Da li je ošljarenje naša sudbina

Sva je prilika da će biti tako i da će se umesto odgovornosti u javnim i državnim poslovima i dalje nastaviti ošljarenje. A to znači opet glavom u zid. Ošljarilo se s Miloševićem, ošljari se i posle njega. To nas je i svelo na bedu i poniženje. Sve to predugo traje i bedi i poniženju kao da se ne vidi kraja. Najpre je nacionalističkim ošljarenjem i varvarskim ratovima kompromitovano i upropašćeno nacionalno i državno pitanje, upropašćena ekonomija, otpočela velika pljačka, kompromitovana kultura, razoren javni i najvećim delom individualni građanski moral. Zbilja, kakvo smo mi to društvo i je li ošljarenje naša sudbina?

Ratni porazi, traume, i postmiloševićevska beda nisu bili dovoljni za otrežnjenje od nacionalističkog jajarluka i politikantske iracionalnosti. Ako je i bilo šansi, martovski atentat ih je onemogućio. Obnovio je kontinuitet ošljarenja. Posle toga nijedno vitalno pitanje nakaradno postavljeno i još nakaradnije rešavano devedesetih, nije trezveno razmatrano i odgovorno rešavano. Mračni talog prošlosti nije čak sasvim ni gurnut pod tepih, jer se ošljarenje strasno bavi starim zabludama. Ideološki i kulturni mizanscen instaliran krajem osamdesetih i devedesetih i dalje je na sceni.

Njegova demontaža svela se na još jedan, a šta bi drugo, do aljkavi ošljeraj. Kako bi i bilo drugačije, kad su stare teme, stari glumci i još stariji ideološki sufleri i dalje na glavnoj sceni. Tobože demokratski maskirani. Pa šta košta, da košta. A košta i koštaće papreno. Armija nezaposlenih, poniženih, obeznađenih i slom ekonomije, o tome jasno govore. Kurs dinara, ta nemilosrdno tačna brojčana dijagnoza ekonomije koja se ne da spinovati, rečito govore o ceni ošljarenja. Ne pomaže tu ošljarsko vađenje na svetsku ekonomsku krizu. Naša kriza je endemskog karaktera.

Srbija je nažalost propustila i propušta ionako oskudne prilike za izlazak iz bede i poniženja. Slabašne su unutrašnje snage koje prepoznaju uzroke posrnuća, a koje nisu usisane u koruptivni sistem. Još slabije su one sposobne za delotvoran oporavak. Nasuprot njima, stare ošljarske ideološke, političke i kulturne elite, tajne službe, dobro su raspoređene na strateškim položajima, u političkim, kulturnim, crkvenim, prosvetnim, medijskim, sportskim i drugim institucijama.

Zato realni problemi Srbije ne nalaze mesta u institucijama sistema. Još manje u servilnim i kontrolisanim medijima javnog informisanja, tom trebalo bi kritičkom oku javnosti. Realna slika Srbije stiče se tek neposrednim uvidom u mučne prizore zapuštenih sela, osiromašenih varošica i gradova, otužne buvlje pijace, opasne šahtove bez poklopaca po gradskim ulicama, mladež prepuštenu ulici i stadionskom huliganstvu, kafićima i cajkama. Dok Srbija tone u sve veće probleme, dok se i dalje vode izgubljene Miloševićeve bitke, sa TV ekrana ne silaze kuvari, kvizovi, besmislene serije, razgolićene i napirlitane cajke, fudbal, tenis. Za to vreme našminkana vladajuća elita, preko noći bogato materijalno zbrinuta, živi svoju snobovsku stvarnost.

Ošljarenje i s njim povezani prostakluk ne izazivaju samo egzistencijalnu bedu nego su i odvratan etički i estetski problem. Ima li Srbija snage da se konačno okani ošljarenja? Sva je prilika da u bližoj budućnosti nema. A dok se to ne desi, dobro nam biti neće.