Da li je Gordijev čvor u rukama Kine

Autor otvoreno, uz odmerenu dozu objektivnosti, vešto vaga pozitivne i negativne osobenosti SAD koje su je dovele na lidersku lestvicu. Navodi da su „SAD i dalje motor i pokretač industrije i inovacija“, a možda postaju, kaže, i „sila u oblasti energetike“.

Indikativno inspirativna je i teza K. Hil o evoluciji spoljne politike SAD, i to od pozitivnog ka negativnom smeru. Nekada je osnovno obeležje spoljne politike SAD bilo ovenčano veštinom dijaloga, i kako kaže K. Hil, „sposobnošću razgovara“ s različitim partnerima. Tako je bilo nekada, a danas je spoljna politika SAD „zamenjena arogantnošću i optuživanjem“. Posledice toga su da je danas „veća verovatnoća“ da će se u odnosima sveta sa SAD „pojedine države bojati Amerike“.

Kada K. Hil govori o budućoj liderskoj poziciji Kine u svetu, autorov tekst, iz više razloga, otvara prostor čitaocu za reagovanje i polemiku sa sadržajem pojedinih (hipo)teza:

Prvo. K. Hil postavlja pitanje: „Da li Kina ima unutrašnju čvrstinu da bi mogla da bude globalni lider?“ Ja pri tom postavljam pitanje autoru teksta: Odakle uopšte pomisao g. Hilu da Kina ima želje, pretenzije i mogućnosti da postane lider sveta? Kinezi se ne retko, ali pri tom to ne rade glasno, pozivaju na Deng Hsijaopinga, ikonu savremene Kine i oca reformskih zahvata i zaokreta na unutrašnjem i spoljno-političkom planu. Ponašaju se tako – mislim nenapadno retorički – i kod dileme: Liderstvo Kine ili ne, u svetu koji je okružuje i koji se menja, prihvatajući Dengova uputstva. A, jedno od Dengovih pet pravila o ponašanju Kine u međunarodnim odnosima, koje je utkano i u sadržinu kineske strategije prema svetu, glasi:“Mudro se držite po strani i nikada ne pretendujte na liderstvo u međunarodnim poslovima“.

To što je Kina u vremenski zgusnutom periodu doživela nagli ekonomski uspon dobivši time i sposobnost da projektuje svoju moć uticaja na globalna zbivanja ne govori o njenim liderskim pretenzijama.

Kada su krajem 2010. Vašington i Tokio zvanično objavili da je Kina po ekonomskoj snazi premašila Japan i postala postala druga svetska privredna sila, iza SAD, nastale su pre svega na Zapadu pretpostavke o njenoj budućoj liderskoj poziciji do 2025. ili 035. itd.. Tada je Peking umesto fanfara, zdravica i krupnih reči, zbog zauzimanja drugog mesta, objavio da je Kina još uvek zemlja u razvoju i da nema liderskih pretenzija. Peking je te 2010. na pitanje novinara: Zašto Kina ne proslavlja osvajanje drugog mesta u svetu? ironično odgovorio: Pa, slavili smo 2008. kada smo na Olimpijskim igrama u Pekingu po broju medalja zauzeli prvo mesto pretekavši Ameriku.

Drugo. Autorovo mišljenje, meni neprihvatljivo, da Kina danas zbog svoje „stihijske politike“ „sistematično komplikuje svoju ulogu u regionu“. Mislim da se kineska spoljna politika može obeležiti mnogim drugim epitetima (kao napr. pragmatično-nacionalističkom, ili strogo i racionalno-namenskom, itd.,) ali nikako kao „stihijska“. I tu važi jedno od pet Dengovih pravila ponašanja u međunarodnim odnosima, a to je: “Hvatajte se u koštac samo mirne glave sa međunarodnim problemima“.

