Bugarskoj svira i po koju cenu. Ah, ali i oni su u EU.

Dok se neki model ne nađe, možda i sasvim originalan, ako takav postoji Tasovac će ga naći, o tome svedoči i duhovitost, ne duhovnost, duhovitost oglasa Filharmonije.

Potpuno se slažem, ali to nije isprika ni za koga, ni za društvo, ni za državu, i oni moraju da se snađu, da znaju, da umeju.

Jer ako nema Filharmonije, teško da ima države, naročito one koja se čuje. I za koju se čuje. Sem po, znate većsvi čemu. Evo sada ponovo, i po Jovici Stanišiću.

Zato pročitajte i advertajzing, dobro, znam šta je razlika između advertajzinga, marketinga i reklama, naročito kod nas, Beogradske filharmonije.

I zapamtite, naročito svi u kulturi, posebno u institucijama kulture, zapamtite početak oglasa, trebaće nam „OTKRIJTE ZAŠTO VIŠE NISMO SAMO TAMO“.