Da li je umro dobar čovek…

Dževad Sabljaković je ustanovio verovatno najznačajniji format kulturno-obrazovnog programa Radio-televizije Beograd kultnu emisiju Petkom u 22, koja je uz Kino Oko bila naš jedini onovremeni internet epohe proteklog veka. U Hrvatskoj kada je nešto izvanredno, kaže se da je uredio Đelo Hadžiselimović. Kao urednik dokumentarnog programa bio je tamošnji Sabljakovićev pandan.

Dževad nažalost nije bio frontmenski zavodljiv kao Nebojša Đukelić ili Dragan Babić, kao apatrid pao je u zaborav i njegov odlazak dostojanstvenim sećanjem, obeležio je jedino ovde njegov kolega Rade Radovanović. U takvom, našem ozračju kultur-elita, da preskočimo prejak prideve o kultur-rasizmu, umesto da ožali kraj života i proslavi delo, Dževada Sabljakovića, posvetila se i seirila tragični epilog bolesti Saše Popovića.

Ali on je ako ništa više u našem vremenu, ustanovio najuspešniji inkluzivni TV format regionalnog pomirenja nakon ratnog raspada SFRJ. Zvezde Granda su legitiman reality format kakvi su globalni The Voice ili X – faktor, čija ovdašnja franšiza baš kao i Operacija Trijumf nisu uspeli da pronađu baš ono što Popović jeste, talent po sebi. Ovo takmičenje samim tim se ne razlikuje od Potere ili Survivor-a, ostvaruje snove poput Radne akcije, iako su oni što ga preziru skloni da ga jednače sa Farmom i Zadrugom.

Saša Popović je zapravo bio Kvinsi DŽons jugoslovenske estrade iako je startovao iz vizuelnog minusa pojavnosti cvikeraša, što bi rekao eks ministar prosvete Šarčević, naprosto je zazivao da bude zlostavljan. Saša je rođen u Novom Sadu i kao takoreći vršnjak Đorđa Balaševića, bio je deo stare škole i zanata neke bolje Vojvodine, čardi i kafana Janike Balaža i lepog Jovice, kad je Neoplanta bila Nešvil, a Sombor Zvonka Bogdana Memfis, nikako SPENS Baje Malog Knindže.

Kao klinac sećam se da sam gledao lepog Boru u bašti hotela u Kuli, tako je i tamo nastao Slatki greh. Sve potom do danas neprevaziđeno, poput koncerta Lepe Brene u Temišvaru, Sofiji, širom Jugoslavije bio je Sašin lid, kao šefa orkestra.

Nažalost iako je harmonika kao instrument nastala u Nemačkoj u 19. veku, slavu stekla u Francuskoj i Italiji, kod nas je uvek bila podređena violini ili trubi, od Vlastimira Pavlovića Carevca do Guče. Saša Popović nije mogao da postane Tozovac, Ljubiša Pavković ili Mirko Šouc. Ali jeste kako je i rečeno Kvinsi DŽons, jednako zaslužan za karijeru, (uz Zdravka Čolića) poslednje neprekidne velike zvezde u kontinuitetu trajanja i stvaranja, Lepe Brene do svake pojedinačne zvezde Granda poput Aleksandre Prijović koja reintegriše srpsko-hrvatski jezički muzički prostor.

Saša i nekadašnji menadžer grupe Raka Đokić su sarađivali sa Kornelijem Kovačem i Marinom Tucaković, i ne, Popović nema nikakve veze sa Južnim vetrom Mileta Ilića koji prvi unosi orijentalne elemente u domaći folk, niti sa turbo pojavom ’90.

Napokon, Twitter će uvek svakom ko nije RnR spočitavati bliskost vlastima iako su Popović i Fahreta Živojinović, Grand prodali prooporbenoj United grupi Dragana Šolaka. U vreme vlasti Aleksandra Vučića, koga je npr. podržavao Borislav Đorđević, zar ne?

Popović nije dugovao porez, štaviše od 30 koncerata za zemljotresom postradali Kopaonik u Domu sindikata do poplava u Obrenovcu, Grand je imao socijalnu korporativnu odgovornost bez pompe javne komunikacije.

Saša Popović nije bio profil Željka Mitrovića ili Milomira Marića, neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Iako porodičan i skroman, u javnosti je percipiran na samo jednom ličnom fetišu – slatkom grehu, automobilima.

Ali rak nas na kraju sve svodi na istu ravan jednakosti pred bogom. Ovaj tekst nije Popovićev epitaf, već Zolino pismo o Drajfusu, onima koji na jednoj strani kažu da su nas recentni događaji ponovo naučili empatiji, na drugoj su skloni da svima paušalno sude.

Zato je naslov parafraza filma Fadila Hadžića iz 1962, iako nije scenario o životu Saše Popovića.

Autor je televizijski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.