Treće. Stavljam pod znak pitanja i autorove teze o „sukobu Kine sa južnoazijskim susedima u regionu Južnog kineskog mora“. Povod sukoba leži, po K. Hilu, u „zahtevu Kine da se čitavo Južno kinesko more preobrati u Južno kinesko jezero“. Pretenzije savremene Kine prema južnim regijama Dalekog istoka na trasi su, ističe K. Hil „nasleđa Kine još iz vremena Čang Kaj Šeka“ s početka prvih decenija 20. veka. Današnja Kina neguje nasleđe i drži, što je za pohvalu, kontinuitet sa prošlošću. Ali daleko je od pomisli da primenjuje „testament“ Čang Kaj Šeka, u šta sam se uverio prilikom posete najvećem kineskom ostrvu posle Tajvana, ostrvu Hajnan u Južnom kineskom moru.

Četvrto. Iznenađujuće su i neuverljive Hilove opaske o kineskim metodama penetracije u Južno kinesko more. Prema K. Hilu, Kina danas strategiju u ovom regionu ostvaruje verbalno, „ratujući rečima“ sa svojim susedima, i uz pomoć „nekoliko ratnih brodova“. Samo što nije autor rekao da Kina ostvaruje svoje pretenzije putem „štapa i kanapa“! Pitam se, ako je tvrdnja K. Hila tačna, otkuda tolika neozbiljnost kod jedne velike sile, koja pretenduje, prema autoru, na mesto svetskog lidera. Ako Kina želi da ogromno prostranstvo Južnog kineskog mora pretvori u „svoje, kinesko jezero“, kako može da nastupa na ovako neodgovoran način ? (prvo verbalno, a potom i slanjem nekih isluženih ratnih plovila u taj region). Kinezi, za razliku od drugih, uče na istoriji, pa čak i tuđoj, ali posebno svojoj. Kako su samo mudro povratili 1997. pod svoj suverenitet, u vreme Denga, Hong Kong od te iste britanske imperije, koja je njime upravljala preko 100 godina.

Peto. K. Hil vešto „skriva“ suštinu problema vezanu za Južno kinesko more. U pitanju je dominacija vodenim putevima. Otuda odgovor leži na drugoj strani, a ne u pretvaranju mora u jezero. Cilj Kine je – a iz razloga daljeg ekonomskog rasta – obezbeđenje pomorskih puteva radi pristupa dalekim izvorima sirovina (u čemu je ona deficitarna, posebno u nafti i gasu). Kina želi bezbednu slobodu pristupa udaljenim pomorskim i kopnenim tržištima na koje bi plasirala svoje proizvode.

Tek naknadno sam shvatio kinesku misao izrečenu u Pekingu da je „danas kopneni, nekadašnji put svile za Kinu i suviše uzan“! To je jedan od razloga zašto Kina u regionu Dalekog istoka nastoji da spreči stvaranje antikineskih blokova, posebno jačanja vojnih saveza u svom susedstvu. Najnovije inicijative predsednika B. Obame, iznete krajem 2011. na njegovoj dalekoistočnoj turneji, o potrebi formiranja „transpacifičkog partnerstva“ (SAD i neke zemlje iz susedstva Kine), ili ideje SAD o jačanju vojnog ANZUS pakta (SAD, Australija i Novi Zeland) nisu naišle na dobar prijem u Pekingu.

Šesto. Mislim da teze K. Hila o nastupima „blokade“ i „vezivanja u čvor“ od strane Kine pojedinih akutnih međunarodnih problema usled rigidnosti kineske unutrašnje politike, zaslužuju posebnu pažnju. Brojni su “čvorovi“ kojima je vezana međunarodna zajednica (posebno njene ključne zemlje. Te „infektivne“ teme zahtevaju posebnu „obradu“, ne samo Kine, već vodećih zemalja današnjice. Kina je svesna odgovornosti i otuda i njena teza o multipolarnom svetu bez blokova, interesnih sfera, ali i bez lidera.

Sedmo. Ne bih se složio ni sa tezom K. Hila da je „Kina zbog domaćih pritisaka zavezana u čvor“ kada su pred njom pokušaji razrešenja međunarodnih problema. Bez obzira na nizak stepen elastičnosti njenog unutrašnjeg, rigidnog političkog sistema, koji je po nekad doveden u stanje dramatike usled niskog nivoa političke tolerancije, Kina uspešno apsorbuje unutrašnje slabosti ne indukujući ih, barem za sada, na međunarodne procese.

Autor je ekspert za Daleki istok